Vladislav Petković Dis

Vladislav Petković Dis (10. mart 1880, Zablaće kod Čačka - 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik.
Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu "Na prozoru sveća gori" i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...
Dis je, dakle, bio prosečan učenik, ali sa natprosečnim pesničkim talentom. Svojim dvema zbirkama poezije, zaslužio je mesto u skoro svim antologijama srpske poezije.
Da bi se očuvala uspomena na ovog velikana naše poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje već 37 godina kulturnu manifestaciju "Disovo proleće". Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom "Disove nagrade". "Disovo proleće" podstiče stvaralaštvo mladih, pa svake godine nagrađuje najbolji rukopis za prvu pesničku zbirku. U ediciji "Tokovi" objavljeno je do sada 19 knjiga, a mnogi dobitnici danas su postali poznata pesnička imena.
Priredbu "pesništvu u čast" prate:
list "Disovo proleće";
knjiga dobitnika i
niz drugih publikacija koje već čine bogatu izdavačku delatnost biblioteke.
Disova nagrada

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.
To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.
Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.
Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.
Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog "Pakla", a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio štampan i ćiriličnim pismom.
Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.

Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Ona je, kasnije, o tome ovako svedočila:
- Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti...
Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:
- Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.
Na svet je došlo i njihovo dvoje dece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svetski, rastanak...

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.
Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.
Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klikćući u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Najpoznatije i umetnički najvrednije pesme Vladislava Petkovića Disa su: "Tamnica", Možda spava i "Nirvana".