Aleksa Šantić

Biografija Alekse Šantića




Aleksa Šantić je jedan od najpoznatijih pesnika novije srpske lirike. Rođen je 1868. godine u Mostaru , gradu u srcu Hercegovine, gde je proveo veći deo svog života. Otac Risto mu je rano umro pa je staranje nad njim preuzeo stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, i sestru Radojku koja se udala za pjesnika i Aleksinog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živeo je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumevanja za njegov talenat, pa se, posle završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vraća se u rodni Mostar.

Stvarao je na razmeđu dva veka i više nego drugi pesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pesničke patnje XIX i XX vijeka. U njegovom pesničkom stasavanju najviše udela su imali srpski pesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne koga je i prevodio. Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija , ljubavne tuge a i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.

Rodoljubiva poezija je poezija rodne grude i domaćeg ognjišta ("Moja otadžbina"). U nekim od svojih najpotresnijih pjesama Šantić pjeva o patnji onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svet ( "Ostajte ovde" , "Hleb" ). Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda ("Mi znamo sudbu" ).

Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem muslimanske ljubavne pesme, sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pjesama je ambijent bašta, behara, hamama, šedrvana,... Devojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne ali ipak skrivene lepote. Takva je pesma "Emina", a duh te pesme je toliko pogođen da je pesma ušla u narod i peva se kao sevdalinka a samo retki znaju da ju je Šantić napisao. U ljubavnim pesmama najčešći motiv je čežnja. Pesnik sve svoje drage posmatra iz prikrajka pa čežnja najčešće prerasta u tugu zbog neostvarene ljubavi i promašenosti muškog života.

Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsednik Srpskog Pevačkog Društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Ðikićem,...

Poznati pesnik je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze. Ovu biografiju završavam stihovima nepoznatog pesnika koji se nadovezuju na Šantićevu pesmu "Emina" :


Umro stari pjesnik,
Umrla Emina
Ostala je tužna
Bašta od jasmina
Razbio se ibrik
Uvenulo cvijeće
Pjesma o Emini
NIKAD umrijet' neće

Bibliografija Alekse Šantića

Pjesme,
Mostar, 1891. godine.
Pjesme knjiga II
Mostar, 1895. godine.
Pjesme,
U Mostaru, 1901. godine
Pod maglom,
Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907. godine
Pjesme
U Mostaru, 1808. godine
Pod maglom,
Slika iz gornje Hercegovine. U Mostaru, 1908. godine
Pjesme
Beograd, 1911. godine
Hasanaginica,
Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Novi Sad, 1911. godine
Na starim ognjištima,
Mostar, 1913. godine
Na starim ognjištima,
II popunjeno izdanje. Beograd, 1914. godine
Pjesme
Zagrab, 1918. godine
Hasanaginica,
Dramska slika u stihovima s pjevanjem II izdanje. Beograd- Sarajevo, 1919. Godine
Na starim ognjištima,
III popunjeno izdanje. Sarajevo, 1920. godine
Pod maglom,
Slika iz gornje Hercegovine. Beograd- Sarajevo, 1920. godine
Pjesme,
Beograd, 1924. godine.
Drame,
Hasanaginica, Pod maglom, Andjelija, Nemanja. Mostar, 1927. godine.

Anahoreta

Sve više i više, ti kuda si htela
Pođoh žarom slepim,
I timora mojih planuše sva vrela
U dugama lepim.
Sve školjke s dna duše gde su mora bila
Plime, bure cele,
Sve brodove, žale s palmama kô svila,
Sav koral i bele
Albatrose tebi prinesoh na skute…
I klicah i poja’,
Sledujući trajno samo tvoje pute
Kao senka tvoja.
No ti skrenu strmu… sve dublje u ždrela
U kaljugu bare,
Iz koje se kao paučina pela
Riđa struka pare.
Vran graknu… Sad vetar ne leprša na me
Plamen zlatni tvoje
Kose plave… Ti si iščezla, a same
Ovde hridi stoje.
Neke zgrčile se, kao rob do roba
Pun bola i treme;
Neke, kô buđavi kosturi iz groba,
Svrh ponora streme.
A tamo gde staza kô zmija se krade,
Gde crv panje šara,
Uz ruine ćute memljive arkade
I grobišta stara…
Vrhu sarkofaga, spomenika sedi’
Okrnjele pole,
Kô zgođeni zrnom ubojnici bledi
Posrnuli dole.
Pusto… Samo, gde se uza čempres gnio
Loza žuta vije,
Jošte trošna česma romori i ti’o
Voda mramor mije.
Lutam dalje… Gledam… Evo mora, žala!
Gle, uz koplja trska,
Skrhano korablje mutna pena vala
Po pržini prska.
S prelomljenim jedrom još, na hladnoj ploči
Počađale vode,
Jedva dve-tri lađe vide moje oči
Gde put zadnji brode.
Svrh njih u pređama maglina odela,
Gdeno potke crne
Sve to više rastu, kô tifona strela
Vrana jato srne…
I suton… No zvezda ne trepte dragulji,
Ne sja nebo lepo,
Samo što iz magle u me mesec bulji
Kao oko slepo…
I godine teku… A ja jošte, eto,
Iz karika ovih
Izlaza ne nađoh, put u novo leto,
U sjaj vrha novih.
No čamim i gledam, kao stena žala
Kraj kopalja trska,
Gde skrhane lađe mutna pena vala
Po pržini prska…

Čežnja

Gdje ste?… Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo… Sve spava…
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava…
U ove čase zvijezdâ i snovâ
U vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
I mrki čempres povijô se ti’o.
U ove čase vi ste ruža bili,
Ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
I vaše tijelo i ljepota mlada
Opiše mene… Mi bjesmo u raju,
Jabuke slatke berući sa grana…
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
I rasipa se miris jorgovana.
No sve je prošlo… Kô jablan bez rose
Sam ginem sada i u čežnji stojim…
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
Polako šušti po oknima mojim.

Emina

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S’ ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće…
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!
Ja joj nazvah selam. al’ moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko’!…

Elegija

Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda’ne.
_________________________________
Hljeba

Parobrod spreman. More se koleba.
Posljednji plamen na zapadu trne;
Suton se radja i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.
Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrav šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovih vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute…
Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
“Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuča s neba…”
A zar vam nije zavičaja žao?
“Žao je brate… Bog mu sreću dao.. .
No hljeba nema… Zbogom! Hljeba… hljeba…”

Hrizantema

Noć je. Moja sjenka sa mnom tiho stupa
Po obali ovoj gdje nikoga nema.
I dok srebrn mjesec u moru se kupa,
Ja u duši ćutim miris hrizantema.
Po ovome kraju ona često hodi,
Ispod ovih grana sinoć sam je sreo,
I kada sa lica smače tanki veo,
U mome se srcu nova vatra rodi.
Smijući se na me, sve slađe i slađe,
Niz mramorne skale lakoj barci sađe,
I stari je mornar odveze daleko.
Od onoga časa ja mira ne steko’,
No lutam i sanjam nju, što ravne nema,
I u duši ćutim miris hrizantema.
_________________________________
Jesen

Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju -
U njima nema ni sile ni vlasti.
Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Kô da mi zbori: nema ljeta više!
Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorismo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo…
Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem nijednog slavulja;
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada…
_________________________________
Jesenje strofe

Ja te nađoh kao jednu baštu, koju
Obasiplje drago kamenje fontana,
Pa sve ptice svoje pustih da ti poju
Među bokorima i vencima grana.
Moje su se čežnje nihale na svili
U granama tvojim, gde plod rudi mio;
Moje čaše tvoji ljiljani su bili,
Iz kojih sam vino vrele strasti pio.
Ali jesen stiže uz vihore slepe,
Pa jabuke tvoje i sve dunje lepe
Otkide i sjajne cvetove ti strese…
Pobegoše ptice… Bašta osta sama…
Vaj, kô grobni venci sada svele rese
Vise svrh kubeta mrtvijeh česama.