Momčilo Nastasijević

Momčilo Nastasijević (23. septembar 1894,Gornji Milanovac - 13. februar 1938, Beograd) je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata.


Biografija


Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.
Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.

Pesništvo


Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.

Ciklusi

Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.
Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna.
Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.
U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.
Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.
Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.
Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.
Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

Drama

Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.
„Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.
„Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.
Ostale tri drame su u prozi:
U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.
„Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.
Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu i vreme je „sadašnje“.
Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.

Proza


Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.

Izdanja


Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929.
Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929.
Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“ , Cetinje : Državna štamparija, 1930.
Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : "Zapis", 1931.
Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.

Jedna je umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan život. Iz istovetne raspevanosti u duhu (a ona je nepobitna kao i sam duh) polaze zrakasto umetnička ostvarenja. Leonardo peva kroz lik što Betoven slika kroz ton. Ta raspevanost je moći podneti maksimum bola: tada zapeva u duhu od bilo dodira, i znak je da mora nadživotno stvarati.

Nem je Bog u svetu biljaka i životinja; kroz čoveka muca, kroz umetnika progovori, čijemo mu glas: sušta je melodija. Reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.


***

Maternjom melodijom nazivam onu zvučnu liniju koja, dolazeći iz nadubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza. Afektivne je prirode (i matematička apstrakcija izražena, pa sadrži svoj stepen raspevanosti). Korenita je i kolektivna, i dan-danji u razgranatosti jezika u narečja, i sve do pojedinačnog uzraza, deluje spajajući. I čim iz veće dubine prodre glas, tim mu je širi obim odjeka. Pa još se nije čula melodija koja bi poticala iz same srži duha, koja bi, time što je individualno najdublja, imala svoj adekvatni odjek kroz sve narode i rase. Još muzika nije sveopšti jezik osećanja. I koja je proglašena sveopštom, ipak je, kao strani jezik, traba unekoliko učiti slušanjem. Merilo za maternju melodiju, pogodi li ili ne pogodi od prvog slušanja...


***

Melodijom duh sebi krči pobedu u svetu. Muzička poplava ravna je religijskoj...


***

Po sebi se razume, prevodeći poeziju samo se oskrnavi svetinja živog izraza. Besmisleno je siliti instrument da da sasvim drugačiji ton. Jer je bit poezije upravo ono čemu se tuđe nipošto ne povinuje. A povinuje li se, ipak, znači i prevodilac i pesnik od čiste rase, i dve se raznorodne maternje melodije čule o istom predmetu. U tom slučaju, bolje da je još jedno pesničko delo nastalo...


***

Sila govora (ovo nikada nije dovoljno naponavljati) ne leži toliko u očevidnosti dokaza koliko u istinitosti tona. Ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodre u podsvest, njime otvore neotvorenima vrata. A iščilili li pojam o svojoj rodnosti: na koju melodiju čovek neposredno uzdrhti, te je majke sin.


***

A šta nama ostaje posle tolikoh procvata u svetu? Ako je iole još nagona da se sebi i drugima saopštimo najdubljem (čitaj: opštečovečanskom) stranom svoje prirode, valja nam se bukvalno vratiti maternjoj melodiji. Žilavost duha da odoli svemu, da stvari sve, baš u njoj, a ona je oslabila u nama od pasivnog podavanja tuđim talasima. Neutralisalo nam se u duhu, vlada neka trostruko ukrštena melodija, i čime se zavaravamo da smo koraknuli kulturno, ništa je manje nego nepremostiva brana svemu što bi stvaralački da pođe iz nas: gubimo sve više ključ svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Ništa opštečovečanske vrednostu nije postalo slučajnim ukrštanjem spolja. Kobna je obmana posredi. Svima pripadne samo ko je korenom duboko prodno u rodno tle. Jer opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad toliko je korenom ispod nacionalnog.


***

Dva su stava primanja: Kad očvrsne duh u svome, onda se ne samo odoleva tuđem nego još ono budeći deluje i plodonosno. Tada se stvori kao žiža ličnosti kroz koju i kad prodre talas, ma iz najveće daljine i tuđine, prelomiće se u najličniji obrt. Na sve melodijske nadražaje spolja odgovoriti svojom ličnom melodijom. To je aktivno primanje.

I obratno, kad se ropski prima ( a to biva u neprekaljenosti maternje melodije) najveći deo lične sile ode za navijanje i podešavanje tuđemu; čovek se najzad i navije i podesi u savršenog primaoca, ali je upravo za toliko izgubio moć da se jednom i njegov glas sudbonosno začuje. Jer ako nema svog stabla, ili je ono slabačko, onda ni pomena o nekom oplemenjivanju, onda se i sam kalem osuši. A duboko ukorenjenom stablu i ne treba kalemljenje: čim iz veće dubine potiču sokovi, tim će se plemenitije plod zametnuti. Tuđa su strujanja tada kao vetri: Blagotvorno savijaju u sve veću žilavost.

Time završuje: problem je našeg muzičkog uzraza u većoj meri duhovne nego tehničke prirode. I zaludu praviti sebi krila kad se nema snage za polet.

Prilično sumnjivo mi izgleda kad se jedan stil ceni po tome da li je kitnjast, prost, elegantan, rogobatan, prefinjen. Ti nazivi navode često na pogrešan put. U mnogim slučajevima, naročito danas, govori se o stilu i onde gde ga apsolutno nema, a to upravo stoga što se stil često traži u reči i frazi samoj po sebi, dakle u onome čime se on najlakše može falsifikovati. Jedan marljivo bira najpravilnije opeke i najuglačanije kamenje, i zida: oblici mu ispadaju simetrični i geometrijski tačni, i kohezija njegove zgrade ne leži u samim opekama, nego u lepu koji ih drži, — to često nazivamo lepim stilom, uglađenim stilom, otmenim stilom. Celu tu zgradu možemo razglobiti na njene prvobitne elemente i opet je sklopiti bez ikakve štete po nju; pokušajte, međutim, da razglobite jedan cvet: i samom pomišlju da ga analizirate vi ste ga već povredili u njegovom suverenom jedinstvu; nečega je već nestalo, reč nije teško naći, recimo — draži, upravo onoga što je bilo bitno u njemu. Dakle, ne zidana kuća, no izraslo drvo, to je stil. Reč doziva reč, slika sliku, ideja ideju. Sve je tu celo. U najkraćoj frazi našli ste osnovni ton celog dela. Zagledajte se u prašnjivi ubogi cvet kraj puta, u njemu ćete osetiti tajnu svih cvetova. Kamičak je pao u dubok vir i talasi se razilaze u koncentričnim krugovima. Uvek tu ima jedna centralna sila koja sve u svom domašaju miri i stapa ujedno...

Neki kritičari sistematski su unosili zabunu kod neobaveštenih, to će reći pasivnih i mrtvih, razdvajajući formu od sadržine; književni i umetnički istoričari, često radi lakše preglednosti, stilu jednog umetnika daju zasebnu glavu. Šta oni upravo podrazumevaju pod rečju stil. Je li to veština iz koje se u školi dobija slaba ili odlična ocena, a u životu poruga ili pohvala; može li neko da bude samo dobar stilista i ništa drugo... Naprotiv, stil nije fraza, nije korektan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je čovek zauzeo prema sebi i prema svetu, materijalni oblik njegova osećanja i mšljenja, jednog velikog ubeđenja, jedne religije. Ako sam sa velikim ubeđenjem kazao ili napravio što, ja sam došao do svog stila. To je od sada moje oružje kojim pobeđujem, jer, pazite, istinski stil neposredno ubeđuje. I šta najpre frapira kod pravog umetnika? — preveliko bogatstvo unutrašnjeg života koji se preliva, zgusnut rastvor i nužno kristalisanje; centralna sila privukla je sve što joj je u domašaju, i podredila; mnogo je primljeno, stostruko mnogo će se vratiti; nad sredstvima se potpuno zagospodarilo.

Propevao je jezikom vekova naših koji nisu došli do reči. Umio se na vilinskim istočnicima narodnog pesništva, ogledao se u nebeskim i podzemnim vodama književnosti naše starostavne i usmenog, umtvornog govora narodnog. I drevnosti, živoj sahranjenoj, i poniženoj savremenosti obraćao se, da bi mu se objavile čini iskonskog i večitog jezika mladosti. Te čudotvorne snage što još leže u bezdanu našeg samozaborava preselio je iz davnina u buduća vremena. U tekućim vremenima im, izgleda, nije bilo mesto.
Preporođenim slovom letopisaca i zemljodeljaca obdelavao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali: nage su to reči za nagu dušu.
Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. Njoj se ne može prići samo očima. Muti se pogled od njenog strogog, zelenog zlata. Usne se same pomiču i, kao opčarane, izgovaraju stih po stih. I jedino se tako, živim glasom u kome se još jednom otelotvorio mađijski poj, ulazi u njegovu pesmu.
Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju srpskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.
1968.

U vreme posle prvog svetskog rata, kad se naša poezija široko otvara evropskim uticajima, kad se brzo modernizuju i pesnička forma, i leksika, i senzibilnost, i način mišljenja, pesničko delo Momčila Nastasijevića ostaje dvostruko arhaično: oslanjajući se na narodno pesništvo i na srednjevekovnu književnost, ono ostaje vezano isključivo za našu pesnički tradiciju. Tako u vreme kad pesnici u poeziju unose bučni jezik tehnike, reklama i novina, Nastasijević u nju vraća manastirsku tišinu koju zrače reči kao: rab, pojati, naveki; kad u pesme ulazi brzi i iskidani ritam grada i gradskog govornog jezika, Nastasijević se vraća arhaičnoj intonaciji pastoralne i crkvene pesme. Očito, Nastasijević ostaje daleko od naših modernih međuratnih pesnika. U to isto vreme kod nas se piše i vrlo tradicionalistička poezija, ali je Nastasijević od tih tradicionalista još udaljeniji nego od modernista. On u našem pesništvu tog doba, pa i u našem pesništvu uopšte, stoji kao usamljena i čudna pesnička ličnost, čiji je položaj neverovatno paradoksalan: Nastasijević je, na primer, upotrebljavao reči i intonacije arhaičnije nego tradicionalisti, ali je ostao aktuelniji, pa i noviji, nego mnogi modernisti.
Razlike između Nastasijevića i njegovih savremenika su mnogobrojne. Najupadljivija je razlika u sintaksi i leksici i, uopšte, u shvatanju jezika. Ne manje je upadljiva i razlika u strukturi stiha i pesme. Što je još važnije, Nastasijevićevo shvatanje egzistencije, puno straha i očajanja, stoji vrlo daleko od shvatanja naših tadašnjih pesnika. Gotovo svi su oni, posle krvavog svetskog rata, bili puni nekih pobuna ili egzaltacija – telesnih, intelektualnih, nacionalnih, kosmopolitskih, socijalnih, revolucionarnih, literarnih ... Nastasijević je možda jedini naš pesnik koji taj svetski rat, i promene koje su nastupile posle njega, nije ni primetio. On u dvema svojim pesmama vidi kako sahranjuju dvojicu vojnika, a gde su ti vojnici poginuli, i za šta, Nastasijević ne zna. (Borislav Mihajlović kaže da je Nastasijević „dezaktuelizovan, van epohe“; Miodrag Pavlović piše da je „Nastasijevićeva vizija sveta ... neistorijska“.) Nastasijević istoriju ne vidi ni kao scenu, ni kao atmosferu, ni kao kontekst, ni kao sadržaj; on gleda golu egzistenciju, i užasava se tog što vidi. U trenutku kad Miloš Crnjanski, na primer, svoje Stražilovo počinje ovakvim, apolonskim, autoportretom:

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,


Nastasijevićev autoportret, u pesmi Nagrada, izgleda sasvim drugačije:

O, šta je ujed,
otrov tvoj, zmijo, šta,
samome sebi
kad izlučim se u sičan?


Taj strah od sebe, i strah od egzistencije uopšte, kod Nastasijevića je stalan, i stalno veoma intenzivan, i u tom strahu on ne samo da ne može da se uteši, nego ne može ni da se izrazi istorijom. On čak i ne živi u istoriji, i ne zna za istorijsku dimenziju egzistencije; on do nje, jednostavno, ne može da stigne, jer stoji kao ukopan pred uništavajućim besmislom egzistencije same. Strah od postojanja – možda bi bolje bilo reći: užas – i vera koja u tom užasu pokušava da se rodi, stoje u osnovi Nastasijevićevog pesništva. „Dezaktuelizovan“ u istorijskom smislu, Nastasijević je mnogostruko aktuelan u psihološkom.