Branko Miljković

Branko Miljković (29. januar 1934– 12. februar 1961) je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine.
Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.
Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem.
Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.
Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koji nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.
U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zagreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.
U poslednjoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.
Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer).
Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila (fotografija drveta postoji u policijskoj arhivi).
U vezu sa njegovom smrću se dovodi i tvrdnja da se Branko bavio istraživanjem porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu[traži se izvor od 12. 2010.] i da je zbog toga bio praćen od strane UDBE.
Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.
U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč.
Sama pesnikova smrt, do danas je ostala obavijena velom tajne. Zvanični izveštaj govori o samoubistvu, ali postoje sumnje u tačnost izveštaja. Naime, svedočenje koje je policiji dala pesnikinja Dobrila Nikolić, koja je te večeri bila s Brankom do 23 časa, jer je imala dogovor da sledećeg jutra zajedno vozom krenu za Beograd, nikada nije uvršteno u policijske spise. Dobrila je izjavila da su ih u blizini mesta gde se tragičan događaj zbio, presreli ljudi sumnjivog izgleda, koji su Branka odvukli sa sobom, dok je ona jedva uspela da pobegne. Izjave hrvatskih književnika Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan koji su takođe iznosili sumnje da je Miljković ubijen su uklonjene. Brankovi roditelji kažu da su dok su ga oblačili za pogreb videli da mu je telo bilo svo u modricama i krvavim podlivima.


Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.