Laza Kostić

Laza Kostić (31. januar 1841 — 26. novembar 1910) je bio srpski pesnik.Rođen je 1841 god. u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na peštanskom univerzitetu. Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, bude izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost", ali pod pritiskom reakcionarne vlade morade napustiti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Umro je 1910 god. u Beču a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru.
Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.

Književni rad

Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine", pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati.
Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je odmah istaknut u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. On je napisao oko 150 lirskih i dvaestak epskih pesama, balada i romansi;
tri drame:
Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1868)
Pera Segedinac(1882) i
Uskokova ljuba ili Gordana (1890);
estetičku raspravu:
Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880),
filosofski traktat:
Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884),
i veliku monografiju:
O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).
pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet", „Romeo i Julija" i „Ričard III". U prozi je napisao i nekoliko originalnih fantastičnih pripovedaka („Čedo vilino", „Maharadža", „Mučenica")

U našoj književnosti teško je naći pesnika o kome su davani tako protivrečni sudovi kao o Lazi Kostiću. Dok su njegovi savremennci iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bili jednodušniji u priznavanju njegovog velikog pesničkog talenta, dotle su se pozniji kritičari, uglavnom iz vremena pesnikove starosti i iz vremena posle njegove smrti, sve više delili na dva suprotna tabora: apsolutne kudioce, koji su mu poricali ma kakvu pesničku vrednost, i na apsolutne hvalioce, koji su njegovu talentovanost uzdizali na stepen genijalnosti. Nesumnjivo je, medjutim, da se takva krajnja i jednostrana mišljenja ne mogu održati i da se Laza Kostić, kao i svakn drugi pesnik, može pravilno oceniti samo ako se jedinstveno pogleda i na njegove pesničke vrednosti i na njegove nedostatke i ako se u tom ocenjivanju podje od onih osnovnih pitanja koja se postavljaju kada je reč o svakom pesniku: imamo li pred sobom istinskog, pravog pesnika ili ne, ima li u njemu stvarnog, neospornog talenta ili ne, i ako ga ima, da li je taj talenat uspeo da se snažno i svestrano ispolji ili se, iz objektivnnh ili subjektivnih razloga, ispoljio samo fragmentarno i u neuspelim pokušajima? Kada je reč o Lazi Kostiću, danas se vsć utvrdilo mišljenje da smo u tom pesniku imali neosporan pesnički talenat, koji je u nekim svojim pesmama dao visoki domet našeg pesničkog stvaraša iz druge polovine devetnaestog veka, i koji nam je, pored svih svojih pesničkih neuspeha, ostavio dve vrlo dobre istoriske drame i desetine veoma uspeljih pesama. Pitanje je samo u tome koji stepen priznavanja talenta zaslužuje Laza Kostić i ne ide li se u tom priznavanju, posle onih kategoričkih osuda njegova pevanja od strane dvojice naših poznatih kritičara — Nedića i Skerlića, suviše oprezno i sa mnogo ograda. Još uvek se uporno pripisuje u mane njegova pesništva ono što, možda, znači njegove vrednosti ili bar što uslovljava njegove vrednosti, a previća se ona stara dijalektička istina da je izvor umetničkih nedostataka jednog pesnika uglavnom u onoj strani njegove ličnosti koja ustvari pretstavlja njegovu snagu i njegovu pesničku individualnost. A kod Kostića su se baš zbog njegove snažne pesničke individualnosti te dve strane uzajamno preplitale, i tako i dale onaj rezultat koji je u našoj književnoj kritici — po duhovitim rečima I. Sekulić — dobio ime slučaj Laze Kostića.

1

Već je i ranije bilo tačno zapaženo da je i pesnički i javni rad Laze Kostića svojim počecima bio vezan za delatnost Ujedinjene omladine srpske i da je Kostić bio ne samo jedan od glavnih osnivača Omladine i glavnih učesnika u čitavom njenom radu nego i najizrazitiji pretstavnik tog nacionalnog i liberalnog pokreta mladog srpskog graćanstva. Koreni njegova stvaralaštva crpli su sokove iz toga tla, i zato se čitav Kostićev rad mora posmatrati u svetlosti toga pokreta, koji mu je dao i glavne pesničke inspiracije, i idejnu usmerenost, i osnovnu umetničku koncepciju, i od koga se Kostić ni kasnije nije mogao idejno odvojiti niti prevazići njegove liberalne i gradjanske postavke.

Laza Kostić stupa u javni i pesnički život krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, tj. baš u doba kad aktivnost omladinskih družina po raznim gradovima Srbije i Vojvodine postaje sve intenzivnija i kad se uveliko vrše pripreme da se od organizaciono nepovezanih omladinskih grupa stvori jedinstvena kulturno-politička organizacija koja će pod vidom kulturno-prosvetnog rada razviti živu političku i nacionalnu aktivnost i pretstavljati nove i aktivne društvene snage u srpskom javnom životu. Ujedinjena omladina srpska, osnovana na prvoj osnivačkoj skupštini u Novom Sadu 1866 godine, u toku nekoliko godina svog organizovanog postojanja (poslednja, šesta skupština u Vršcu 1871 godine; njen organ Mlada Srbadija prestaje da izlazi novembra 1872 godine) izazvala je jedno od najsnažnijih budjenja duhova medju mladim srpskim gradjanstvom u Srbiji i Vojvodini, i u njoj su se izvršila ona klasna diferenciranja i politička previranja koja će još za čitave dvetri decenije druge polovine devetnaestog veka odrećivati dve glavne struje u srpskom javnom i političkom životu: liberalnu, koja se u svom evoluiranju pretvara u liberalističku i reakcionariu, i socnjalističku, koja se opet u svom evoluiranju cepa na dve suprotne struje: na sporazumaško-kompromisnu radikalnu i na dosledno demokratsku, socijalističku. Svojim zvaničnim prestankom, dakle, Omladina ni izdaleka nije završila sa svojim uticajem: njene ideje i stremljenja prelili su se samo u nove organizacione forme, u nove političke i društvene grupe i grupacije.

Ujedinjena omladina srpska bila je ustvari polptička organizacija mlade građanske klase srpske, i to pretežnim delom gradske sitne buržoazije, koja je bila na početku svoga formiranja u punu gradjansku klasu sa razvijenom novčanom privredom i robnom proizvodnjom. Nju je sačinjavala uglavnom intiligencija iz redova građanstva: advokati, lekari, profesori, učitelji, neki sveštenici; zatim zanatlije i trgovci, koji su jednim delom poticali i iz seoske sredine i preko kojih je "Omladina dobila čvrstu vezu s narodom". Taj i takav klasni sitnoburžoaskn karakter Ujedinjene omladine srpske i uslovio je onu njenu podvojenost na liberale (narodnjake) i socijaliste i doveo do onog nužnog i neizbežnog cepanja pokreta na dva suprotna tabora s dosta medjuprelaznih grupa i s protivrečnostima ne samo izmsđu tih dveju osnovnih grupa nego i u okviru svake od tih grupa ponaosob.

Medjutim, suprotna mišljenja i borbe koje su se razvile u Omladini bile su uslovljene ne samo klasnom pripadnošću njenih učesnika nego i društvenom strukturom pokrajnne u kojoj su oni živeli i radili. Omladinci iz Srbije i omladinci iz Vojvodine imali su pred sobom zajedničke opšte ciljeve, ali i različite konkretne dnevne zadatke. Zajednički su im bili i ciljevi nacionalnog oslobodjenja i ciljevi izvojevanja političke slobode, ali u zavisnosti od pokrajine u kojoj su radili ti ciljevi su naizmenično bivali pretpostavljani jedan drugom, a neposredni zadaci su se menjali prema dnevnoj politici u obema pokrajinama. Za Srbijance su pitanja unutrašnje politike često bila najprešnija pitanja, i borba najpre protiv apsolutizma kneza Mihajla, a kasnije protiv namesničkog birokratizma apsorbovala je najveće snage srbnjapskih učesnnka Omladnne. Nasuprot tome Vojvodjani su težište rada Omladine postavljali na pitanje nacionalnog oslobođenja, i u svojoj borbi za političke slobode videli u prvom redu oslobođenje od tutorstva austriskih i mađarskih vlasti. Njihova borba, naprimer, protiv klerikalizma bila je ustvari borba protiv crkvene hijerarhije koja je ne samo gledala da zadrži za sebe stare privilegije u relativnoj samoupravi srpskog naroda u Vojvodini nego koja je stvarno postala onaj korumptivni vladajući elemenat koji je bio eksponent bečkog dvora i koji mu je prodavao nacionalne srpske interese. I ako su u Srbiji do 1867 godine prisustvo turske vojne posade u gradovima i turskog paše u Beogradu kao vrhovne sultanove vlasti, pod čije su se okrilje stavljali čas knez čas pojsdine vođe pobune, a posle 1867 godine nominalni turski suverenitet nad Srbijom, pogađali ne samo osećanje nacionalnog ponosa nego i slobodan i nesmetan ekonomski i državni razvitak srpskog naroda, što je sve dovodilo do snažne težnje za potpunim nacionalnim oslobodjem, koliko je ta težnja morala biti i jaka i uporna u Vojvodini, u kojoj je tuđa uprava mnogo neposrednije i mnogo opasnije ugrožavala osnovne, vitalne interese srpskog življa. I nije čudo što su se baš iz Novog Sada i od Vojvođana razlegali oni protestni glasovi protiv politike diplomatskih laviranja kneza Mihaila i namesništva posle Mihailove smrti i zahtevala neposredna oružana akcija protiv "bolesnika na Bosforu". Zmajeva "Ustavno-uspavna pesma" (1866), "Od snega junak" (1867) i "Beogradske bake i proleće" (1871); Đurina "Padajte, braćo!" (1862), "Jevropi" (1867), "Bojna pesma" (1871), "Jevropski mir" (1871), Kostićeva "Rajo, tužna rajo" (1860), "Naše" (1863), "Razgovor s uvučenom srpskom zastavom u mađistratu novosadskom" (1869) itd. — sve su to pesme koje su šezdesetih godina izražavale snažno borbeno raspoloženje Srba uopšte, a naročito Vojvođana, i u kojima se "kipelo i čekalo" da otpočne "juriš" na opšte neprijatelje.

Ali dok su se u nacionalnim pitanjima i liberali u Srbiji i Miletićeve pristalice u Vojvodini uglavnom slagali i zajednički vršili snažan uticaj na javno mnjenje u obema pokrajinama, dotle su pitanja unutrašnjih građanskih sloboda u Srbiji i u Vojvodnni uglavnom drukčije postavljana. Među srbijanskim liberalimm ubrzo se pored čisto građanskog ideologa Vladimira Jovanovića, koji je ostajao na pozicijama liberalne parlamentarne borbe za ustavni život, javlja i socijalistički pokret Svetozara Markovića, koji zahteva ne samo nacionalno nego i socijalno oslobođenje i koji u nacionalističkim tiradama liberala vidi u prvom redu ili fantastične snove ili sredstvo za skretanje pažnje širokih masa od teških političkih i socijalnih prilika u zemlji. Oslobodilačku misiju Srbije on hoće da vidi samo u unutrašnje slobodnoj Srbiji, koja s nacionalnom slobodom donosi istovremeno i političku i socijalnu slobodu. Liberali, pak, postavljaju na prvo mesto ideal "Dušanovog carstva", potiskujući u stranu pitanja o unutrašnjim slobodama. Ma koliko da je njihova delatnost u nacionalnom pogledu bila revolucionarna i napredna, u pitanjima borbe za građanske slobode oni su bili skloni na kompromise i zalagali se za očuvanje dotadašnjeg društveno-političkog pokreta. Ako su se u periodu od 1858 — 1859 i borili za demokratizaciju našeg političkog života, za ograničavanje vlasti stare birokratske oligarhije, oni su od 1868, kada su, preko jednog od svojih glavnih vođa Jovana Ristića, zakoračili na vlast, kao vladavinska stranka za dugi niz godina sve više i više zaplivavali u reakcionarne i konzervativne vode. Već od početka sedamdesetih godina napredne i stvarno demokratske težnje srpskog naroda preuzima i nosi prvenstveno i uglavnom pokret Svetozara Markovića, koji je protiv liberala morao da vodi ogorčenu i beskompromisnu borbu kao protiv lažnih "prijatelja naroda".

Drukčije su stajale stvari u Vojvodini. Pristalice Narodne stranke Svetozara Miletića, zadahnuti nacionalno-revolucionarnim idejama Macinija i Garibaldija, u unutrašnjoj politici oduševljeni republikanci i demokrati, u idejnom pogledu pozitivisti i antiklerikalci, imali su pred sobom u prvom redu veliki cilj nacionalnog oslobođenja i ujedinjelja. Ma koliko da su se i u njihovim redovima pojavljivale socijalnoklasne suprotnosti, što je dovelo i do stvaranja levog i desnog krila u Narodnoj stranci, oni su silom prilmka bili prinuđeni da ta pitanja potiskuju pred pitanjem svog oslobođenja od Austro-ugarske monarhije i svog ujedinjenja s ostalim balkanskim zemljama, u prvom redu sa Srbijom, u okviru jednog saveza federativpmh balkanskmh država. Nacionalnooslobodilačka borba angažovala je sve snage pristalica Narodne stranke i kao što je i napred istaknuto, njihova borba za demokratizaciju unutrašnjeg samoupravnog života bila je prvenstveno diktovana potrebom da se stekne što veća samostalnost od austro-ugarske uprave. Otuda se među Miletićevim pristalicama stepen poštenja, naprednosti, revolucionarnosti i narodnosti određivao prvenstveno i skoro isključivo stepenom privrženosti nacionalnoj stvari i otuda su Vojvođani i Novi Sad bili glavni nosioci nacionalnog oduševljenja i nezvanične nacionalne propagande. Po cenu velikih napora, žrtava, samopregora i borbi oni su, naprimer, uspevali da osiguraju održavanje skupština Omladine u svojim gradovima, dok je prva skupština u Beogradu 1867 godine, inače druga posle osnivačke skupštine u Novom Sadu, bila i jedina skupština Omladine koja se mogla održati u Srbiji. "Paradoksalno je, ali je tako — veli J. Skerlić u svojoj knjizi "Omladina i njena književnost" — da to patriotsko, svesrpsko udruženje nije imalo utočišta u srpskoj kneževini no u tudjinskoj Ugarskoj". A kada je mađarska vlada 1871 godine zatražila da se Ujedinjena omladina svede na društvo čiji će članovi biti samo Srbi iz Austro-Ugarske, da se društvo ograniči isključivo na prosvetne i književne zadatke i da se ne sme baviti politikom, omladinska skupština u Vršcu je odlučno odbila te zahteve i kategorično izjavila da neće učiniti nijedan od tih ustupaka. Vladin komesar je naredio da se skupština odmah prekine, i time je Ujedinjena omladina srpska zvanično prestala da postoji. Već i iz ovoga se vidi kakav su smisao davali Vojvođani Omladini i koliko je pitanje nacionalne povezanosti sa Srbijom u obliku ovog udruženja pretstavljalo za njih bitan i osnovni razlog za njegovo postojanje.

Razume se da su ti i takvi nacionalni interesi uslovljavali i određivali i celokupnu idejnu i praktičnu delatnost Omladine, naročito njenih učesnika iz Vojvodine. U oblasti ideologije oni su, i pored toga što su u nauci bili pozitivisti i darvinisti, bili za nacionalnu idealizaciju i za kult prošlosti. Oni su za obnavljanje jednog novog srpskog carstva, za nacionalnu samosvojnost, za emancipaciju od svih stranih uticaja, za našu nacionalnu, srpsku etiku, pravo, umetnost, pa čak i religiju. U jednom svom predavanju 1867 godine u Novom Sadu ("Osnova za srpsku divinu komediju", "Matica", 1867) baš Laza Kostić veli da naša narodna poezija treba da zameni crkvu i religiju i da umesto kulta bogorodice treba usvojiti kult majke Jevrosime. Oni čuveni stihovi iz narodne pesme "Uroš i Mrnjavčevići" — "Nemoj, sine, govoriti krivo.. " sreću se na svakom koraku, citpraju se na skupovima i zborovima, u časopisima i listovima, u naučnim raspravama i umetničkim pripovetkama, i oni treba da posluže kao najbolji dokaz visoke moralne svesti srpskog naroda. Otuda će narodna poezija i nacnonalna prošlost pretstavljati dve glavne i osnovne idejne vrednosti iz kojih su ljudi šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka crpili svoja uverenja, načela i stremljenja.

Ali ma koliko da je taj nacionalni idealizam, pa čak i nacionalna idolatrija, bio okrenut prošlosti, on je bio samo sredstvo da se široke mase mobilišu za ostvarenje konkretnih nacionalnih zadataka u sadašnjosti i budućnosti. Iz te herojske prošlosti srpskog naroda uzimani su samo svetli, uzvišeni, borbeni, visoko moralni i humani primeri da bi se srpski gradjanin nadahnuo njima za odlučne nacionalne akcije koje su neposredno pretstojale srpskom narodu. Veliki evropski događaji tih godina, ustanci za nacionalno oslobođenje u čitavoj Evropi, ujedinjenje dveju velikih evropskih nacija, Nemaca i Italijana, u nezavisne države — sve su to bili događaji koji su govorili da se i balkanskim narodima približava čas nacionalnog oslobođenja. Otuda su sve glorifikacije prošlosti imale veoma aktuelan i savremen značaj i otuda se stvarna nacionalna, tj. u ovom slučaju — sadržajna, vrednost književnih dela cenila upravo po tome koliko je njima bio pogođen dnevni interes, koliko su ona služila kao potstrek za akciju i kap odgovor na najpreča nacionalna pitanja srpskog naroda. Na tom planu imamo karakteristično poklapanje mišljenja i branilaca tadašnje romantičarske poezije i pobornika nove, realističke književnosti o tome da književnost treba da zadovoljava "realne" potrebe naroda. Kada Sv. Marković 1870 godine u svom članku u "Matici" — "Realnost u poeziji" napada tadašnju književnost srpsku da nedovoljno obraća pažnju na savremena pitanja, Laza Kostić mu u ime uredništva "Matice" odgovara i veli da se slaže s njim u tome da "sadanja poezija nema toliko osećanja za patnje naroda". Dakle, i u ovom slučaju se pokazuje ona istina koju je još Plehanov isticao da je i "najčistija" umetnost ustvari tendenciozna i da nema netendenciozne umetnosti. I S. Marković i L. Kostić su u umetnosti videli sredstvo za širenje izvesnih ideja i buđenje određenih osećanja, samo što su sadržinu tih ideja i osećanja shvatali drukčije. S. Marković je hteo da književnost budi prvenstveno politička i socijalna osećanja, Laza Kostić — nacionalna. To svoje shvatanje Kostić je i sprovodio u svojoj poeziji, on je prvenstveno i skoro isključivo nacionalni i rodoljubivi pesnik, i patos čitave njegove poezije je u njegovom snažnom, prkosnom, buntovnom i borbenom rodoljubivom osećanju.

Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića.

Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, "ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju". U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika.

Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu "ciceronsku besedu" kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti "Preodnice" i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima "Preodnice" on već 1863 godine čita svoga "Maksima Crnojevića" i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je "Preodnica" te iste godine izdala.

Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o "robovanju" Laze Kostića, a "Zastava" je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku.

Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji ("Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji"). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom "Tagblatt", uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci "kulturunfahig" (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina ("Politsche Korrespondenz", "Norddeutsche Algemeine Zeitung", Daily News", i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi "Osnovi lepote u svetu" (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda.

Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ "Srpska nezavisnost". Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa "Glasa Crnogorca". U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad.

U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom.

3

Laza Kostić se razvijao, kao što smo pomenuli, pod snažnim i neposrednim uticajem liberalno-nacionalnog pokreta srpskog graćanstva iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Pod uticajem toga pokreta on je u idejnom pogledu nastojao da formira i formuliše jedan svoj pogled na svet, koji je imao da bude, po njegovu mišljenju, originalan filozofski sistem baziran na shvatanjima praktičke filozofije našeg naroda, izražene u narodnim umotvorinama, a koji je ustvari bio jedan prilično eklektički sistem s izrazitim idealističkim osnovama. Kao čovek retke kulture i poznavalac glavnih filozofskih škola i pravaca, a naročito nemačke klasične filozofije, i Kostić je, kao i ostali naši kulturni i javni radnici toga doba, bio poklonik Kanta i Hegela. Svoje idealističko shvatanje života i sveta Kostić je naročito hteo da primeni u oblasti estetike, i u dva maha pokušava da formuliše jedan estetički sistem, uglavnom na osnovima idealističke estetike i naše narodne poezije ("Osnovi lepote u svetu" 1880 godine i "Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filozofiju" 1884 godine), a pred kraj života, 1909 godine, piše veliku književnokritičku raspravu "O Jovanu Jovanoviću Zmaju", u kojoj na mnogo mesta govori o prirodi umetničkog stvaranja i o procesu umetničkog uobličavanja stvarnosti. Ovde nije mesto da se detaljnije upoznajemo s tim njegovim radovima, samo ćemo napomenuti da su sve te njegove rasprave rečene s velikom erudicijom, s poznavanjem i klasičnih i modernih dostignuća i u filozofiji i u mnogim drugim naučnim granama, naročito u prirodnim naukama (u biologiji, fizici, hemiji itd.). Bazirane na jednoj širokoj i svestranoj naučnoj osnovi, te rasprave pretstavljaju ozbiljne pokušaje naše filozofske i estetičke misli, koji još uvek očekuju šire naučno proučavanje.

Iz takvog filozofskog stava Laze Kostića proizilazio je i njegov liberalizam u politici, koji je bio veran izraz još slabe klasne diferenciranosti tadašnjeg srpskog građanstva u Vojvodini. Postojanost tog Kostićevog liberalizma i neprihvatanje nekih borbenih socijalno-političkih stavova bili su uslovljeii i time što je Kostić od sedamdesetih godina prošlog veka bio više putnik i gost u Srbiji, Crnoj Gori i Vojvodini negoli stalan gradjanin u njima i što u tom položaju nije bio u mogućnosti da dublje sagleda sgocijalne odnose u njima, naročito u Srbiji, u kojoj se proces kapitalističkog raslojavanja sela i grada već uveliko vršio. Uzrok tome biće i ona pesnička egzaltacija s kojom je Kostić posmatrao život i ljude i koju je on još šezdesetih godina divno izrazio u stihovima napisanim povodom jednog sasvim nepolitičkog razočaranja:

Tek sad se kajem
što nisam češće zemnim prolazio krajem,
već navek po tom ognjenom vrhuncu,
po nedomašnom, umišljenom suncu.

("Do pojasa")

Međutim, da je duže živeo u Srbiji, on bi, kao čestit i pošten čovek, brzo uvideo koliko se njegovi liberalni ideali ne slažu s dnevnom politikom liberalne stranke, a kao dosledan čovek, morao bi da potraži druge političke programe koji bi bili bliži njegovim nacionalnim i humanističkim idealima. Da Laza Kostić nije bio daleko od takvog sagledanja istine, pokazuje i jedno njegovo pismo iz Srbije napisano 1881 godine: "Liberalizam je maska koju ću prvom prilikom zbaciti... "Zastava" bi trebala da se momačkije razmahne, te da napomene da je Srbija na putu da proda svoju nezavisnost i narodnu misiju za činiju liberalnog sočiva, kao Isak svoje nasledstvo" (Citirano prema knjizi M. Savića, "Dr. Laza Kostić"). Ovakve trenutke razočaranja, pored velikog, prkosnog i borbenog nacionalnog opitimizma, imao je Kostić i pre toga i posle toga, naročito pri kraju života. Još šezdesetih godina, kada je bio na vrhuncu svoje pesničke slave i kada je on sam živeo u zanosu velikog omladinskog nacionalnog oduševljenja, on zapaža i neke mračne strane nacionalnog pokreta Omladine: gramzljivost, trku za karijerom, iskorišćavanje omladinske tribine za sticanje lične popularnosti, bolesne ambicije i ličnu netrpeljivost, i njegova lira, sva ustreptala u slavu srpskog rodoljublja i nacionalnog ponosa, odaje i ove polušaljive-polujetke tonove:

Omladino, diko stara!
Omladino, jade mlad!
Kamo onog starog žara?
Kamo onaj rušigrad?
----------------------
Želje što su pegaščad
uzjahati htele, jašu,
bome, jašu sad,
ali — zlatno tele.

("Omladini")

Kasnije, osamdesetih i devedesetih godina, časovi nacionalnog neverovanja i skepse sve su češći i on pred Njegoševom grobnicom na Lovćenu peva stihove koji zvuče kao najtragičnije pobijanje i njegova i Njegoševa verovanja u narodne snage:

"Dok na tu zemlju ovi stoji kam
najcrnji vrag je Srbin sebi sam!"

("Prolog za "Gorski vijenac")

A u pesmi "O proslavi Brankova Đačkog rastanka" 1894 godine on uvidja koliko su omladinske vatrene reči iz pedesetih i šezdesetih godina bile i ostale samo fraze i koliko se za tih skoro pedeset godina nije otišlo ništa dalje u ostvarivanju nekada tako gromko postavljanih nacionalnih programa. I taj pesnik, koji je šezdesetih godina poručivao čak i samom Šekspiru da se "posrbi", pri kraju života je duboko u sebi preživljavao dramu prevarenih i ličnih i nacionalnih nada. One društvene i nacionalne protivrečnosti koje šezdesetih godina nisu ni postojale u tako razvijenom obliku i koje Kostić nije ni primećivao sada su se, već razvijene, živo pojavljivale pred pesnikom i rušile njegove ideale i iluzije. U Kostiću su se, samo u mnogo prikrivenijem i za površan pogled nevidljivijem obliku, pred kraj njegova života ponavljale one iste sumnje i razočaranja koja su gotovo kroz čitav život pratile Đuru Jakšića. O tom i takvom Kostiću, o pesniku koji se nešto svojom nebrižnošću, a mnogo više nepažnjom i ravnodušnošću okoline već posle sedamdesetih godina prošlog veka sve redje i redje laćao pera, kome su za nadahnute i pune rodoljubive vere pesme plaćali u Beogradu zatvaranjem zbog tobože štamparskih krivica, a ustvari, kako veli Zmaj u pesmi "Nekad i sad", zato što i "srpski kolač ima masla iz Budima", koga su za antiaustrisku i nacionalnu dramu "Peru Segedinca" nagradili time što su onemogućili da se taj komad daje na pozornici Narodnog pozorišta u Beogradu, o tome i takvom Lazi Kostiću naši istoričari književnosti i kritičari nisu mnogo govorili. I jedino je Isidora Sekulić, pišući o pesniku prilikom stogodišnjice njegova rođenja, umela da sagleda sav životni put Laze Kostića i da pokaže onaj tako nepovoljan ambijent kod nas za razvijanje svih, pa i pesničkih, talenata: "Da, Laza Kostić, doktor prava — veli ona tamo — imao je hrabrosti da neće, da neće advokatsku kancelariju. On je pravilno osećao da ga drugo zove. I pošao je, i dobro pošao, ali, kao i Đuru Jakšića i druge, ništa ga nije pravilno prihvatilo, uteralo mu zdravi i potrebni strah i od svog talenta i od spoljne kritike. Niti svoja država, niti svoj univerzitet, niti svoja akademija, niti svoja biblioteka, niti svoja umetnost — ništa visoko nije bilo!.. A srpske lokalne redakcije i novine, i omladinske priredbe — zar je to ono što ume prihvatiti jedan moćan, ali još neorijentisan dar. Laza je počeo propisno vojvođanski, da pluta, da seljaka, da odlaže rad, da se bavi raspravama, teoriskom estetikom, politikom, diplomatijom, novinarstvom. A vreme je odmicalo, i fragmenti u životu i radu postadoše navika, pa sudbina, pa tragedija. Prošla mogućnost da se dobije katedra i u Beogradu i u Zagrebu; oženio se Laza nije; očevinu je potrošio; kako je proleteo kroz dva poslaništva, crkvenog i državnog sabora, tako je proleteo kroz dva podanstva, srbijansko i crnogorsko. Laza nateže, beskućnik je, postaje, što čovek ni neprijatelj ne želi, večiti gost u fruškogorskom manastiru ili kod bogataša Dunđerskih, luta sam po Vencu, niti koga pozdravlja niti nama deci odzdravlja. Šta je video u sebe zagledani Laza? Natrag gledajući, ništa tvrdo ozidano; napred gledajući, starost, sirotinju, a u duši ili ledenu mudrost ili ludo očajanje."

Zbog svega ovoga se pri ocenjivanju dela Laze Kostića mora voditi računa o stvarnim mogućnostima koje je on imao za razvijanje svoga pesničkog talenta i moraju se istoriski objektivno oceniti dostignuća koja je on postigao i u takvim uslovima. Da je Laza Kostić i po svome talentu, i po svojoj kulturi i svestranom interesovanju za umetnički i naučni razvitak u svetu, i po svojim plemenitim težnjama i stremljenjima mogao da da i mnogostranije, i obuhvatnije, i umetnički virtuoznije i misaono produbljenije delo da su ti uslovi bili povoljniji — u to ne može biti nikakve sumnje. To nam potvrđuje i Sima Matavulj, koji na jednom mestu u svojim "Bilješkama" govori o svojim vratolomnim šetnjama s Lazom po netinjskim krševima, pa kaže: "U tome kostolomljenju njegov kaustički duh najbolje rađaše. U odmorcima, pošto bi se izduvao, taj peripatetičar nove vrste sipaše kao iz rukava svoje slavne kalambure, viceve, opaske, citate; to umnouživanje naknađavaše mi tjelesno mučenje, a sumnjam da se ko drugi u takvoj školi većma koristio od mene!", a na drugom mestu veli o svome prijateljstvu s Lazom ovo: "Nas dvojica već bjesmo došli do intimnosti kakva je mogla nastati između njega i čovjeka desetak godina mlađeg od njega koji ga je cijenio, poštovao i ljubio koliko iko, ali koji je svjestan bio njegove nadmoćnosti, te je i istinski osjećao da mu Lazo čini čast družeći se s njim". Možemo verovati Simi Matavulju da je pred sobom imao čoveka koji je svojim izuzetnim vrednostima zaista mogao da pobudi i ljubav i divljenje.

Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković

4

Kostić je počeo da peva vrlo rano, još kao gimnazist u Pešti. Prva pesma objavljena mu je u Sedmici od 4 aprila 1858 godine, a dve godine kasnije urednik "Sedmice" "Djorđe Popović otvorio mu je širom vrata svoga novopokrenutog časopisa Danice. Godine 1864 Laza je završio i svoga "Maksima Crnojevića", a deset godina kasnije već objavljuje dve zbirke svojih pesama (1873 i 1875). Pored ovog rada bavi se i prevodima, i već 1858 godine prevodi prvu pesmu "Ilijade" u narodnom desetercu. Ali najglavniji rad u oblasti prevoćenja jesu njegovi prevodi iz Šekspira, koga će Kostić prevoditi u toku celoga života ("Romeo i Julija", "Hamlet", "Car Lir", "Ričard Š"). Od sedamdesetih godina prošlog veka on peva sve ređe, zauzet sve više javnim poslovima i politikom, ma da baš u to doba postiže svoju punu pesničku zrelost i uravnoteženost u izrazu. Gotovo sve pesme koje je posle toga vremena ispevao spadaju u njegove najbolje i najzrelije pesničke tvorevine, kao što je iz toga doba i njegov pajbolji dramski rad "Pera Segedinac" (završen 1882 godine).

Kostića su uglavnom tretirali kao liričara, i to pretežno kao ljubavnog liričara. Ljubomir Nedić je, analizirajući uglavnom njegove ljubavne pesme, došao do onog poraznog zaključka da je Laza Kostić "pust u svemu; pust u svojim slikama i poređenjima; pust u svojoj spoljnoj formi; pust u jeziku". Jovan, Skerlić je takođe smatrao da je Kostić izrazit primer romantičara usplamtele mašte koji je veoma dobro pokazao "kako se može rđavo proći sa nešto talenta i sa mnogo spisateljske taštine". Isidora Sekulić, koja o Kostiću ima, nasuprot Nediću i Skerliću, veoma laskavo mišljenje, ali koja veoma pravilno veli da "Laza Kostić u osnovi svojoj nije ni ljubavnik, ni sentimentalac, ni Romeo, već naprotiv, beskrajno rafinovano uzbudljiv intelektualac", smatra da "taj Laza ima savršene ljubavne pesme". Dakle, u većini slučajeva, bilo da su ga napadali bilo da su ga hvalili, Kostićevi kritičari su videli u njemu prvenstveno dobrog ili rđavog ljubavnog pesnika.

Međutim, ma da Kostić ima nekoliko zaista veoma lepih ljubavnih pesama, on nije karakterističan kao ljubavni pesnik i on bi po svojoj ljubavnoj lirici uglavnom opravdano zaslužio one veoma nepovoljne ocene koje su Nedić i Skerlić dali o čitavoj njegovoj poeziji. Izuzevši tih nekoliko dobrih ljubavnih pesama, od kojih ona najbolja ("Santa Maria della Salute") pretstavlja pesnikovu "labudovu pesmu", sve ostale njegove ljubavne pesme, ispevane uglavnom početkom šezdesetih godina, dakle u periodu pesnikova formiranja, ostavljaju hladan, nategnut, neprirodan utisak; u njima je Kostić zaista davao neobične metafore, čudne slike, usiljeno osećanje, neadekvatna poređenja. U svojoj analizi Kostićevih ljubavnih pesama Nedić je veoma tačno ukazivao na sve one nemoguće stihove koji su pokazivali i preteranost, i neprirodnost, i neukusnost i neujednačenost pesničkog izraza. Čak i tamo gde je Kostić počinjao pesmu lepo, duhovito, graciozno, s neuobičajenom slikom ili metaforom, on je kasnije padao, ako se tako može reći — stropoštavao se, i u pesničkoj slici i u izrazu, i obično veoma banalno nastavljao ili završavao pesmu. On počinje pesmu "Pogreb" retko lepim stihovima:

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
i časkom izda'nu, —

da bi iza toga dao veoma nepesničku sliku pogreba s popovima, krstovima, stiharima i čiracima, i na kraju — ljubavnim vampirima! Ili u pesmi "Što mi vene" on naizmenično ima i veoma uspele i veoma slabe stihove; u početku pesme on je nežan, topao, prisan i uzbudljiv:

Što mi vene moja draga,
što mi bledi, što mi kleca?
Što mi drkće moja snaga,
što mi plače, što mi jeca?

i odmah posle toga pada u čitavom izrazu, daje neprirodna poređenja — opet sa štencima i putirima:

Tvoje oči, plakajnice,
to su meni dvoje dveri,
a tvoje je setno lice
ikonostas mojoj veri.

Iza njega ljubav viri,
sveštenika svešteniče
u rukama sjaj putiri,
sveta kaplja 'de pretiče.

Takva je i "Ljubavna guja", sa duhovito početnim strofama:

Neiskazan još osta
neiskazani jad,
neiskazano dosta
što boli teke sad.

I htedoh ti ga reći,
al' reč mi zastade,
s poljupcima se tvojim
na usti sastade, —

da bi se odmah palo u neprirodno poređenje:

A poljubac se svija
sve jedan do drugog,
rumena, zračna zmija
života rumenog.

Na usti' mojih leži,
na svojoj pećini,
sunča se na sunašcu,
tvog oka vrućini, —

takva je "Dakle, tako...", u kojoj su njene desni "dušeci rumeni", po kojima "sitno vire beli zubi studeni", takva je i "Na iskap", 'Ljubavni dvori", "Puška", "Posle pogreba", "Snio sam te" i mnoge druge. I ako bismo hteli strogo da odaberemo njegove lepe ljubavne pesme, lepe i po osećanju i po izrazu, lepe od početka do kraja, onda nam za izbor, kao što smo rekli, ostaje svega nekoliko pesama: "Meću javom i med snom", "Gospoćici Lenki Dunćerskoj u spomenicu", "Santa Maria della Salute", neki lirski od lomci iz epskih pesama i Anđelijina pesma iz "Maksima Crnojevića", "Minadir" i divni delovi iz "Samsona i Delile"; — pored nekih ljubavnih pesama koje su samo u pojedinim delovima lepe ("Snove snivam", "Objesen", "Moja zvezda" "Oprosti mi", "Oj očima tim sunčanim", "Lice tvoje"), ali ne i u celini.

Treba samo reći ovo: tih nekoliko dobrih ljubavnih pesama pretstavljaju najlepše ljubavne pesme naše lnrike iz druge polovine XIX veka. I one nisu toliko lepe po spontanostima ljubavnog osećanja koliko po virtuoznosti s kojom je to osećanje izraženo. "Među javom i med snom" i ne izražava neposredno ljubavno osećanje nego tihi mladićki nemir koji svakog trenutka može da bukne u požar ljubavi. I po retko uspelom motivu, i po nekom neodređenom nagoveštaju osećanja, i po lepoti stiha i jezgrovitoj jednostavnosti — ta pesma pretstavlja divan filigranski rad izrađen rukom veštaka-umetnika. Takva je samo u prvim dvema strofama i pesma "Snove snivam", sa sličnim motivom:

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam. snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

"Anđelijina pesma" takođe snažno uzbuđuje savršenstvom slike mora date sa dva-tri poteza kičice velikog majstora-slikara. Ti talasi — "ponosni beljci, srčani ždrali" — koje je "poduzela bela pena" i koji su mogli da na svojim leđima prenesu njenog dragana, ali koji ne bi mogli da prenesu i njenu tugu — to je jedna od najlepših alegoriskih slika ne samo Kostićeve nego i celokupne naše lirike.

Ali pesma po kojoj bi, jednoj jedinoj, Kostić ostao veliki umetnik i s kojom se kod nas retko koja može uporediti jeste "Santa Maria della Salute". Pisana na kraju života, posvećena uspomeni mlade devojke koja je umrla, stvarana u toku nekoliko meseci, ta pesma je remek-delo umetnika koji je pred kraj života rešio da se zauvek rastane sa svojom lirom. Ona je u sebi spojila dva motiva koje je Kostić još ranije opevao: motiv starca čije je srce prepuklo kada je otpevao svoju poslednju pesmu ("Stari cigo") i motiv zvezde-životnice koja se u silnoj žudnji sudara s voljenom zvezdom Danicom ("Moja zvezda"). I ta dva motiva, tako umetnički lepa i tako inventivno retka, spojena su i obradjena ovde s izvrsnom umetničkom veštinom, s retko uspelim izrazom. Ta pesma i po svojoj zamisli, i po kompozncnji, i po gradaciji osećanja, koje u zadnjoj strofi, u divnoj slici pomerenih zvezdanih puteva i usijanih sunaca ljubavi, dostiže neslućen intenzitet — pokazuje da je Kostić po stepenu svog talenta mogao da bude na visini velikih evropskih pesnika.

Medjutim, ostale Kostićeve ljubavne pesme, sa svojim neobičnim motivima, sa usiljenim alegoriskim slikama, sa nategnutim izrazom, pokazuju da Kostić nije duboko i neposredno prožnvljavao svoje ljubavi, a po biografskim podacima znamo da ih je imao i dosta i da ih je prilično neozbiljno uzimao, kao i to da je u tom pogledu bio više "mladoženja", "kandidat za ženidbu", nego ljubavnik; ili, kako duhovito veli Sima Matavulj, "otkad je Laza postao srpska maza, odonda je postao i mladoženja; vječiti mladoženja! Nikoga u srpstvu nijesu toliko ženili!" Njegova najveća i najduža ljubav iz rane mladosti Pava Stanković inspirisala ga je za nekoliko početničkih pesama, a svojom udadbom izazvala je ove poduže i mutne alegoriske pesme ("Do pojasa" i "Moja danguba"), i tek je prava, duboka, "jaka kao smrt" ljubav pred kraj pesnikova života izazvala snažnu i duboku ljubavnu pesmu njegovu. Iz svega ovoga reklo bi se da patos Kostićeve refleksivne i meditativne prirode nije bio u ljubavnoj lirici. Ni po svojoj prirodi ni po okolnostima u kojima je živeo Kostić nije nmao ni sklonosti ni vremena da neguje ljubavnu liriku; i njegov snažan pesnički temperamenat i nesumnjivo veliki talenat ispoljili su se najjače i najpotpunije, ukoliko su se uopšte mogli potpuno ispoljiti, u rodoljubivoj lirici, epici i drami. Živeći u jednoj od najburnijih i najpotenpijalnijih epoha naše novije istornje, krvno vezan za nacionalne ideale svoga naroda, usplamteo do egzaltacije u svom rodoljubivom osećanju, borben i neukrotiv u svojim nacionalnooslobodilačkim težnjama, noseći u srcu vekovni protest jednog potlačenog naroda, mrzeći iz dubine duše nacionalne porobljivače, Kostić je sav u rodoljubivoj lirici, u borbenom raspoloženju svojih poema i balada, u nacionalioj apoteozi svojnh istoriskih drama. U njima je on i u zamisli i u izrazu postigao svoj najveći domet i po njima spada u red naših najvećih i najtalentovanijih pesnika.

Kostić je i u rodoljubivoj lirici počeo od opštih motiva tadašnje rodoljubive poezije, sa stihom i rečnikom narodne poezije, sa opštim mestima o porobljenoj raji, o javorovim guslama, o turskom polumesecu, o ljutoj borbi, škrgutu zuba i zveketu mačeva, ali tu je ponajpre uspeo da naće svoj izraz, da odvoji od ostalih pesnika, da i opštim mestima da svežine i originalnosti. Ako je u pesmama "Na Grahovu", "Iza sna", "Rajo, tužna rajo", "Naše" još i u rečniku i u izrazu neodređen, neindividualisan i bled, ma da i u njima ima poleta i snage, on će ubrzo već u "Srpkinji" dati veoma uspelu i duhovitu poentu:

Srpkinja je moja dika,
srpski se ponaša,
srpske duše, srpska lika,
vilinskoga stasa.
------------------------
Srpkinja je po pogledu,
reči i uzdihu,
i srce joj živo kuca —
po narodnom stihu.

Ali počevši od "Jadranskog Prometeja" on će već početkom šezdesetih godina u rodoljubivoj lirici čvrsto stati na svoje noge i postići jedan od najsnažnijih izraza u ovoj vrsti poezije. Njegova sklonost da gradi alegorije ovde će mu poslužiti da rodoljubivu liriku uzdigne od uobičajenih patetičnih usklika na visinu zamašnih i široko zamišljenih pesničkih slika, jakih refleksivnih mesta i duboko proosećanih nacionalnih misli, jednom reči — da je učini sadržajnom, ozbiljnom, jakom u izrazu i umetnički lepom po formi. Njegov "Jadranski Prometej" ide u red naših najboljnh rodoljubivih pesama. Zamah prometejskog prkosa, isklesanost izraza, snažne pesničke slike, zvonak i plastičan stih i potresno rodoljubivo i humano osećanje daju toj pesmi visoku umetničku vrednost.

Na prestolu od ljudskih kostiju,
pokupljenih po sramnim bojevma,
prilepljenih samrtnim znojevma,
junačka sedi bečka velemoć, —

da li se je mogla jezgrovitije i pesnički slikovitije prikazatn istorija jedne mnogovekovne imperije, koja je svoju moć izgradila na krvi, znoju i patnjama mnogih naroda. I nasuprot toj naizgled moćnoj, ali "smežuranoj" Austriji stoji

Slovenski titan, divak okovan,
svog Vidovdana oličeni grej: —
Jadranski Prometej, —

koji je hteo slobodu, ali je nije mogao dobiti pošto "svu slobodu za se treba car". I pričestivši se tek zračkom sunca slobode, Jadranski Prometej —

u očaju za suncem sništenim,
priljubio se srcem stištenim
uz ledni kam, priljubio se sam,
ne bi l' bar kamen smilostivio
božjeg mu zraka neumrli plam.
Kamen se nije raskamenio,
al' kosovski se skamenio div,
te kamenom i živim plamenom
u zagrljaju večnom proniknut
stvori se kremen.

Kako retka pesnička zamisao i kako snažna slika! I kada dvoglava orlušina, alegoriski izražena onemoćala snaga bečke carevine, u želji da obnovi svoju moć junačkim srcem Prometeja —

na čelo stade žrtvi željenoj,
u rebra g' udri dvokljunimice;
iz kremen-grudi ne poteče krv,
al' kremen kresnu, orla posu plam,
a iz kremena, iz ognjevita
zaori grohot ha-ha, ha-ha, ha!

S ovom pesmom stoji uporedo i druga pesma uperena protiv Austrije "Razgovor s uvučenom srpskom zastavom u madjistratu novosadskom". I u njoj Kostić pokazuje da je umeo da bude na visini najprečih nacionalnih zahteva Srba u Vojvodini, da je bio bard onih osećanja i težnji koje su se u tadašnjem momentu najjače ispoljavale: borbe protiv "pauka gladna" koji je "sisao narodu krv" — Austrije. U njoj je pesnik u širokoj alegoriji prikazao sudbinu vekovima porobljenoga srpskog naroda, i u paroksizmu nacionalnog osećanja završava pesmu pozivom u borbu pa život i smrt, u borbu ili do slobode ili — do unišhenja:

Ako još ima krilatih snova
ispod okova,
oh, onda sanjaj oblake crne
što će ih vreli juže da zgrie,
oblake crne, oluje besne
i munje kresne
i grom i jek;
vihar da sapon raskine mreže,
tebe u vrte tvoje donese,
grom da sažeže
pauku vek. —
Il' ako ne mo'š od sreće ružne
zamislit', druže, toplote južne,
bujice lužne, vihare kružne:
a ti bar usni severne stege,
mećave, ciče, smetove, stege,
da krune pršte na čelu živu,
korice mrznu o sablju krivu,
ni krvav porfir da zgrije krv!
akamol' krvnik u plaštu sivu,
akamol' pauk, akamol' crv!
Pa nek i tvoje srce prehladni,
tek da te pauk ne jede gladni,
tek da mi nisi strvini strv!

Ovako nije niko pevao u našoj poeziji šezdesetih i sedamdssetih godina! Nedić je optužio Kostića za logomaniju, medjutim ovakvi stihovi najbolje dokazuju koliko je takva optužba bila neopravdana i koliko su Kostićevi stihovi bili sažeti i izraziti, koliko su njegovi nizovi reči bili ne prosto gomilanje zvučnih fraza nego pesničke gradacije najsnažnijeg intenziteta i najveće umetničke lepote. Takav je Kostić i u drugim rodoljubivim pesmama, takav je i u poemi "Dužde se ženi", takav u baladi "Samson i Delila", u kojoj je od bibliske legende stvorio neuporedivu umetničku sintezu ljubavne i rodoljubive lirike. Ljubav Samsonova prema Delili i ljubav prema svom narodu prepliću se u toj veličanstvenoj arhitektonici i iz tog spoja, ili "ukrštaja" — kako bi Kostić rekao, teku ovakvi epski izraziti i lirski uzbudljivi stihovi:

Samson je pev'o.
Pev'o je zemlju, pev'o je nebo,
narod i boga, slavu i sram:
junaštva svoga minula dela,
divotu mušku divskoga tela,
prebujne kose srezani pram,
ugasle zvezde zenica slepih,
pev'o je pogled očiju lepih,
pev'o je ljubav i njenu silu,
oh, i Delilu!

A kada mu čuvar ulazi u tamnicu, Samson u bolu i zbog patnji kojima je izložen njegov narod bez njegove junačke odbrane i zbog nezvesne sudbine Deliline prvo pita za narod: "Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog?"

Pomenuli smo da je Kostić od sedamdesetih godina sve redje pevao i da je sve više imao trenutaka nacionalnog razočaranja. Ta činjenica je i bila uzrok što u njegovoj rodoljubivoj lirici sve češće odjekuju zvuci sumnje, skepse i neverovanja, što se pesničko oduševljenje Kostićevo hladi i što on prestaje da peva baš onda kada je postigao punu snagu i originalnost u izrazu. Po onoj zloj sudbini naših pesnika da budu malo plodni ili zato što ih je rana smrt presekla ili zato što su im prilike onemogućile da dalje pevaju, i Kostić je najveći deo svojih pesama ispevao u toku prvih deset godina svoga pesničkog stvaranja, da bi za čitavih četrdeset godina svoga života posle 1870 godine dao dve drame i svega dvadesetinu pesama. Za njegovo raspoloženje tih godina karakteristična je pesma "Don-Kihotu", ispevana početkom sedamdesetih godina, u kojoj dolazi do izraza sva skrhanost njegovih snova, sav gubitak njegovih nada, rezignirana uverenost da su svi napori i žrtve bili samo — borba s vetrenjačama:

Kad se posle duge noći
jave zraci nove zore,
te pomislim, sad će doći
sloboda na naše gore,
da će hteti ko će moći
dići narod bogu gore,
te će biti jedan, srećan,
neće biti Save, Drine,
i opet se tebe sećam,
budaline Savedrine!

I samo će u "Peri Segedincu" početkom osamdesetih godina opet buknuti nacionalna energija u Kostića, i on će u herojskom držanju Pere Segedinca ponovo izraziti veru u nesalomljive snage narodne, u vitalnost i borbenost srpskog naroda.

Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković

5

Još kao student u Pešti i kao mlad, još neizgradjen pesnik Kostić je pristupio radu na najtežem književnom rodu — drama. Potsticaj za taj književni rad dao mu je nesumnjivo Šekspir, čijeg "Romea i Juliju" baš u to vreme prevodi. Kostić u našoj istoriji traži dramski motiv koji bi imao u sebi šekspirovskih elemenata sukoba, i najpre misli da dramski obradi legendu o Vladimiru i Kosari, ali je odbacuje i otpočinje rad na drami Car Uroš. Nezadovoljan i tim motivom, on u narodnoj pesmi "Ženidba Maksima Crnojevića" pronalazi one jake dramske sukobe koji su mu mogli poslužiti kao osnov za dramu i otpočinje svoju istorisku dramu u stihovima "Maksima Crnojevića". Završio ga je krajem 1863 godine, ali ga je iduće godine, u zajednici sa Dr. Jovanom Andrejevićem, čuvenim književnim teoretičarom onoga vremena, preradio i definitnvno završio početkom 1864 godine. Ta njegova drama dobila je raspisanu nagradu Matice srpske od 100 dukata, a Matica mu je delo i štampala 1866 godine. Druga drama u stihovima "Pera Segedinac" pisana je od polovine sedamdesetih godina, delimično je bila objavljivana i pre završetka (1875 i 1882), a u celini je izašla u Beogradu 1882 godine. Igrana je te iste godine u Vojvodini i odmah zabranjena, tobože zbog vrećanja crkve i najviših crkvenih pretstavnika, a ustvari zbog svog izrazitog antiaustriskog stapa. Treća drama "Uskokova ljuba" ("Gordana"), koja je jedina u prozi, pisana je i objavljena na Cetinju 1890 godine, a rađena je takoće prema narodnoj pesmi "Ljuba hajduk Vukosava". Pisac ju je anonimno poslao na konkurs Matice srpske, ali nije za nju dobio nagradu pošto je bila ocenjena kao slaba drama, što ona ustvari i jeste.

Kostić je sve svoje drame radio inspirišući se dramskim sukobima i likovima iz narodne poezije i u svima njima je došla do izražaja snažna nacionalna misao i borba protiv tuđina i tuđinštine. "Maksim Crnojević", koji je zamišljen prvenstveno kao psihološka drama s unutrašnjim sukobima, u osnovi svojoj ima nacionalnu misao da su nam tuđini donosili samo nesreću i da su u našim narodima gledali isključivo sredstvo za odbranu svojih interesa. Kao i u narodnoj pesmi, i u drami je uzrok čitave tragedije "prokleta Latinka", koja u pesmi uporno i namerno dovodi do pokolja, a u drami je, i ne znajući to, uzrok međusobnog obračunavanja Crnogoraca. Ivo Crnojević veli o tome Maksimu posle ubistva Miloša:

Ne žesti se, ne tuži, Maksime,
Ne očajniči, očin jedinče,
Očajnom suzom oči ne kvasi,
Šat i mi lepši ugledamo dan:
Ti ljubu srpsku, snajku srpsku ja,
Razgoniće nam Srpkinjica sna,
Raztonit' jade crnog ovog sna!

U "Peri Segedincu" rodoljubiva misao je još izrazitija: bečki dvor preko podmitljivog mitropolita Vićentija Jovanovića hoće da iskoristi Srbe u borbi protiv Francuza, a da bi ih moralno i duhovno obezoružao radi na tome da ih pounijati. Pera Segedinac, koji slepo veruje Beču i caru, životom plaća tu svoju zabludu, ali svojim moralnim i herojskim stoicizmom iskupljuje svoju tragičnu krivicu. "Uskokova ljuba" nije rađena u cilju buđenja neke nacionalne misli, ali i u njoj je rodoljubiva tendencija ispoljena negativnim prikazivanjem glupih, neprosvećenih i strašljivih Turaka i pozitivnim slikanjem bistrih i neustrašivih srpskih hajduka i uskoka.

Pored elemenata narodne poezije i izrazitog rodoljubivog osećanja u "Maksimu Crnojeviću" je došao do izraza i nesumnjivi uticaj Šekspirovih drama, naročito "Hamleta". Kao mlad pesnik kome je veoma mnogo imponovala snaga Šekspirova dramskog talenta, Kostić je hteo da dramski sukob iz narodne pesme postavi i reši u duhu šekspirovske borbe strasti i karaktera ljudi i da od crnogorskog kneževića Maksima napravi hamlstovski tip čoveka jakih unutrašnjih doživljavanja, ali slabe i pasivne volje. I mora se reći da je Kostić uspeo da od dramskog sukoba iz narodne pesme oko zetovskih darova stvori mnogo složeniju i umetnički intenzivniju borbu strasti i osećanja, borbu koja je, i pored sve maglovitosti u pobudama i nemotivisanosti postupaka pojedinih ličnosti, u osnovi dobro zamišljena i realno izvedena. Jer šta je prirodnije nego da Maksim vodi onu svoju unutrašnju borbu izmeću osećanja ljubavi i osećanja pobratimstva, da Miloš zavoli lepu Andjeliju i zatraži je od Maksima, da Ivo Crnojević, kao vladar države koji od te ženidbeie veze očekuje pomoć za borbu protiv Turaka, bude mnogo odlučniji od Maksima i uporniji u sprovoćenju plana za Maksimovu ženidbu. S takvim suprotnostima u željama i htenjima sukob je neizbežan, a tragičan rasplet je jedino moguć izlaz iz situacije.

"Maksimu Crnojeviću" su se pripisivale kao nedostatak dve glavne mane: maglovitost i nedovoljna motivisanost dramske radnje i slaba okarakterisanost ličnosti. I nesumnjivo je da oba ta nedostatka postoje u drami, — ali oni ni izdaleka nisu tako veliki i opšti za celu dramu i za sve ličnosti u njoj da bi je lišili vrednosti jedne ozbiljne i solidno graćene drame. Centralna ličnost u drami Maksim Crnojević dat je prema koncepciji: piščevoj veoma ubedljivo i psihološki verno. Maksim je očigledno u strahovito lažnom položaju: on je mladoženja, a mora se skrivati pod maskom devera; on voli Andjeliju, a mora je ustupiti drugome; on voli i Miloša, a ne može da bude iskren s njim zbog date zakletve; on je uopšte pun ljubavi i prema Andjeliji, i prema Milošu i prema ocu, a iz njegove ljubavi se nužno radja — mržnja. Drugi lik koji je dat potpunije i od Maksimova i koji je nesumnjivo najbolji i najdoslednije ocrtan lik u drami — jeste Ivo Crnojević. Taj vladar koji se nalazi u procepu izmedju Turaka i Mlečića, koji i pored stalnog krvarenja svog naroda u borbi protiv Turaka zna kolika je cena ljudskog života i ljudske krvi, koji pokušava da stvori jednu centralizovanu državu i pored i protiv otpora plemenskih starešina, koji pritešnjen prilikama mora da od neprijatelja i tudjina stvara prijatelja i čak da se orodi s njim, — taj čovek nalazi u sebi i snage, i upornosti, i dovitljivosti, pa kada treba i okrutnosti da vodi do kraja stvar koju je otpočeo, da slama otpor i da energično zahteva i od Maksima, i od Miloša i od ostalih vojvoda slepu poslušnost i jedinstven stav prema tudjinu. Miloš i Andjelija su ispali više epizodne ličnosti, ma da su u centru dramskog sukoba, ali su dati dosledno i ubedljivo. I da je Andjelijin lik samo više razvijen, u njoj bismo dobili sjajno izraćen lik senzualne Latinke koja za ljubav živi i umire. Od svih ličnosti jedino Fileta i Đorće deluju melodramatično, kao što je i čitava njihova dramska radnja nepotrebna i na štetu jedinstva drame. Nadan je šablonski tip smutljivca i intriganta, uzet nesumnjivo iz Šekspirovih drama, ali je njegovo delovanje realno motivisano beskrajnom ambicioznošću i ludom željom za vlašću. Njegov lik je karakterističan za rodoljubivu koncepciju Kostićevu po tome što u njegovim žilama ne teče čista srpska krv, već ima po majci i latinske krvi, koja je nadvladala u njemu. I, naposletku, lik majke Jevrosime je lik koji je dat u nekoliko poteza, ali koji se ističe svojom materinskom ljubavlju i požrtvovanjem. Kostić je uopšte mnogo polagao na svoje ženske likove, naročito na one kojn su oličavali tip srpske majke n srp-ske žene uopšte, i u Jevrosimi je hteo da prikaže tip majke po shvatanju našeg naroda izraženom u narodnoj poeziji, kao što je u Mari i Juli u "Peri Segedincu" hteo da prikaže tip srpske žene i devojke.

Tako posmatran, "Maksim Crnojević" je ozbiljan dramski rad u kome je Kostić, istina, podražavalac Šekspira, ali podražavalac koji je uspeo da na osnovima nacionalnih elemenata iz narodne poezije da dramski složenu i psihološki produbljenu dramu. Nedostaci te Kostićeve drame nisu u drami kao celini, u pogrešnoj koncepciji ili neuspelim likovima i neprirodnosti dramske radnje, nego u pojedinostima, u nedovoljnoj jedinstvenosti dramske radnje, u nejasnim i pretencioznim monolozima Maksimovim, koji su očigledne kompilacije i parafraze Šekspirova Hamleta, u mestimičnoj neizrađenosti izraza i besadržajnosti pojedinih fraza. Uostalom, i sam Kostić je zapazio baš te nedostatke svoje drame, i 1869 godine je anonimno napisao o njoj u Matici ovo: "Mnogi su znaci da je ovo delo prvina mladome piscu. To se vidi osobito po stihu: dugački monolozi i učestali zasebni govori u dijalozima. Dikcija bi mogla imati poleta, da nije često osebujna, te gdegde kao da se sučeljava i s praznim govorom. Ali nadajmo se da će zrelije godine, ako stvarna snaga ne malakše, potkresati te izdanke u Kostićeve talije".

I ti izdanci su stvarno kasnije bili potkresani. U "Peri Segedincu" Kostić je, oslobodivši se neposrednog i početničkog podražavanja Šekspiru, a usvojivši njegov način postavljanja i razvijanja drame, uspeo da da jednu od naših najboljih istoriskih drama. Sa svojom izrazito rodoljubivom i borbenom koncepcijom, razvijana od početka do kraja u njoj, kompoziciono solidno gradjena s jedinstvom radnje i snažno ocrtanim herojskim likom Pere Segedinca i plastično izvajanim izdajnnčkim likom mitropolita Vićentija Jovanovića, s dosledno i dobro voćenim likovima Mare, Jule, Matule i Perinih kapetana, s neuporedivom i snažno datom katastrofom, u kojoj su pored grandioznog Perinog lika dati u nekoliko umetnički jakih poteza slika suda i lik Prvog sudije i Isusovca, — ta drama je i u celini i u pojedinostima najbolja Kostićeva drama. I ako se "Maksim Crnojević" odvaja od nje nekim scenama i stihovima u kojima je mladi Kostićev talenat zablistao u stvaralačkoj bujnosti mašte, u živopisnosti slike i jačini izraza, drama "Pera Segedinac" možda i nije tako blistava, ali je sva od početka do kraja rađena u istom nadahnuću, bez padova i kolebanja, sa sve zahuktalijom radnjom i sve neminovnijom katastrofom, s doslednim i motivisanim postupcima, s ličnostima koje ostaju sebi verne do kraja. I možda jedine ličnosti koje odudaraju od čitave kompozicije drame jesu sekretar Vićentijev Jambreković, Vićentijeva lažna rođaka Ljubica i intrigant Vukić, pandan Nadanu iz "Maksima Crnojevića". U motivisanosti radnje nedovoljno je ubedljivo Milanovo istupanje na saboru, oklevanje Perino da se osveti Vićentiju i neiskrenost Čorbina i Ševićeva prema Peri. Ali to su pojedinosti koje nisu bitne za opštu vrednost drame.

Za "Peru Segedinca" neki kritičari su tvrdili da nema jedinstva radnje zato što je Perina tragedija zasnovana na dvema tragičnim krivicama: na njegovoj ličnoj krivici ubistva Milana i na opštoj krivici srpske borbe protiv ćesara. Međutim, ma da ta dva elementa stvarno zasebno postoje u drami i ma da Kostić nije uspeo svuda da reši njihovo spajanje u jedinstvenu pokretačku snagu dramske radnje, ipak se oni ne suprotstavljaju jedan drugom: Milanovo ubistvo je ustvari samo povod da dramski tok radnje pođe u pravcu odlučne borbe protiv ćesara; u nizu onih glavnih nacionalnih razloga Perine borbe protiv Austrije to ubistvo u zabludi samo je još jedan, lični, razlog Perin za neumoljivu i nepomirljivu borbu.

Postoji u "Peri Segedincu" pored rodoljubive antiaustriske još i izrazita antiklerikalna tendencija. Kako je ta crta karakteristična ne samo za Kostića nego i za čitavu Ujedinjenu omladinu srpsku, zadržaćemo se malo na na njoj. Omladina je, razočarana stavom srpske crkvene hijerarhije na čelu s patrijarhom Rajačićem u događajpma iz 1848 godine, a ogorčena i kasnijim šurovanjem nekih crkvenih velikodostojnika s bečkim dvorom, naročito otvorenim udvoričkim i izdajničkim stavom prema Beču vladike Germana Anćelića, koji je kasnije pomoću Beča i Pešte postavljen za partijarha, otpočela otvorenu i oštru borbu za onemogućavanje mešanja crkve u svetovnu upravu i za ograničavanje moći visokih crkvenih pretstavnika. To je onda i dovelo do jakog antiklerikalnog, pa čak i antireligioznog stava Omladine, makar da je Omladina u idejnom pogledu bila deistički raspoložena. Ta crta odrazila se u pevanju Laze Kostića, a naročito se jako izrazila u "Peri Segedincu". Mitropolit Vićentije Jovanović prikazan je u njoj kao otvoreni izdajnik srpskih interesa, kao svesno oruđe bečkog dvora, pa čak i kao razvratnik i sladostrasnik koji ne preza ni od skrnavljenja verskih svetinja. Ovakav antiklerikalni karakter drame izazvao je ogorčene proteste reakcionarnih elemenata, koji su u liku Vićentijevom videli aluziju na Germana Anćelića, i Kostić je morao da u pismima svojim prijateljima izjavljuje da likom mitropolita Vićentija nije mislio da aludira na Germana Anćelića. Šta više, kako je tih godina prota D. Ruvarac otkrio da je Vićentije Jovanović bio čestit i zaslužan srpski mitropolit, protivnici su uopšte osporavali svaku vrednost drame zahtevajući da se ona ponovo skine s pozornice. Kostić je morao dokazivati da se koncepcija jedne istoriske drame ne mora poklapati s istoriskom istinitošću u pojedinostima, već sa istnnitošću u duhu čitavog istoriskog toka. I bez obzira da li je mitropolit Vpćentije istoriski tačio ili netačno prikazan. Kostić je njegovim negativnim likom izrazio neraspoloženje i ogorčenje Omladine prema nenarodnoj crkvenoj hijerarhiji.

Treća Kostićeva drama "Uskokova ljuba" imala je više pretenznja da bude komedija (Kostić je prosto naziva "glumom") nego drama. Ali Kostićev ozbiljan i patetičan temperamenat nije bio pogodan za komediju, i njegova "Gordana", sem duhovite fabule, nema ni izrazitih tipova ni komičnih situacija. Prema tačnom zapažanju J. Živanovića, operetski prikazana, ona bi svojom lakoćom i narodskom frazom mogla da napravi izvestan utisak.

Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković