Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:04 am
Matija Bećković , srpski pisac i pesnik, rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, pohađao je gimnaziju u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Školske 1958/59. godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Sa osamnaest godina objavio je prvu pjesmu u „Mladoj kulturi“. Osim poezije, Bećković piše i pozorišne tekstove, kao i monodrame. U Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. Predstave sa Bećkovićevim tekstovima izvode se i u Zagrebačkom teatru ITD, Teatru mladih, teatru Jazavac, Teatru MM, Srpskom narodnom pozorištu, Klubu M. Dopisni je član SANU od 1983. godine, a za redovnog je člana izabran 1991. godine.
Bibliografija
Do sada je objavio sljedeće knjige: Vera Pavladoljska (1962), Metak lutalica (1963), Tako je govorio Matija (1964), Dr. Janez Paćuka o medjuvremenu, O međuvremenu (1968), Če - Tragedija koja traje (1969), Reče mi jedan čoek (1970), Međa Vuka Manitoga (1976), Lele i kuku (1980), Dva sveta, Poeme, Služba Svetom Savi (1989), O Njegošu (1988), Kaža, Čiji si ti mali?, Nadkokot, Služba, Sabrane pesme, Kosovo - najskuplja srpska reč (1989), Ćeraćemo se još, Kad budem mlađi.
Matija Bećković je ono što se gotovom formulom kaže: rođeni pesnik. Ali, živeći u jednom vremenu "kad vrlina beše ne misliti mnogo", koje je stvaralo materijal za izvrsnu "Antologiju" Marinka Arsića-Ivkova, koja nosi rečit naslov: "Antologija udvoričke poezije", Matija Bećković je izabrao da bude i pesnik onih koji nisu pristajali na "idealnu slobodu i demokratiju" propovedanu sa plenumskih i kongresnih govornica.
U vreme kad je većina prećutno pristajala da nam svako bude "otac i vođa", da se "kunemo" onom ko nas je saterao, kao miševe, u tikvu, Matija Bećković je u svojim poetskim i proznim invektivama ukazivao na prostu i jednostavnu istinu: da je svaka moć i sila za vremena i da treba imati jake, pametne nerve; sačekati spremno nestanak tog nasilnog, "ketmanskog očinstva", pa tek onda zakoračiti u "žive" struje odgovornosti i slobode.
"SA DRUGE STRANE"
Naravno, takav izbor je tražio izdržljivost na duge staze, sav napon i napor duha da se obujme nimalo jednostavni sadržaji jednog koruptivnog režima i njegovog harizmatičnog Vođe. Ali i da se slede slobodnjački ideali mladosti, bez zastoja i ograničenja. Titoizam, kao mekša forma staljinizma, nije "prolazio" među probuđenim piscima, filozofima, novinarima, kako su očekivali njegovi "operativci" i aktivisti, neki ubeđeni, neki iz računa. Matiju Bećkovića, od prvih njegovih knjiga pesama, ljudi iz idejnih i političkih centara moći uzimali su kao ličnost "sa druge strane", kao nekog protiv koga se valja boriti i prema kome i ne treba mnogo birati ni reči ni sredstva.
Vrline Matije Bećkovića, satiričara, našle su svoje rodno tle u to doba vladarske samovolje, političke letargičnosti koja se izdavala za progresivno kretanje u socijalizam, podaničke servilnosti koja želi dugo trajanje. Voleći slobodu ne kao politički program već kao normalno stanje za duh čoveka koji zna i oseća vrednosti, on je izložio poruzi sistem "jednou mačke sigurnosti", režim u kojem su gori osuđivali bolje, i u kojem su svi snovi i ideje morali prethodno da prođu kroz ružičasti filter ideoloških formula i stanovišta. Naročito u doba uvođenja "političke i moralne podobnosti", sedamdesetih godina 20. veka, satiričarima tog kalibra su narasla krila. Bilo je istinsko zadovoljstvo pročitati (u listu "Svet"!) ovakva aforistička pitanja:
Da li dva naroda mogu stvoriti treći narod?
Da li narod duže traje ako se drži na hladnom mestu?
Da li je slava jednog naroda tragedija drugog?
Gde su toliki narodi bili za vreme rata?
Ima li naroda bez narodnih neprijatelja?...
i zapitati se: zar se toliko dugo moralo čekati na ta jednostavna a tako sadržajna pitanja?
Matijina je prva vrlina u satiričnom smeru: jasno gledanje i jasan izraz. Video je jasno; već tada: postoje Oni i postojimo Mi. Oni su nama nametnuta sudbina, mi njima svakodnevna smetnja. Tu pomirenja, ni smirenja, nema i ne može biti. Jer "Oni nemaju smisla za onu (prostu i banalnu) slobodu. Oni ne veruju u slobodu o kojoj nisu konsultovani. Plaše se zloupotreba".
"U KRILU RADNOG NARODA"
U tim oštrim rečenicama, kao čeličnim sečivom srezanim, odslikano je jezgro jednoumačkog stava i stila. Oni, jednostavno, ne razumeju život. Oni nemaju smisla ni sluha za njegovo spektralno grananje i rascvetavanje; oni liče na baštovana koji sanja beskrajne redove žbunja ili cveća "pod konac"; ništa što bi htelo, kao u prirodi, u vis ili u stranu, nema prava da pomoli glavu, pa ni prste! Jer ko bi onda mogao da sve to vrati na pravu liniju i "pravilno" cvetanje i postojanje? Jednom reči, Matija Bećković je u svojim satiričnim esejima, zapisima, ironičnim igrama, vraćao srpskoj književnosti – ne samo satiri kao vrsti – onaj lepi visoki elan koji je ona bila osvojila sa Domanovićem, ali koji je kasnije u zanosu "ka besklasnom društvu" bio hotimično potisnut spregom ideološke strogosti i civilne mimikrije u jugoslovenskom društvu.
("Za njih su mnogo opasniji oni koji se još uvek ustežu, odlažu, i jedva odolevaju da ne naprave neki delikt") preko verbalnog izjašnjavanja kao odanosti ovom sada (tj. onom onda, titoizmu — "njihovo mišljenje javlja se ispod indiga zvaničnih stavova. Njihove greške su uvek tuđe greške, jer su i njihove misli uvek tuđe misli". Tu su, razume se, i domaći snobovi i karijeristi "u krilu radnog naroda", a novokomponovana gospoda koja se grozi svog seoskog porekla – Roberti Jovanovići, Lukići, Savići, Popovići, Golubovići, poetese loših stihova i nežnog srca koje ponavljaju da nam je domovina od Maribora do Đevđelije (kako to danas sarkastično zvuči!): tu su neuspešni kojima je tuđ uspeh "bodež u leđa"; tu "nepodnošljiva lakoća" optuživanja ljudi da su strani špijuni; tu beslovesna učitavanja u pesmu "Ostajte ovdje" od onih koji, od pesama, znaju samo narodnjake.
Između ostalog, spisak tema i motiva Bećkovićeve satire jeste i minijaturni brevijar jedne muke sačinjene od suza i mina. Muke koju oseća pesnik, a kleše u granit neposlušni, buntovan građanin. U tom smislu, Matija Bećković, bar za pisca ovih redova, jeste primer pesnika, starinski rečeno, u službi svog naroda, jer ne ćuti o njegovim manama i nedaćama, pa mu se otuda može verovati i kad govori o njegovoj čestitosti i smislu za podvig i veličinu. Sjajem jedne misli koja baca snažno svetlo na razlike između ideala i stvarnosti, hitrinom duha, živošću imaginacije koja problem goni u sliku, neodoljivom logikom stvarnog podatka i ironije koja kruži nad njim, sarkazmom kad se nametne organskim razvojem misli, Bećkovićeva satira je zlatni grumen u trezoru srpske satirične misli.
Kad se jednom bez surevnjivosti i bez razmahnute zavisti, koja narasta u naše vreme, bude pisalo o markantnim ljudima XX veka, naći će se mnogo onih koji će napisati: Bilo je zanimljivo i podsticajno biti savremenik i čitalac Matije Bećkovića. Možda sve ono što zovemo slavom i prestižom "ovde — dole" staje u takve nesebične i tačne rečenice.
Miroslav Egerić
Poslednji put izmenio Ana dana Pon Dec 05, 2011 8:33 am, izmenio ukupno 2 puta
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:07 am
Kad dođeš u bilo koji grad
Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Gde sam i ja došao Doći ćeš putem kojim si morao doći Koji pre tebe nije postojao Nego se s tobom rodio Da ideš svojim putem I sretneš onu koju moraš sresti Na putu kojim moras ići Koja je bila tvoj život I pre nego što si je sreo I znao da postoji I ona i grad u koji si došao. Kad dođes u bilo koji grad Odakle bilo Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina Ili niotkud sasvim svejedno Kod odeš od svoje kuće Bilo kuda Samo da što pre odeš I dođes u bilo koji grad Recimo u Valjevo Kad god da dođeš Doći ćeš vrlo kasno Jer se dugo putuje Dok dođe u tvoj zivot I tu se zauvek zaustavi Ona koja je prema tebi krenula Iz velike daljine Odnekud iz Ruskog Jerusalima Sa Kavkaza iz Pjatigorska U kome nikad nije bila I zvala se kako se zvala Recimo Vera Pavladoljska I izgledala kako je izgledala Kako više niko na svetu ne izgleda. Kod dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Jer gradovi su uvek daleko I u njih se dolazi iz daljine A svako putovanje se oduži Jer svi misle jedino o povratku Mada povratka nema A ko god odluči da putuje Mora krenuti jednog dana A kad god krene Krenuće u ono doba U koje uvek neko kreće od kuće Obično u nedelju Kad si i ti krenuo A kad god je nedelja Najčešće si u nekom drugom gradu A u kojem god da budeš Recimo u Valjevu Biće to jedini grad U kome si oduvek bio I čim si čuo njeno ime I pre nego što si je sreo Oduvek si je znao I voleo već vekovima. Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje Tvojim i batom još nekoga Ko s tobom putuje I glas mu ide po vetru U dan neobičan za to doba godine Da ni sam nećeš biti siguran Ni koji je to grad Ni koji su tvoji koraci Samo ćeš poznati onaj glas Koji ne ide po vetru Nego se javlja u tebi U dan neobican za to doba godine Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu U koje si došao kao neznanac Ne znajući nikoga Ni grad ni Veru Pavladoljsku Ni da se zavole najviše Oni što se znaju najmanje. Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Svet će postati uspomena na nju I neće biti ni jednog mesta na zemlji Gde te neće sačekivati Ni ogledala u kojem je nećeš videti Ni plave kose koja nije njena Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha Zapamtio je prostor Gora i voda Onakvu kakvu si je prvi put video U bilo kojem gradu Recimo u Valjevu U Karađorđevoj ulici Između Pošte i Suda I evo nailazi ono doba godine Ili tvoga života Kad su sve žene ona I nose njenu glavu Ali ni jedna celu A ona živi nepoznata među ljudima Odmara se od tebe i od svog imena Ali ma gde živela i ma ko bila Znaćeš da je to ona I da ne može biti niko drugi Jer nikog drugog na tvom svetu nema. Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Recimo u Valjevo Okružiće te deca kao svakog pridošlicu I u celom gradu nećeš poznavati nikog Jer su svi otišli I s tim bi se nekako pomirio Ali niko se ne vraća Sve je gotovo a još nikoga nema Niti ima čvrstih obećanja Da ćemo se ponovo sresti I to je ono što najviše zabrinjava Pa ipak čovek nije manje nego voda Pa voda ne umire Niti je smrt nešto Što se na svetu događa prvi put I da živimo hiljade godina Prošle bi kao jedna Jer godine su tu da dođu i odu Ali sve što je njino Nije Vera Pavladoljska Koja ti je dala što ni sama nije imala I uvek bila pomalo u oblacima I u njih se konacno preselila Ali dok iko ikom čita ovu pesmu Ona se rađa sve svilenijeg osmeha I nema ništa sa grobljem i smrću. Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Sve će ti biti odnekud poznato Kao poljubac već davan nekome U grad ko zna koji Kad dođes ko zna kad I ko zna otkud Ili Veljeg Dubokog ili niotkud Sasvim svejedno Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio I da uopšte ne postojiš Jer proviđenje ne zuri I ništa ne zaboravlja I ne fali mu ni mašte ni ideja Da sve poveže i ispuni Kao što je pisano Samo ti ne bi bio isti I ništa ne bi bilo kao što jeste Da je moglo biti kao što nije Jer postoji samo jedan grad I samo jedan dolazak I samo jedan susret I svaki je prvi i jedini I nikad pre ni posle nije se dogodio I svi gradovi su jedan Delovi jednog jedinoga grada Grada nad gradovima Grada koji si ti Prema kome svi idu Da se sretnu sa tobom Dobro je što si došao Da se u to uveriš Baš u Valjevu I sretneš Veru Pavladoljsku I čim si je video Oduvek si je voleo I unapred oplakivao rastanak Koji se zbio Pre nego što si je sreo Jer postoji samo jedan grad I samo jedna žena I jedan jedini dan I jedna pesma nad pesmama I jedna jedina reč I jedan grad u kome si je čuo I jedna usta koja su je rekla A po svemu kako su je izgovorila Znao si da je izgovaraju prvi put I da možeš mirno sklopiti oči Jer si već umro i već vaskrsnuo I ponovilo se ono što nikad nije bilo.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:12 am
Reče mi jedan čoek
Reče mi jedan čoek na jednom mestu, kod jednog čoeka, jednu stvar, ne mogu ti reći đe, odma bi se setio koji je.
Taman se dan od noći odvajao, kad ono, no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo, i đe ti bijag počeo pričat, taman u cik zore, a zove neko po imenu ta i ta, dođe tu i tu, u tome u čemu si, te ja iz onijeg stopa, ja s ove bande, on s one, ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj, kad imam koga i vidjet.
Samo ja ovo s tobom, da ostane među nama, kažem ti ko tebe, ovo ti pričam s ovu stranu vrata, to znamo ja i ti i crna zemlja, to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo, no zaista biranik između nas, bez omrazi i ikakve ile, znaš ga ti posigur.
Te ti on mene tupa i tupa, da te strag uvati, da ne vjeruješ ušima, da se to može desiti onome čoeku, nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li - velim, sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od onijeg, višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.
A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan, zađosmo u duge i široke, a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani, meće svećice, pukli Božje nerimi, suvo ni pod pazuo, sve cicera voda, a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine, a oću da čunem šta će mi reći, te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.
Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao, toga kukanja, u snu se snilo, te savi one đuzine, pa jopet nagradi, Samosazdana ruko Božja, šapti, šapti, šapti, a obrni se da ko ne čune, taman ko ovo mi, nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio, jes - nes, dana mi današnjeg, more li to bit - more.
Te živni, živni, nećemo nikud, viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo, te ta dan to tu osta, zemlje mi u koju ću, pričam ti ko da ću sjutra da mrem, ovo bez tebe danas nijesam nikome, a ne big voleo ni ti posele, tu nije bilo nikoga do Boga, pod kaul, to ni zemlja ne zna, nemoj preko usta da grdan nijesi, ne gubi duši mjesta, e sam ja čoek od svojega posla, ljudi su me tako cijenili dosad, a tako mislim i posad, dok mi se ne uspe zemlja na obraz, oba mi svijeta, umrloga mi sata.
Na jad mi dođe dan i đe ga sretog, a kućeš mimo ljude, da me puška ubi bio bi raetni, to je bilo za nevjerovati, ne mogu ti reći šta odma bi se sjetio, to je on mene u povjerenju, a mene je ko podkamen, a to u tebe gledam, tišti me na dušu, ne mogu ti reći šta, ne čula mi se riječ, gluvo bilo, olaknulo mi je, a znam nećeš nikome.
Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca, glave mi, prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju, ako je on mene lago ja polagujem, a što bi me lago - da izlaze kolac, a ne vjerujem bogami, to je među nama zaista ko najbolji, ne mogu ti ga kazat, odma bi se sjetio, znaš ga ti, da ga ne imentujem, no otvori oba, vidiš koja su vremena.
Reče mi ta čoek, kojega nikad očima nijesam vidio, sad me ne zapitkuj kako to, iskoči abgara ko đavo iz torbe, tuknu mi na uvo, a ne znam vljedomo, ma nemoj - moj bogomi - ama neka, e kad je tako - vjeruj bogomi, tako će i biti, ovijem riječima zasu, pomagaj sude nebeski, a kako to - kako im se trag utro.
Riječe mi pod cijenu života, ja nikako da se alavertim da se to moze desit. vjeruj ga - taman je tako, nije to iz njegove glave, pade čič na zemlju, svojijem bi prstom oko izbio, a on udri, udri, Gospodu se poklanjam, sve mu zadnja prvu pritiska, ko da mu kiša naodi iz jezika, reko bi čoek neće nikad, nemoj ovo kome, ni crnoj zemlji, no prs na usta, e bi se odma znalo ko je reko, ma šta veliš - velim bogumi.
Tucismo se taman nonje, og junače, e volig bi da nijesmo, e može bit nesto pa čudno na mene, to se mene uvijek šćelo, da me snađu jadi na pravdi Višnjega, da se sve izlize i istanji, na kule na vile, da se spuže ko led između prsta, pa da od toga ne bidne ništa, pa će bit da sam ja reko, a ova godina znaš kakva je bila, ni suve, ni sirove, ni okoliša, kuj bi ona pilez, prosula po famelja, desetoro onijeg puža, jedno drugome do uva, no riječ iz usta ko kamen iz ruka, je li - jes, nije čoče - jes bogomi, nema se kuj, a u jednu ruku milo mi je te mi reče, da to ne čug ne big prežalio, ne smijem ti reći šta, no se pripazi dobro.
Nemoj da bi ovo kome za otkup života, ja ovo tebe, a ti nemoj nikome, to on ne bi drugome, a mene je ko podkamen stanac, povrg svega jada još i to, nemoj me ništa pitat, kazo big ti da mogu, nemoj ovo daljit, to je čoek koji zna svake niti, nijesam ti smio ni ovoliko, ako jes - ako nije.
Te ti se on mene takvu i takvu stvar, da me ne zapadne jedne da izgovorim, koliko izgovori li ti ođe, no ne zaboravi na koju si, medom ti se presjekla, dušmanin ti je ne prekinuo, taj jezik u vilice ne uvodi, a imo je i rasta, noći mi noćašnje, valjetno ime Božje, granu zora a on zaparadio, sve iz jednog vitilja , a ja sluša, sluša, sluša, ovijeg mi nebesa, aug, aug.
Tako ni prođe dan i noj, dvije poluredice, sve od rasvita do smirovišta, granu li to zore - ogranu bogami, ne umjesmo se razdvojit, taman ko ovo mi, ne bilo primjenjeno, no ja ne misljag ni o čemu no o svome jadu, ali kad navlači priču i jade zaboravig, a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka, to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.
A nije ni do Bog, a jes bogomi, a prekrsti se lijevom kod desne, može li to bit - može bogomi, nemo me sad ništa pripitkivat, i da ti kažem nećeš mi vjerovati, a mene da je neko drugi vaistinu ne big, to je ostalo tu i tutilo, i tu zapečati, zemlje mi u koju ću, oba mi svijeta, umornog mi sata, ovoga mi nimeta, života mi svačijega, no otvori četvere, i pazi, ne smijem ti reći na što, i nemoj, ne mogu ti reći šta, no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave, e ćeš svakoga svoga u crno zavit, svakoga ko ima iše u tebe, nemo me ništa zapitkivat, nijesam ti smio ni voliko.
Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:19 am
Vera Pavladoljska
Lukavica je htela da me nadlukavi Punio se mesec u avgustu kao lokva Ispaljivane pune duge preko jezera i glava Na radilištima u rudnicima boksita Ubeđivao sam nepoznate ljude U tvoje ime Vera Pavladoljska
Grešile su pijane ptice u prostoru Prepelica je kljunom gore okretala Svest je mrčala među liticama Gonjen točilima kršima i gubom Do grla u živom blatu mislio sam Koliko si me volela Vera Pavladoljska
Mrak je u mraku sjao kao životinja Grom u lancima čamio za brdima Molio sam za sluh fizičkih radnika Divio se njihovom surovom apetitu Zaklinjao jednog gluvonemog mladića Da izgovori tvoje ime Vera Pavladoljska
Ceo dan u nebu izgoreo mesec Pod lažnim imenom leči svoj pepeo U mrcavi među dvojnicima Dok muzika sneg u uši ubacuje Kleo sam se u obe ruke naročito desnu Da te nisam voleo Vera Pavladoljska
Udvarao se nepoznatoj devojci U kanjonu Tare kod Kolašina Govorio istine na svim jezicima Žario i palio da ih poveruje Dok je ćutala sećao sam se Da si mi najkrupnije laži verovala Vera Pavladoljska
Pevao je slavuj sa grlom grlice Sve na svetu me na te podsećalo Hvalio sam se da si luda za mnom Cela plaža da ti se uzalud udvara Kako te teram da ideš iz glave I kako nećeš Vera Pavladoljska
Kulo crnog žara pod slepim očima Zarazna zvezda sve i svašta saždi Dok mi se padobran nije otvarao I kad sam u zavičajne bezdane padao Pričali su da te zovem iz sveg glasa Al nisam priznavao Vera Pavladoljska
Ronio u najdublje bežao u gore Da te glasno zovem da niko ne čuje Bio sujeveran - pitao prolaznike Kako tvoje lice zamišljaju Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene Pa da se ne okrenem Vera Pavladoljska
Na ljubavnoj promaji između dve zvezde Nevidljivi uhoda ima nešto protiv Žeđ za rakijom je slična fantaziji U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta Bile su dve usne nepismenih žena Po ugledu na tvoje Vera Pavladoljska
Po nevremenu sam lovio na ruke Med zlatnih meridijana u vodi Opisivao oči jedne žene mesec dana U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu Ubedio da su mi sve što imam u životu Misleći na tebe Vera Pavladoljska
Pita za mene metak lutalica Sada me pogrešno traži oko zemlje Vučen tajnim magnetom mog čela Napija mesec da prokaze gde sam Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje Ti ćeš me izdati Vera Pavladoljska
Traje monotona biografija sunca Sve sijalice gore usred dana Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje Jedan od vlašića sklon je porocima I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju Nekoliko država tvrdi da si njina Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare Niko ne zna gde su slova tvog imena U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika Koje ptica kuka Vera Pavladoljska
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:20 am
Volim te
Između dva uporednika dok provirujem glavu između dve žiške u slepoočnicama u pauzama kad radnici piju čađavo mleko i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši između dva daleka poređenja Volim te Brodovi se ljuljaju kao poljupci i sloj vazduha se na lepe senke cepa u mašineriji noći moje je srce slično kompresoru naklonjeno svemu što nema veze sa mnom dok pokušavam nestati u poljupcu Volim te Rudnici kamene soli u mom srcu zora lomi suđe od porcelana kad si sa mnom znam da si na drugom mestu postaću prašina ako prašinu voliš ti koja me tuđim imenom zoveš Volim te Dolazi proleće i jednu pravu damu niko ne može zamisliti bez pudlice stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo svet me izgubi ali ti me dobi Volim te Što vide slepi ne vide zaljubljeni pokvareni anđele o sneže u avgustu moje ruke su ostale oko tebe kao obruč ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš odavno već svojim očima ne verujem Volim te
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:22 am
Lažne mi puteve
Lažne mi puteve pod noge poturaju. Lažne mi reči u usta guraju. Pun mi je život laži pune uši. Do grla u strasnoj laži što me guši.
Sve što je moje lažni prizvuk ima. Sve što je moje ko da je od dima. Laž je podržana lažnim svedocima. I istina nigde nikog ne zanima.
Kako da izdvojim laž iz tog što dišem. Kako da ne lažem u tome što dišem. Kad me lažima kao pticu pune: Ko i druge laži moja glava trune.
Otkad glavu promolih iz majke
Otkad glavu promolih iz majke Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.
Umesto da sam na dugačkom štapu Otud prvo isturio kapu
I dok potroše uk ispamećenja Odlagao muku svog rođenja.
(Da nisam gologlav i goloruk bio Još bih se u majci ko u rovu krio.
A moj štap i kapa od veka do veka Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:24 am
Kad bih znao
Kad bih znao da bih se ponosno držao Na robijama i pred sudovima: Žario bih, palio, i sve izdržao I svemu se odupro golim udovima!
Kad bih znao da bih sto ispod stopala Sam ćušnuo i sam omču namakao: Večnosti bi se moja duša dokopala A moj dželat bi za mnom zaplakao!
Al bojim se da bih počeo da molim Da plačem, klečim i sve da izdajem, Da bih sačuvao samo život goli Na sve da pljunem, na sve da pristanem!
Kad sam je prvi put video
Radnici koji nikada nisu videli more Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače Ta žena taj gigant ta država u državi Kad sam je prvi put video rekao sam: "Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči." Jedina nevina žena koja rađa decu Ta djevuška visoka kao podzemna železnica I lepa kao da uopšte ne postoji. Njenu sobu su razneli mirisi. Ona se šminkala i češljala I to je sve sto je uradila za poeziju. Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština No što ih je ona imala u životu. Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti. Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada To famozno to zeleno to gorko uvo Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici. Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao Ali nije prestalo da me poziva na telefon Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima. Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči Snimila je sve što je rekla u životu Njene korake, njen smeh i njen kašalj Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem. Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma. Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana. Kad me ona voli ne znam od čega živim Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem. Visoko u nebu setim se da ne umem leteti Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio Tad zviznem nogom mesec iznad grada I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati sastanak za nekoliko dana. Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena sa injem u ušima Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo. Pun otpadaka kao golfska struja Silazim niz stepenice u zemlju I jedini ne znam za svoju tragediju Taj svirepi podtekst naše ljubavi. O suzo na jastuku Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo Izgubljen u vazduhu.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:26 am
Kad sam je drugi put video
Kad sam je drugi put video rekao sam: “Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.” Obećala je da će doći ako bude lepo vreme Brinuo sam o vremenu pisao svim meteorološkim stanicama Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima. Bojao sam se da preko noći ne izbije rat Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost. Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu tu ženu sa dve senke Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom Koju sam davno sreo na ulici i pitao: Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili Da nisam možda ispao iz vaše tašne. Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike Volim je više no što mogu da izdržim Više od mojih raširenih ruku Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama Noći za mene sve duža bačena između nas Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje Moje su uši pune njenog karmina Te providne te hladne uši to slatko u njima Kad se kao prozori zamagle od njenog daha. Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo Još ne prestaje da me boli uvo Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama. U staklenu zoru palu u prašinu Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha Radnice po podne na tuđem balkonu Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće I visoke prozore spuštam pred njene noge Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju O sunce nađeno među otpacima Zuje uporednici kao telegrafske žice Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u visinama Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu. O siroče u srcu što ti brišem suze Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio Kuća ništavilo na svim prozorima Sve je dignuto u vazduh Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:27 am
Poeziju više niko neće pisati
Poeziju više niko neće pisati Opevani predmeti napustiće pesme Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka! Stvari će same izražavati nešto od onoga što se nisu usudili pesnici. More – stara lektira pesnika zauvek će napustiti poeziju I vratiti se svome grobu u kome je odraslo. Zalazak sunca izblamiran u pesmama, Zvezdano nebo dovedeno do kiča, Dići će ruke od poezije! Ruže insistiraju na svojoj boji I neće pristati na prevrtljivost pesnika. Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se svome značenju Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali. Između poezije i pesnika neće biti nikoga I pesme će tada napasti pesnike, Tražeči od njih da ispune obećanja. Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što su rekli, Ali će ih stići ono što su izmišljali i predviđali. Poezija će tražiti njihove živote Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene. U novim generacijama: Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik, A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži. Budući pesnici radiće pametnije poslove. Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme Da bi zbog toga bio pesnik, A pesnik se ne može biti drukčije. Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji, Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti I niko neće moći da ga zameni Jer zna o sebi bolje od ikoga! Pravi pesnici će biti protiv poezije, A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao. Zbog ugleda u očima pravih pesnika, Poeziju više niko neće pisati.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:30 am
ĆERAĆEMO SE JOŠ
Ćeraćemo se još Sve može biti Sem da se nećemo ćerati
Ovo što smo se ćerali, Samo je uvodno ćeranje, Predgovor glavnom ćeranju
Sve ima svoj kraj Sem ćeranja
Iz raja smo išćerani Ali iz pakla nije niko I niko se nije ćerao toliko Da se nije mogao ćerati više
I koliko se god ćerao Nije do kraja doćerao
Na mladima ćeranje ostaje Ćeraćemo se još
Ali se više nećemo ćerati Napamet i osumice Brže — bolje i kako bilo Tek onako od duga vremena Na pola srca Nadvoje Natroje Svako na svoju stranu Ne znajući šta bi drugo Pa ajde da se ćeramo
Nego ćemo se ćerati pametnije ledene glave
Po planu ćeranja Koji smisle najmudriji Ćerolozi Sa katedri za ćerologiju
Onaj ko hoće danas da se ćera a ne prati razvoj i domete ćeranja Nema šta da traži Na ćeralištima i ćerijadama
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:36 am
KOSOVO POLJE
Kradu mi pamćenje, skraćuju mi prošlost, otimaju vekove, džamijaju crkve, araju azbuku, čekićaju grobove, izdiru temelj, razmeću kolevku.
Kud da čergam s Visokim Dečanima? Gde da predignem Pećaršiju?
Uzimaju mi ono što nikome nisam uzeo, moje lavre i prestonice, ne znam šta je moje, ni gde mi je granica, narod mi je u najmu i rasejanju, pale mi tapije i zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele? Da mi pomunare ponovo Ljevišku?
Očni živac su mi odavno rasturili, sad mi i beli štap otimaju, žrtveno polje sa krvavom travom ne smem da kažem da je moje. Ne daju mi da uđem u kuću, kažu da sam ja prodao, zemlju koju sam od neba kupio neko im je obećao.
Ko im je obećao, taj ih je slagao, što im ne obeća ono što je njegovo? Zato jurišaju na mene udruženi kivni što sam ih poznao.
1987.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:39 am
PRIČA O SVETOM SAVI
Kad je Sveti Sava išao po zemlji, Još pre svoga rođenja, Dok se zvao Rastko, Kao što ide i sada, Samo ga ne vidimo, A možda je to bilo i docnije.
Krenuo je Savinim stopama, Ka Savinom izvoru Na Savinom vrhu Kuda i mi idemo, Jer drugog puta i nema.
Kada je negde oko Savina dana Naišao Savinom stranom, Napali su ga psi, Kao što i sad napadaju Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.
Putnik je najpre sastavio tri prsta, Kako je odredio da se i mi krstimo, Plašeći ih zakonom Od koga su još više pobesneli, A ni do danas nisu uzmaknuli.
Onda se sagnuo da dohvati kamen, Ali kamenje beše zamrznuto, Svezano za zemlju studenim sindžirima, Jer beše jaka zima, Kao i ove godine, Kao uvek oko Savina dana.
Već su raznosili Savina stopala, Savin kuk i Savin lakat, Po prodolima i jarugama zemlje Zbog koje je podeljen svet, Kad je Sveti Sava otpasao mač usta, Jedino oružje koje je nosio, A koje je i nama ostavio, Govoreći ove reči:
— Neka je prokleta zemlja u kojoj su Paščad puštena, a kamenje svezano.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:41 am
BOGORODICA TROJERUČICA
Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice, Da bi mi odsečenu šaku zamirila, Niti da te nosim kući, Svemoćnice, Da bi zavađenu braću izmirila...
Iščupane su mi ruke iz ramena, Kuća raskućena, a braća poklana, Pa siđoh do svog najdonjeg kamena Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.
Jedino ovde, Carice Nebesa, Na mom jeziku se moli bez zastanka, I ne laže ništa, i ne jede mesa, I osam vekova posti bez prestanka.
I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali, Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim, Znam: još se iz ljudi nismo ispisali, A dok tebe ima da i ja postojim.
Hilandar 1976. god.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:43 am
OVO I ONO
Bilo ovo i ono Pa se prepirali: Bolje je ovo, Nije nego ono.
Da nije onoga, Ne bi bilo ovoga. Moglo je da bude ovo, A da ne bude ono.
Ovo nikad nije bilo. I hteli smo ono Što nikad nije bilo. Ovo niko ne pamti. Sad je sve što niko ne pamti. Ovo se neće preživeti. Niko vas ne tera da živite, Svi sami hoćete.
Nikad nije bilo bolje. Ali do zore može biti Da nikad nije bilo gore. Bilo bi bolje Da je pola gore.
Nema ništa gore Nego slušati da je ovo bolje. Samo to da čujem Eto dosta mi jada.
Crkli ste za ovo, Sad bi hteli ono. Kukaćete za ovim, Ako dođe ono.
Ono je bolje Pa neka ga nema. Neće ga ni biti, Ali biće ljudi.
Neće ni ono biti ono, Ako ovo produži ovo. Ovo neće dugo.
Svi da su za ono, Ne bi stalo ovo. Ovo samo ide I nije došlo da ode.
Blago onom Ko nije iščekao ovo. Je li ovo ovako Ili ovo misli Ko nije za ovo.
Ja nisam za ovo. Ja sam protiv onoga. Ja sam dao sina za ovo. Meni se kuća iskopala za ono.
A ja koji ovo Slušam i zapisujem, Ne bih dao nikoga, Nizašto, A kamoli sina, Za ovo, I ono, Nego za sinov nokat Da sve ovo, I pridar sve ono, Pa jednom lopatom pregrnuo, Pobusao i poravnio, I ovo i ono, Za oca i sina I spas svog naroda, Raspetoga na ovo i ono.
BODEŽ
Po čuvenoj priči Sa dalekog severa Lovci na vukove Bodež sa dve oštrice Umoče u svežu krv Balčak pobodu u led I ostave u snežnoj pustinji.
Gladan vuk Oseti krv nadaleko Pogotovu na čistom oštrom vazduhu Pod visokim mraznim zvezdama I brzo pronađe krvavu udicu.
Oblizujući smrznutu sukrvicu Poreže jezičinu I svoju toplu krv Lapće s hladnog sečiva.
I ne ume da stane Dok se ne skljoka Nadut od sopstvene krvi.
Kad su takvi vukovi Koji se najteže love Kakvi li su tek ljudi Pa i čitavi narodi A pogotovu naš Koji se vlastite krvi Ne može nadostiti I pre će nestati Nego se opsetiti Da će krvav bodež Ostati Jedini Spomenik I krst Iznad nas.
1989.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:43 am
ZATVORENIKOVA PESMA
Zatvorenik iznenada pušten na slobodu Stoji na livadi ispred tamnice i zaklanja sunce rukom. Kao gost kome se niko nije nadao Banuo je i kao grom privukao pažnju svih predmeta. Čitava je zemlja pod njegovim nogama, Ali on se boji da bude suviše radoznao I posmatra tek malo oko sebe. Na tih nekoliko koraka uokolo primećuje Da je svaka travka sama i različita. Svaki trun, ogrebotina na zidu, za njega je upadljiva i značajna. Svaki pa i najmanji list Uperio se na njega celom svojom veličinom. Čak ga i jedan leptir primećuje I iz čitavih nebesa sleće mu na rame. Odavno se u zatvorenikovom životu nije desilo ništa značajnije I on se oseća uvažen i zbunjen. Zatvorenik sluti da ga neko uporno prati I samo što je pomerio glavu uočava: Suncokreti iz obližnjih njiva posmatraju ga Prvo dugačkim stabljikama koje vire iza plotova, A onda cvetovima! A cvetovi prvo žutim lišćem po obodu pa tek onda Crnim i krupnim semenjem u sredini! Povrh svega, tu na očigled zatvorenika, Jato ptica sleti na suncokrete. To je bilo već malo isuviše I on protrlja oči. Da ne govorim o maslačku koji se pomolio Tu pored sivih nogu bivšeg sužnja I o celoj zemlji iz koje se pomolio. Ko bi opisao pogled staroga oraha Ili oraha i obližnjeg hrasta zajedno I pogled celoga sveta iz hiljadu oblika i boja Kao iz hiljadu topova uperenih na usamljenog čoveka — Koji se sada čudi kako sve to nije primećivao U ono vreme kad je kao mladić boravio među njima I kad je kroz najgušće šume pune krila prolazio ravnodušan. I kada nije primećivao ništa manje od brda ili ptice, A sada mu se čini da se nikada ne bi ni nagledao njenoga perja. Zatvorenik shvata da on vidi samo očima, A priroda svakim predmetom, a svaki predmet celim svojim bićem. Njega plava boja uočava sasvim plavo, — Otvoreno žuto otvoreno žuto, crna crnje, Čak jedna od boja potpuno bezimena nalazi za shodno Da se izdvoji i da ga posmatra neodređeno. On sklopi oči i pokuša da se sabere. Odjednom se zatvorenik koga niko nije sačekao pred tamnicom Užasnu od pomisli da ga taj svet opet lišava slobode, Da postaje robom svemu tome što gleda, Da njegovo divljenje osporava njegovu slobodu, Da ponosan čovek ne može voleti, Da se samo menja mesto njegove tamnice, Oseti se slugom, oseti se sužnjem; — U polju koje je u zatvoru nazivao slobodom. Tad gledan iz hiljadu cvetova pade ničice na zemlju. Pored njega je prvi put posle toliko godina njegova senka I on je poslednjom snagom miluje. Čitava priroda ne skida sa njega svoje stražarsko oko Sve dok ne sklone u zemlju telo pobunjenika Koji godinama nije video svoje oči. Njegova glava ležala je okrenuta brdima, A iza brda, kao pucanj, pružalo se more, Koje je ovu sliku videlo već mnogo puta I koje se odavno povuklo u svoje prividne granice Da dočeka dostojnog pobunjenika Kome bi služilo i pomoglo Da ne padne Makar dok more ne skonča.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:45 am
MATIJA BEĆKOVIĆ
Matija Bećković — suza ili mina Put što sebe pravi ili voz bez šina
Nosi li on bombu mesto glave Davi li on reči ili njega dave
Nosi li on rupu mesto srca Ili kao davljenik u svom srcu grca
Je li on santa leda otkinuta Ili zver što na njoj zavija i luta
Je li on grom u lance vezan kao štene Ili hladna vatra u grudima stene
Nosi li zamrzle munje u rukama Hoće li on biti slabić na mukama
Sme li on da stane na trg i jauče Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče
Kao gvozdena zavesa on će da se sruši U vlastitu vatru u vlastitoj duši
Baš je njega briga bar je njemu lako Sve je oživelo čega se dotako.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:50 am
OČINSTVO
Mogao bih biti otac svome ocu a, evo, još sam dete i siroče, mlađi si bio od mene, moj oče, kad me ostavi tvome ubiocu.
I sad mi oca on ne da za oca i ne oprašta mi svoja nepočinstva, i drži me žedna bez kapi očinstva, i ne uklanja s mene motrioca.
Ali ja silazim na dno praočinstva da tražim svome sopstvu nosioca, i srž svoju zagrejem kod svog stvorioca, i primim sramotu zbog toga zločinstva.
Ako duh nema groba, ni pepela, o, daj mene meni, tvorče i praoče, jer, evo, svako sa svoga raspela vidi: što si me ostavio, oče?
I huli kao Vlah sa nabikoca zato da bi ga mogli doubiti, i za smrt moli iskorenioca, a sve reči su samo jedna: biti.
SONET
Orfeju gorki gori tvoja frula Pokreće predele pepela i pića U sedam rupa grob sedam vlašića Svira kroz uštap slavu mog rasula.
Vrt crnog cveća pod pepelom cveta Žestoka ustoka tamni jug ispira U tuđini tugi grob mog oca svira U zarazne trave iza celog sveta
O bože me večeras u polju Kada odsvira moju gorku bolju I pepeo me ispuni do lica
Pogodio metak lutalica Što od iskona bez zvuka i puta Za nekim čelom po Srbiji luta
1959.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:51 am
DVA SVETA
I uskoro ćemo, taj dan doći mora, uputiti molbe upravi zatvora —
da nas liše straha, slobode i zime i na robiju tešku da nas prime!
A kad nas u lance bace i povežu, neka svet izgubi sramnu ravnotežu!
I od dva sveta što svet ovaj čine, nek svet robijaša bude svet većine!
A čuvari nek nas, iz straha, il srama, jedne noći mole da budu sa nama!
CETINJE
Ja imam jednu predstavu detinju Da sam živeo nekad na Cetinju.
Pamtim svako lice što sam tamo sreo I grob kome sam se u vedri dan peo.
I svako jutro čim bih progledao Prvo bih tome grobu pogledao.
Ali kao da više nema ni Cetinja, Niti ima mene, ni mojih svetinja.
(Pa više nemam kuda ni krenuti, Niti imam k čemu glavu okrenuti.)
Kao da su sreće i nesreće moje Vezane za mesta koja ne postoje.
I kao da se sav moj život zbio U gradu u kome nikad nisam bio.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:55 am
Ti si moja
Prostori kao akvarijumi i pošumljena nebesa Moj potiljak pun otisaka tvojih prstiju Moje srce dignuto u termometru kao krv u zločincu Moj jauk oberučke zavitlan u nebesa kao kladivo – Evo vraća mi se kao ptica pogođena strelom Rastu zelene uši zidova visoko kao bršljeni Manijak u bašti ždere pomrčinu Dete ugrožno svetlošću – tačko veća od kruga u kome si Kao što su nebesa topla od jedne malaksale ptice Kao što mrtvaci odolevaju želji za bližnjima Kao što grom svoj teret u nebu istovara Kao što ljubavnici učiniše zemlju toplom i tako blagotvornom Idealni neskladu, ljubljena U imaginarnom avionu nad mojim ponorima Izmišljajući, ja te učinih nemogućom. Uzalud smo zajedno kao dve šine I dva jauka se negde sastaju mi nikada! Moja mašta na nekoj drugoj planeti izaziva požare A u istom trenu je pred tobom tako savršeno nemoćna Lažni i istinski pesnici u istim bolovima Već sam vazduhu već sam vodi probio uši pričama o toj ženi I sve što je patilo mora da je na mojoj strani! Poklanjam ti svoje uči od hroma i sitnog stakla I tu pred tobom se uz urlik u zemlju zakopavam. Plod se u tebi rasplamsava posle ljubavi. Sve je manje mog srca kao mastila u mastionici Nečitkim rukopisom, okolnim brdima, susednim državama, Čime god stignem ja te opisujem I tako nedostojno govorim o tebi Različitoj od svakog poređenja. Ali uvek postoji nada Na ulazima u polja Izdvojena kao ludnica.
Ti si moja, ipak
Ti si česta slika moje žalosne ljubavi Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje Ti si moja Sinagoga ograđena žicom Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom Ti si moja igra koja počinje kamenčićima Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold Ti si mojih nekoliko godina od one noći Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля Jedina žena koju menjam svakog dana I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo Ti si moja ljubav slavnih ljudi Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato Ti si moja, ipak Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena Ti si jedna žena koliko i svaka druga Ti si moja uprkos poznatim istinama To su bedni podaci kojima raspolažem To su sva dela moje izvitoperene ljubavi To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga Ionako samo nagađam i pretpostavljam Ti si moja bolest bolešću izlečena Ti si moje dete ti ništa ne razumeš I ja doslovno moram reći da te volim.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 8:57 am
Pas
Prag ste mi palili I nije mi žao, Kuću goreli I niste me oštetili.
Ti moje obezdetio, Ja tvoje obezbratio, I neka je prosto I nazdravlje ostatku. Da nije braće Ne bi bilo međaša.
Oca ste mi ubili I ovako vam hvala, Da vi niste dobrovoljno, Mene biste primorali.
Majku ste mi na nosila U zatvor poneli I to sam pregoreo.
Pomešali smo zube, Modrice i mozgove I ko bi se tu raskusurao, Muke kmetovao I pamet razlivao.
Koliko god sam se bio opizmio, Sa tolikom sam se krvlju pomirio, Ali kad meni niste mogli ništa, Psa ste mi ubili.
A on nije bio ni na jednoj strani, U našu parnicu nije se mešao, Samo je psećim očima posmatrao I jedini nedužan postradao.
E njega vam ne mogu oprostiti, Dok mrtva svetla sijucka u meni, Dok traje psećega koca I pepela na ognjistu.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 9:20 am
Lelek mene
"…Ako nemaš zašto umrijeti Nijesi se trebao rađati. Ako ne znaš zašto si se rodio I za pravu smrt si zakasnio. Cilj ljudskog života je nešto Zbog čega ćes život prezirati. Kom je život najviša svetinja I sve ono zbog čega se živi Sve to nije dostojno života Zbog toga se ne moraš rađati.
A ko se god rodi bez razloga Bez razloga mora i mrijeti. Svak se ođe s razlogom rađao Znao šta s životom i smrću Jedino je to dostojno ljudi! To se dobro znalo i pamtilo S kojijem smo pozvanjem stvoreni. Nije bilo ove pučibruke Ni toliko suvisna naroda Koji ne zna ni šta će na zemlji. Ni ko ga je ni zašto stvorio. Rađaju se i žale da umru A ne znaju ni što su živjeli!
Šta će ljudi toliki na zemlji? Ideja je ljudska ponižena! Svaka vjera tako će propasti. Svaki smisao tu će postradati.
Velike je tajne vazda znalo Malo ljudi - i dok ih je malo Onda svaki mora biti pravi Kad su pravi - dosta ih je malo.
Šta će ovaj božji gamiz ljudi Kao neka nova vrsta muve? Čemu služe slijepi narodi? Skoro ce ih i zaprašivati…!"
Uz vino
Uz vino gubim volju za životom I želju da umrem, evo, odmah potom.
O, prepelico nad dalekim žitom Što okrećeš brda, a i mene pritom
Patim iz straha da ću tek da patim I svejedno mi je, evo, odmah zatim.
Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Sedimo nas dvoje u sutonu plavom Osećamo nebo kao krov nad glavom.
Ustajemo naglo, nekud odlazimo I prolazeći tako prolazimo.
A negde nas čekaju Veliki Antili Gde nećemo nikad biti nit smo bili.
Kažem ti tiho: ništa nam ne treba Ali više nema ni tebe ni neba.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 9:22 am
Tugovanka za Verom Pavladoljskom
Ne mogu da zaspim a ni da se probudim; jedino tebe nema a samo ti postojiš
Više je biti pesma nego pesnik; a biti ti više je od oboje .
Na terasi
Plamti naš jasen i šib žuti i nagone me da mrmorim (dok mi lepota oči muti) zar sve to treba da pregorim?
Al ako bih se zbog čega bacio lastom sa balkona bilo bi zato što posle svega taj šib i jasen ne gleda ona.
Suza na pučini
Nestajem u podne kad ona gubi senku O saće od crnog mleka u ušima Sva prašina neba nedostojna njenog pudera Ona mi daje otrova u poljupcu
Ta kurva to slatko đubre koje volim Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti O zvezdo proslavljena na račun noći O moje lice oprano suzama
Orao koji propada niz provalije u vazduhu Pre zemlje neće ništa dodirnuti Duboke su sve stvari dok padaju Kao ptica koja putuje kroz kamen
Ljubi dok podlegneš srcu dok te izda Dok izućčiš školu koju citiram O ružni snovi gde se sastajem sa biljem U dvoličnosti se čuva pravo lice
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 9:25 am
Nikad više
Milo stvorenje koje si sad sena Mali pepeo samo uspomena A ta je sena i ta uspomena Moj jedini život i jedina žena.
Ti malo Rušče ceo svet bi dao Kad bi te još samo jednom ugledao Kako ideš kući u naručju s cvećem (A ja te s prozora gledam i ne trepćem)
Đe reče Japan
Ja ne trpim kad drugi priča Zamaram se kad ćutim Poštenije je da ti to kažem Nego da pričaš A da te ne slušam Da te gledam u oči Kao da te slušam A da te ne čujem Nego punim usta I smišljam šta ću reći Čim ispregneš jezik I poturiš priču. Barem meni ne treba zboriti Kako to ne valja I kako bi trebalo pametnije Ponekad i drugog čuti Koliko bi bilo bolje Da sam drukčiji Bilo bi bolje za drugoga Ali za mene ne bi Svak misli šta je za njega bolje Jedino bih mogao slušati Kad bih mogao nekako Sam ispred sebe stati I sam sebi pričati sve ispočetka. Ne sviđam se ja ni sebi Meni je to najmanje milo To me i zbunjuje Niko to ne mrzi koliko ja Meni to najteže pada Tu sam ja najviše oštećen Ali zar da čekam dok oštete priču Da je ni Bog ne može popraviti. I kad nešto pitam Odgovor me ne zanima Činim se čuo a ne čujem Znam šta bih čuo Ne tiče me se šta ko misli Nego šta ja mislim Ne znam šta ja znam To jedino ne znam Ali šta misle i znaju drugi Znam koliko oni. Da ti nešto kažem Pre nego što počnem govoriti Rado bih te slušao Nema zbora Samo kad bih mogao Da imam kad I da sam bez jezika I da mi nije poznato Pre nego što počneš I šta bi rekao i kako bi završio Ali i kad ćutim ja govorim u sebi A ono što kažem glasno Samo je krnjatak od toga Zato mi je lakše da kulučim i krampam Nego da slušam Puna jezika i prepunjenih obraza.
Po godinu sam sebe nagovarao Ćuti barem ti Zlatoust si kad ćutiš Fin si dok ne progovoriš Greota je da govoriš Kad ti ćutanje nije teret Drugo sam ja Ja govorim od nevolje Da me jezik ne udavi Ne dam da mi kidišu na jezik I da me razjeziče A neću ni ja dugo Pa pričaj kad odem. Da nekoga saslušam Baš da vidim šta će reći Ali čini mi se nije ni zinuo Palac me prestigne I počne migati po čarapi I ne mogu mu ništa Ja hoću a palac neće Gledam ga i borim se s palcem Sav sam pod uzbunom Smeškam se ali ne onome što priča Nego nečemu drugom Bojim se videće s kim se borim A znam Bog me gleda I mislim palac je pametniji Nećeš ga slušati ako si čoek. I kad slušam Trudim se da ne slušam I kad se s nekim saglasim Ljutim se na sebe I što sam slušao I što sam se saglasio. Duša mi je da kažem naopako Stidim se da govorim pravilno I neću da me popravljaju Znam da se tako ne kaže Ali ako kažem onako kako se ne kaže To nije ono što hoću da kažem. Pričaju a ništa ne govore Čim jednu izgovore moraju za njom A ne znaju koja im je sledeća Ni kud im koja ide Otme im se jezik pa čeketaju Jedno počnu a drugo ne završe Sve tetiljancije i pobrkotine Zaglave se ko voda u grliću Krkljaju kao prevrnuta boca. Niko nikoga i ne sluša To su priče Ne čuju sebe a ne drugoga Nego ljudi lažu Za neke laži je šteta što su laži Ali ja da lažem neću. Tobož slušam pletipriču Pletipričalica A da ih pitaš šta je ko rekao Ni jedan ne bi znao Svako bi pričao svoju priču Ovo svak zna a samo ja priznajem Niko me ne goni nego ja hoću. Niko samnom ne može Neće to niko da trpi Svi su me ostavili Ne volim nikoga A najmanje sebe Usko mi je pod nebom A kamoli u prsima Nemam nikog sem sebe A sebe sam najželjeniji Ne ume niko da me čuje A jedva sebe slušam Sam sam sebi dosadio Jedan se bio našao Kao ovo ti I izdržao što ne bi niko I kupio me s tim Ali i on je tu skroz zavapijo Ne mogu više I iskoračio preko vrata Preko kojih ćeš iskoračiti i ti. Niko mi ne dolazi Niti ja kome idem Pojednoga uvatim Kao ovo tebe I pričam mu dok ne uteče A ond pričam sam sa sobom Pobijem tojagu predase Pa se na nju izdirem Rečima se zamajavam Na jezik se dočekujem Da se živ čujem Do ćutne minute A sve pričam ne bih li se setio Onoga što sam zaboravio. Ako ćemo pošteno Ni s kim i ne pričam Sem sam sa sobom Kad imam u sebe poverenja Ne mogu bez nikoga Ništa ni reći ni znati Malo ko može bez ikoga Ni drvo bez drveta Ni čoek bez čoeka Ali poneko može Ka bor osamnik E to drvo je junak I čoek je čoek Ako može sam. Nešto bih te pitao Da mi pravo kažeš Ali ti ćeš reći Hoću ako znadem I ako je za kazivanje Kao da bih te ja pitao Ono što ne znaš I što nije za kazivanje Pa što da te pitam Kad znam šta bi rekao. A ti znaš da ja znam Šta ti znaš i šta ne znaš I šta je za kazivanje a šta nije I da hoćeš da pričaš pričao bi Ne bi čekao da te ja pitam Zato ću ja sve sam ispričati A ti slušaj i nemoj me prekidati Samo ladi usta i klimni glavom Je li sve onako kako sam rekao Jesam li šta izostavio i oštetio Pa ako jesam pričaću iznovce. Sve hoću da ti kažem A uvek zaboravim Uzgred budi rečeno Ne kažem ja tebi ništa Nego gledam u tebe Ne u tebe nego u tvom pravcu Pa se čini da tebi pričam A ja ne pričam nikome Nego pričam svoju priču A gde god gledam Vidim ono o čemu mislim.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 9:27 am
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Matija Bećković Pon Dec 05, 2011 9:29 am
