Aja Šomiz, poezija

Давид или ти, свеједно, Аја Шомиз

На маргинама стварности
час је то Давид
са пустињским песком у коврџама
сребрни полумесец
и кревет насред Теразија

на маргинама стварности
буди ме један други сан
једно лишће, једна магла
једна љубав лековита,
спасилачка
једно цепање,
располућивање,
распињање
једно велико природно спајање
једно подразумевање…
давне ватре лижу ме
свиленим језицима
неко се у мени растапа

На маргинама стварности
ти си опет мој
и волим те
због вулкана тела
због Исуса и Мохамеда
због џамија и цркава
због Давида који ме
ломи твојим прстима
због ткива помешаног
и крви пустињске
и волим те
јер тако знам да живим
из потреба за слободом
из ината, волим те!

Ћутати треба, Аја Шомиз

Не нађох речи
да искажем
ни боју да насликам
ни име да назовем
то што не знам
како да означим
у ћутању застадох
а очи нађоше
у своме речнику
значење за то
и остадох у ћутању
ћутати треба

Немир, Аја Шомиз

Са тобом на црквена врата
улази олуја
дубоко замире меко звоно
шуште крила анђеоска
и смирај силази
на главе верних
само ја дрхтим јер
фијучу погледи твоји
чујем ти крв у венама
и дах у крагни од кошуље
до кандила да станем
мисли да похватам
ветар да их не однесе
….нико не затвара врата

МАКТУБ, Аја Шомиз


Шта је, ћутиш, ћуталице,
ћутиш у свом страху
у свом несмирају
ограђен претпоставкама
измишљаш правила
бодље пришиваш
као крагну око врата
да те не бих
испод ува пољубила
жељу ми скрећеш
у пусто поље чекања
невешт се правиш
кинеске зидове од паучине градиш
мислиш
сакрићеш се
побећи ћеш…

хтео си да се волимо
да створимо наш немушти језик
сад стојиш
иза својих папирних плотова
ослоњен на зле слутње
и ћутиш, преваро!

корачаш уморан
задихан, уколотечен,
самоокривљен
самообманут
чини ти се тако
грехове прошлости окајаваш
душу исцељујеш
жртве приносиш..
за тобом
сломљени
посрћу моји срећни дани
вуку се
поружнела моја давања

од љубави
остали су само
искрзани крајеви хотелских чаршава

здробљен си
на ветру се вејеш
на киши растапаш
кријеш бритву
под језиком
и увек кад се твоје уво
судари са мојим гласом
ти хладним сечивом
рецкаш тишину

ти би да одеш
да ме наљутиш
да ме истиснеш
да ме замрзнеш
онемиш
окамениш
као фигуру у витрину
да ме закључаш
никад ме нећеш
истерати из своје главе
можеш да вичеш-напоље
неће ти упалити
много сам страсти своје
у тебе узидала
крвљу их везала
кожом оградила
осмехом овенчала
рукама закрилила

слушај, ти
обеснажени
залутали
прерано остарели
некада дивни
саговорниче
помагачу
избавитељу
љубави моја,
отићи ћу-
као лисица репом
обрисаћу наше трагове
умрећу жива
али ти смирај донети нећу
живећеш заврачан
сопственим врачима
љубавниче
окајниче
јер Бог само љубав прашта

Охолост

сребрна птица
слете на брезу
у освит зоре
и рече
да изневери нада
и да је бездан прелетела
тражећи човека
узалуд
а ја јој не поверовах
због охолости своје
коју ми подари мисао
да имам тебе

Буђење, Аја Шомиз

Пробудио ме је један
пољубац благ
у само свитање
и душу ми још
уснулу и ломну
притисну питање
ко је то могао бити?
можда је месец
ноћас припит
желео да ми охлади снове
ил
можда ми Анђео чувар
пољупцем тим
казује путеве нове
живота мог
о, кад би бар знао Бог
колико у мени немира има
и да ми тај пољубац благ
донесе сузе, страх и смех
можда би срцем својим невиним
опростио грех
који још
починила
нисам…

Богојављенско јутро, Aја Шомиз

Гледаш ме, Маријо, са иконе
малопре, у порти
сретох његове руке
и док су свеће гореле
пољубих га иза зида
љубавно
Гледаш, Пресвета,
преко Сина Свога
у сина мога
и видиш колико сам слаба

и располућена
Гледаш ме, Небесна,
и прекореваш

и милујеш и жалиш
јер си Мајка већа од свију
ал ниси жена, срећнице.
Уздишемо у ово јутро Богојављења

Ти – загледана у душу моју

ја – загледана у очи његове

А магла је

И све је некако могуће

Откривање човека, Аја Шомиз

Опрали смо руке у смиљу
дланови су се додиривали
и нешто се дешавало
на местима где нам се
линије укрштају
играмо се опуштања
он ми говори
нешто кроз жубор крви
а ја чујем како у дамарима бије
она друга ја
лажљива, превртљива,
неверна, неморална,
ђаволица, немилосрдница, отровница
и загрљајем отварам дланове
на смрт преплашена
да га не изгубим

Вечито, Аја Шомиз

Знала сам да се нешто дешава
Морава се пропињала
и порађала вилењаке,
небо се размицало
да проветри своје завесе
знала сам
да се нешто моје дешава
врбаци су плакали од среће
рибе се мрестиле на камењу
а Пријезда и Јелица се љубили на спруду
знала сам
да то има неке везе са тобом
вечите

***, Аја Шомиз

После тебе идем у цркву
да покупим оно што остаде од мене
понеку мисао и мрву душе
јер си ми тело сламао,
очи замутио,
руке око себе везао
па ходам сва твоја

После тебе
палим свеће
и молим се да ме оставиш
престрављена да ће Бог чути
и услишити ми жељу

После тебе расипам се
у прах и покајање
и на икону спуштам
руже са модрицама од суза
плашим се да те толико волим
да ће ми један живот бити мало
да грехе своје окајем

Она, Аја Шомиз

Зашумела је
испрва плишано меко
а онда затутњала силовито,
пробуђена
моја крв прамајке
твоја-праоца
у дамаре се усели Створитељ
и луда од слабости
пожелех нашу децу
Кад отворих очи
видех облак свитаца
што се извија
из мојих бедара

Исповест, Аја Шомиз


Пијемо чај од купиновог лишћа. Деда и ја. Напољу се гаси лето и јесен простире своје магле. Мирише влажна земља на свежину и плодност. Гледамо се изнад топлих шоља и причамо ћутећи. Одавно нам душе нису биле тако близу. Играм се парчетом вуне донетим у колибу после шишања оваца и осећам на лицу брзе и кратке погледе.
-Је л ти се свиђа чај?
-Добар је.
Опет серија погледа. Устајем и стављам суварке на ватру. Дође ми нешто да се насмешим.
-Је л би ми рекла нешто?
-Не, ништа нарочито.
Затварамо колибу и крећемо кроз церову шуму. Шушти лишће под нама. У даљини се дозивају јаребице. Моја је рука у дединој, у дедином џепу.
-Реци ми, јеси ли срећна, јеси ли задовољна?
-Па, не знам, можда јесам. Мајка сам. Јесам.
Опет брзи кратак поглед. Дедина рука је на мом рамену.
-Е, злато моје, ластавице дедина….
На хоризонту сунце румено као од стида, залази .Образи ми горе. Заплакаћу, а не смем. Почињем омиљену дедину песму „Три ливаде, нигде лада нема“. И певушимо деда и ја и очи нам се сјаје и усне нам се смеше, а душе причају, причају, причају…
Тако те је упознао.

Шешир од трава, Аја Шомиз

Оставио си ме уз букет лепих речи и вратио се „својој светињи“.Није ми преостало ништа,осим да,онако сама и остављена седнем крај првог просјака и испружим длан и на длану своје срце.Можда ће га неко,ипак,узети јер мени више не треба.

И био је то дан у коме је Бог благословио све грешнике и просјаке,јер су са неба почеле да падају сребрне парице.И звезде,мале и светлуцаве.Исптужила сам шешир и покупила их и њима посула стазу којом си отишао.За сваки случај,можда те некад загребе савест па пожелиш да се вратиш.

Оставио си ме уз слап топлине својих очију и вратио се „својој светињи“. Коначно, заувек, тако рече. Три дана су за нама плакали прозори неког хотела и као жива огледала тумарали градом тражеђи наш одраз.

И био је то дан када је Бог благословио све остављене, јер су ми птице испуниле груди и паперјем својим меким грејале празнину где је некада било моје срце.
Док ти ћутиш, ја још ходам са твојим знаком на свом челу, чујеш ли ме?И нема више ничега што бих била ја, а не би био ти!Погледај, нељубљене од твојих, моје су усне испуцале! Постаћу ружна, и досадна, и матора ако ме заиста оставиш, чујеш ли ме?

Испружила сам шешир, мој шешир од трава и два су голуба слетела у њега.Чувам их још, ето су испод твојих прозора. Да те поведу мени, ако некада пожелиш да се вратиш.

“Видовдан”, Аја Шомиз

Пресеци карте, лепото,
данас је Видовдан
човек треба некад
и судбину да упозна
да видимо
снови, снови, ух, ух!
па све замотано
испод недра
а анђели близу стоје
ћуте
чекај да окренем
е, бре, лепото,
све замршено, сечено
па настављано
нешто си украла
па сакрила
имаш и белег на бутини,а?
нож, бритва, не видим баш
баци бисер од грла
то ти је ђаво
има да те задави
чекај, па ти си удата!
не ваља,не ваља…
бегај, не гледам више
свеци се љуте,лепото
џаба ти и Видовдан!


“Куповина”, Аја Шомиз

У продавници душевне хране
хладно,да се идеје не покваре
рафови застакљени
да принципи не изветре
- Дајте ми једну дозу смирености,
паковање гриже савести,
цео сет раводушности
и осећај кривице за дужи период.
Спакујте ми, молим Вас,
и једну мисао о самоубиству,
пумпицу за гушење од плача
и инат за два дана.
Продавац збуњено рече:
- Овакву мешавину још нико није купио,
биће Вам мука од овог коктела.
- О, неће, насмејах се ја,
не купујем само за себе,
има ту нешто и за њега,
па шта ко зграби кад оде.

“Житије” , Аја Шомиз

Ова песма је прилог
за твоје житије
које ће написати туђа плаћена рука
ја ћу само бити
понека вињета,или
византијско плава минијатура
ја ћу се само уградити
у оне три тачке недоречености
или у простор између заграда
као неважна скраћеница
читаће ме између редова
они који читати знају
или ћу бити она маргина
по којој ће будући тумачи
слагати утиске
све остало биће
загушљива полуистина о теби
остала иза моје емотивне анестезије

“Благослов”, Аја Шомиз


Мислила сам да идеш
да се убијеш
а ти оде у монахе
јутра оног
кад постељу моју
у песак претвори
и ко змија измиле
без ногу,
без усана,
без гласа

осетих се пустињом
и почех да повијам
у седеф свој
шкорпије и штакоре
док се живот твој
у мени не огласи

сада те гледам изделека
бојим се-кад бих ти руку целивала
као да бих ти прсте љубила
чекам да се наврши пуноћа времена
и да владика постанеш.
Онда ћемо доћи,
Твоја и ја
Преосвећени,благослови!

Прва молитва Светој Марији из Магдале

Молим Те,Узвишена
да прихватиш
да је жена једно
а супруга друго,
да жена иште човека
и човек иште жену
да би били једно цело
да одобриш
да је жена исконска
а супруга законска
и да се ретко
у једној обе нађу
да укрепиш благословене
које у супрузи
жену нађоше
да помилујеш непотпуне
које у мужу човека немају да цело буду
па разломак посташе
да обзнаниш,Моћна
да их скину са ломаче лицемери
да их заштитиш
да више не трнем од страха
од оног чија сам супруга
ради оног чија сам жена

Отац духовни

Наши се дахови у шапат сливају
и душа ми се пред тобом разлистава
кораке скраћујеш према мојима
осмех ми трошиш ко хлебне мрвице
жељу ми у бројанице затвараш
руке ти тамјаном миришу
погледом просјака радујеш се дрворедима
са цветовима вазда шапућеш
траве се на прсте подижу
кад чују да говориш
као да си животворан
никад ми из исповести не излазиш
зашто ми срце тражиш
да га Господу даш
кад оно хоће да је твоје
ти, луди монаше!

Аја Шомиз, „Фуга“

Једног дана ћу побећи одавде
и неће ми бити жао
ни оца што се стиди
ни брата што се срди
ни мужа што цвили
ни тебе што се чудиш
отићи ћу са првим који сломи моје антене за бол
који ме узме за руку
и без речи поведе
нека то буде Циганин
са змајевим пером у шеширу
и баладом у погледу
нека ме одведе било где
да скупљамо гранчице
и дрхтимо од страсти у пећини
да се церекамо на месечини
да лудујемо у свитања
да будимо птице и звери
и поклањамо се биљкама

да откривамо затрављене изворе
и купамо се у њима
да будемо гладни хране
а сити од смеха и погледа
да се љубимо док нам се уста и кожа не истање
и још и још и још…

Једног дана ћу побећи одавде
и изаћи из рамова у које су ме стрпали
сви морални лицемери
посесивни и озбиљни
зато стојим на раскрсници
испраћам и дочекујем ветрове
можда ми неки донесе
змајево перо
и баладу у погледу
и осећај да сам ничија
само своја
само своја
само своја

Александар

Имам у својој глави једну библиотеку.
То је библиотека мојих мисли
и ја сам једини члан
и нико више нема чланску карту.
Ја водим картотеку
сређујем рафове
одбацујем старе и убацујем нове снове
и све ми је под конац.
А ко је теби дао право
да читаш моје мисли?
Ко те је пустио да уђеш унутра?
Кога си купио и чиме?
Како си прошао кроз обезбеђење?
Па ти је мало што читаш
него и присвајаш!!!!!!!!!!!
Да нећеш и у лице да ме цитираш?????
Реци колико планираш да останеш ту
да бих сакрила највреднија издања
јер њих нико,
ама баш нико,
неће моћи да прочита!

Александар поново

желим један дан у коме нећу ни једном помислити на тебе
један дан у коме ћу бити отпорна
на све што кажеш или не кажеш
дан кад ће све моје бити закључано
хоћу један дан каменог срца
без топлине и душе
толико ми треба такав један дан
не знам шта ћу урадити са њим
али треба ми
да поново будем јака
безосећајна стабилна
ледена иронична
да ми је један такав дан
и још један
и још један
само да се подсетим
каква сам некад била
пре тебе

данас желим да ми се та безосећајна врати
не знам зашто
али ми треба
много ми треба

Мој Господ

Ти си разлог за сву моју доброту
и блага копрена што хлади моја усијања
Ти си онај уздах окрепљења
на крају сваког очаја
Ти ме склањаш са раскршћа
кад ми страсти побркају путеве
и отвараш ми врата спокоја
Ти си моја суза олакшања
и реч која ми недостаје
да изговорим љубав
Завијаш смрт, а простиреш живот
Васкрсаваш
и расипаш се, Небески,
Да би се дао
Нама земнима
Ти си мој Господ
И молим Те -
Исправи наша огледала
Да душа препозна човека
У нечему што се homo sapiens зове.

Моји рођаци

Да бар имају храбрости
да ме разапну
и попљују
овако, искежени
и скврчени
вире из својих парола
о поштењу и верности
малаксала,
мисли везаних
замирем
златне решетке режу ми видике
руке спутавају
ограђују
лицемерје ме гуши
не желим да ме воле
јер ми завиде
јер ме се боје
јер…
у мени је сва чежња њихова
горка,слојевита
седиме нтне стене
њихових патњи и трпљења
грле ме
а загрљај им празан
као и душа
као и читав живот њихов