Laza Kostić

Naslov: Re: Laza Kostić Sub Dec 10, 2011 12:15 am

6

Jedan Kostićev kritičar je tačno zapazio da se Kostić pojavio u našoj književnosti onda kada su u njoj već postojala tri velika imena: Radičević, Zmaj i Jakšić. Zmaj i Jakšić su u to vreme, početkom šezdesetih godina, bili u naponu svojih pesničkih snaga, i svojim pevanjem se snažno istakli u tadašnjoj našoj poeziji: Zmaj svojom nežnom lirikom i oštrom satirom, Jakšić svojim bujnim temperamentom i snažnom dikcijom. Nije bilo lako probiti se u red te dvojice velikih pesnika, pa ipak Kostić se probio, i to brzo i sigurno probio. Čime i kako?

Povlačiti paralelu izmedju te trojice pesnika u cilju davanja prvenstva nekome od njih — bio bi izlišan i unapred osdjuen na neuspeo pokušaj. To su tri različite pesničke individualnosti, svaka sa svojim temperamentom, svojim patosom i izrazom. Za nas je ovde važno da je Kostić uspeo da se uzdigne na visinu naših najvećih pesnika onoga doba i da taj pesnički trio (Zmaj, Jakšić, Kostić — poredjano tako po vremenu kada su se pojavili) čini najveći domet naše poezije šezdesetih i sedamdesetih godina.

Ubrzo po svome pojavljivanju Kostić se odvojio od ostalih pesnika čitavim svojim načinom pevanja. Više intelektualan nego osećajan, žive mašte, ali refleksivan i u njoj, Kostić je u svoju poeziju uneo intelektualno emocionalan ton. On gotovo sve svoje lirske pesme — i ljubavne, i rodoljubive i misaone — gradi na pesničkoj slici, a ne na nekom neposrednom osećanju, i na čitaoca deluje prvenstveno lepotom i neobičnošću svoje slike, gotovo uvek alegoriske, pa tek preko nje budi odgovarajuće osećanje. Govoriti o tome koliko je takav način pevanja podesniji ili nepodesniji za liriku od onog neposrednog izliva osećanja — takoće je izlišno. Nesumnjivo je, međutim, da takav način pevanja zahteva mnogo više pesničke inventivnosti, duha, odmerenosti i ukusa, jačine izraza i lepote dikcije. I nesumnjivo je, takađe, da će početnik zapanjati i padatm na tom klizavom i teškom putu.

Zapinjao je i padao i Kostić. Nedić je imao potpuno pravo kad se zaprepašćivao zbog neodmerenosti i neukusnosti Kostićeve u, naprimer, pesmi "Snio sam te" sa ovakvom alegorijom: pesiik je sanjao da se rastaje s dragom; i cveće se ražalostilo zbog tog rastanka pa plače, "lekovito bilje cedi". On je podmetnuo svoju "bonu dušu" i "bolno srce", kao čašu, da ih napuni tim "bolom", i napio joj u njihovu "ljubavnu sreću", a ona —

U ljubavnu sreću našu,
ti si čašu zaiskala,
kako si je žedna bila,
i čašu si progutala.

Ali Nedić je prevideo da su se kod Kostića postepeno gubile te preteranosti, i da je neobičnost njegovih slika prerastala i pretvarala se u retko lepu originalnost pesničke invencije i dikcije, u izrazitost stiha i slike, koja je dostizala neuobičajenu kod nas artističku lepotu. On je prevideo da je taj pesnik čija je dragana "progutala srce — čašu" gotovo u isto vreme davao i ovakvu sliku bure na moru, sliku dostojnu najvećih pesnika:

Oluja besni, bora jadranska,
bori se bora s morskom pučinom
fijukom gujskim šibajući val:
u smrtnoj muci val se propinje,
poduzima ga bele pene bol;
al' u oluje nema milosti,
dok sama svojim besom ne klone,
sumrtva padnuv na razjaren val,
očekuje sudbine osvetu, —

da je taj pesnik ispevao i ovakve stihove noćnoj tišini:

Tišino moja, čedašce neba,
ala si mila, ala si lepa,
ispod sastanka noći i dana
kada te budi zveket djerdana,
na mekih grudi, sa grla meka
kada te budi umilna mu zveka,
il' o muškom vratu kršenje grivna,
tišino moja, al' si mi divna! —

da je u "Samsonu i Delili" dao (i pored "klima, povlada i bradoglada" — kovanicama o kojima ćemo niže reći) snažne pesničke slike velike ljubavi, velike patnje i grozne osvete; da je u "Maksimu Crnojeviću" ispevao Andjelijinu i Nadanovu pesmu, i da se i u toj i u drugoj istoriskoj drami njegovoj mogu na pretek naći stihovi i mesta koji po lepoti pesničkih slika i jačini pesničkog izraza pretstavljaju najlepša mesta u našoj poeziji (Andjelijin razgovor s Filetom o Maksimu — "Ti znaš, Fileta, milovala sam.. ."; Jevrosimin monolog u početku drugog čina; početak Maksimova monologa u početku trećeg čina; odgovor sužnja tamničaru — "Ne diraj svetinju mi!.."; Perin monolog posle ubistva Milana — "Ne dajte, ljudi, braćo, gospodo!", Vićentijev opis Rafailove slike, reči Prvog sudije o mučenju i herojstvu Perinu, odgovor Isusovca, itd. itd.).

Pored neobičnosti pesničkih slika Kostić je imao i neobičnu leksiku i frazeologiju, uneo je u svoj pesnički jezik niz pesama slobodnih kovanica i izraza, zbog čega je uglavnom i navukao na sebe gnev svojih kritičara. Pored kovanica pripisuje mu se u greh i njegova sklonost za kalamburima, koju je primio od Šekspira. I uvek se u tim napadima išlo linijom najmanjeg otpora: pronalažene su i navodjene stvarno neobične kovanice i pravi kalamburi da bi se sve to uopštilo i pretstavilo kao šegačenje obesnog i razmaženog pesnika s publikom koja mu prašta sve slobode i neukusnosti. Međutim, stvar ni izdaleka ne stoji tako. Niti su sve kovanice Kostićeve protivne "duhu našeg jezika", naprotiv, ima ih koje su veoma dobre i koje pokazuju živo i pravilno jezičko osećanje Kostićevo, niti su svi njegovi kalamburi — prosto kalamburi, već su, i to veoma često, duhovite igre rečima. Ne upuštajući se dublje u analizu i jednog i drugog, reći ćemo samo ovo. Možda je Kostić i namerno, svesno unosio u svoj pesnički rečnik veliki broj kovanica i tamo gde je mogao da prođe s već postojećim rečima. Tu je mogla da dođe do izraza ne toliko njegova želja da bude "pust" koliko ona psihološki opravdana težnja prkosa jednog snažnog duha protiv filistarske ukalupljenosti građanskog društva, protiv svih mogućih kanona i u religiji i u književnosti. U pesmi "Ej, ropski svete!" Kostić izričito i pominje to svoje nezadovoljstvo tesnim okvirima i malograđanskim predrasudama svog "ropskog sveta". On bi ili da propadne u zemlju ili da skače u nebo. Ali i na nebu — "ta tu je tek najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja — bog!" Međutim, Kostićeve kovanice su i izraz težnje jednog pesnika žive invencije i bogate mašte da svoje slike uobliči rečima koje su i pesnički izrazite i psihološki sadržajne i koje bi uhvatile i prenele onu brzu asocijaciju ideja u trenutku stvaranja. B. Popović na jednom mestu pravilio veli za Kostićevu sklonost prema kovanicama: "Nedić je mislno i govorio da je g. Kostić ovaalv zato što je "pust", zato što misli da se "njemu tako može". Nedić se jako vara. G. Kostić nije pust. Onaj koji misli da se njemu tako može, taj nije pust, taj ne može drukčije". I kad bi se izvršila jezička analiza Kostićevih kovanica, nesumnjivo bi se utvrdilo da je najveći broj tih kovanica napravljen od glagolske osnove u značenju vršenja ili izvršenja glagolske radnje, u značenju njenog rezultata. To su one imenice tipa: ujed, pad, udar, presek, nanos, prelom, čiji je način pravljenja prestao da bude produktivan u našem današnjem jeziku (ma da i danas stvaramo reči: uvid, propust — u značenju omaška, spust — u skijanju), ali koje bi se, pogotovu u pesničkom jeziku, mogle ponovo stvarati i koje omogućuju nebrojeno bogatstvo novih glagolskih imenica. I Kostić je uglavnom i unosio te kovanice: neostrig, nad, rasteg, ljub, nedoček, pored niza veoma srećno nadjenih kovanica drugog tipa i dobrih složenica: nesmislenica i nesmislenik, nevrednik, pletisanka, sudarište, zimogroz, večnik, gladnik, muke-nepretrpnice itd. — koje su mu omogućavale živ i snažan pesnički izraz. U prvu grupu bi išle i gorepomenute kovanice iz "Samsona i Delile", napravljene od glagolske osnove:

Pokloniše se starci u povlad,
u jedan klim, u jedan bradoglad,

koje nesumnjivo ne zvuče lepo, ali koje ipak pokazuju kolika se sažetost izraza može postići tom vrstom kovanica.

Pored pravljenja kovanica, čime je nesumnjivo obogatio i razvio naš pesnički jezik, Kostić je značajan i za razvitak naše versifikacije. U težnji za što slobodnijim stvaranjem on u našu poeziju uvodi slobodni stih i prvi uspešno stvara nekoliko pesama bez metra i bez rime ("Za sestrom", "Ej, ropski svete!", "Spomen na Ruvarca", "U Sremu"). Pored toga on u svoje drame uvodi, posle decenijama osveštane trohejske stope narodnog deseterca i osmerca, energičniji i življi petostopni jamb, i u toj vrsti metra postiže ne samo veliku ritmičku čistotu i sigurnost nego utiče i na ostale naše pesnike, tako da je jampski deseterac postao otada stih srpske drame. Jamb je pre Kostića bio u retkoj upotrebi u srpskoj poeziji, i sem "Tuge i opomene" Branka Radičevića, i još pre njega pojedinih pesama V. Radišića, N. Borojevića i A. Andrića, jampski stih niti je bio upotrebljavan niti je bio tako razrađen kao kod Kostića.

Na taj način, pogledan u celokupnosti svoga stvaranja. Kostić sve više dobija u našim očima. Njegovo pesničko delo u idejnom, sadržajnom pogledu pretstavlja umetnički odjek gorućih nacionalnih potreba i zahteva njegova doba: u formalnom pogledu ono znači znatan korak napred u razvitku naše pesničke dikcije, pesničkog izraza i jezika. Posmatran u pojedinim najboljim svojim pesmama i u svojim dvema istoriskim dramama. Kostić zauzima jedno od prvih mesta među srpskim pesnicima u drugoj polovini devetnaestog veka. Slavljen u svoje doba kao pesnik čiji su savremenici osetili da on u svojim pesmama snažno i visokoumetnički izražava njihove težnje, on je krajem XIX i početkom XX veka umnogome izgubio od svoje pesničke popularnosti zbog jednostrane kritike Nedića i Skerlića, kao što nije ništa dobio ni od nacionalističkih i idealističkih panegirika onih kritičara (Sv. Stefanovića i drugih) koji su hteli da ga pretstave kao mističnog pesnika čija se vrednost sastoji u udaljavanju od stvarnog života. Danas Kostić pretstavlja za nas pesnika od velike vrednosti i značaja upravo po tome što nije bio mističar, što je u visokom umetničkom obliku izrazio baš realne, aktuelne, životne nnterese i težnje svoga naroda.

Aprila 1951 godine u Beogradu
Dragiša Živković

Naslov: Re: Laza Kostić Sub Dec 10, 2011 12:16 am

NAŠ PESNIK HELENIST

... Prvi naš korak u vrlo složenu problematiku toga vrlo izuzetnog bića okreće nas klasici, helenizmu. I okreće nas tamo potpuno opravdano.

Po osnovnim crtama svoga duha Laza Kostić spada u kategoriju klasičnih pesnika u grčkom smislu. Dva domašaja njegova jesu dva najteža i najviša domašaja poezije. Na jednom kraju lirska pesma, ali ona klasična lirska pesma, grčki lirska pesma koja ne sme biti teža od leptira, dakle, ne sme zapravo sadržati ni osećaj, nego samo gracioznu stilizaciju osećaja. Na drugom kraju odmah ono najteže, teže i od olova, tragedija. Od prve, od sasvim zelene, svoje mladosti Laza ulazi u shemu čisto helenskog obrasca; odmah daje savršene lirske pesme sazdane od same gracije; i odmah, sa 23 godine, već nosi tragičnu našu dinastiju Crnojevića, — a koja nam dinastija nije bila tragična! — i radi pojedine scene za Maksima Crnojevića. Između lirike i tragedije raspon je ogroman. A taj ogromni raspon znači jedan duhovni luk preko praznog prostora koji ima da ostane usamljen, agonska, trkačka staza mašte i uma.

Ljudi, prijatelji, čitaoci i kritičari nisu u Lazi osetili helenizam, nisu podvukli klasiku, nisu stavljali pesniku potraživanja klasična. Odviše brzo i odlučno, pa i sudbonosno, Lazu Kostića su prikačili romantičarstvu Šekspirovu. Međutim, ono što rekosmo: na jednom kraju lepršava lirika, na drugom sudbinska tragedija — ne istorijska, ni dinastička, ni scenska, nego sudbinska tragedija — to nije Šekspir, to je helenizam. Šekspir bi vodio u sasvim drugi put. Šekspir je živeo u doba renesanse i kraljice Jelisavete; to je bilo doba dramatičnog upravljanja državom; vreme dramskih komplota i tragičnih krvavih scena iz dana u dan. Šekspir je na dvoru kraljičinu, u Taueru, na ulicama Londona ima gotove velike drame; ali sudbinu, takozvanu sudbinu, video je pri tom u rukama Jelisavetinim. Ona grčka sudbina, iz koje, kako stoji u Sofoklovoj Antigoni, "smrtnome nije dopušteno da utekne", sa tom sudbinom Šekspir nije radio. A Lazu Kostića je u zamisli o tragediji Maksim Crnojević baš ta sudbina rukovodila.

Maksim Crnojević potiče, ne iz istorije, nego iz naše narodne pesme, prisno srodne Lazi Kostiću duhom i dikcijom; a tragični motivi naše narodne pesme sudbinski su. Oni su, dakle, padali na piščev klasični nagon i klasičnu kulturu. Pre Šekspira, Laza Kostić je zavoleo Grke, i to kroz čitanje u originalu, ne kroz prevode, kao što je čitao Šekspira, u prvi mah. Drama i tragedija starih Grka izašla je iz mita; ne samo mita o bogovima nego i mita o čoveku. A mit je najbolja škola, i do danas, za tajanstvene sile u sudbini čoveka. Za ludilo ljubavi, na primer, nema ni danas boljeg tumačenja od Amorove strele. Kroz mit su Grci došli do tačne umetničke koncepcije tragizma: kad junak i genij malaksava i pada, iza toga stoji sudbina. Kostićev Maksim nema, po šekspirovski, veze sa karakternim i materijalnim okolnostima. Tragedija Maksimova dolazi kao munja. Maksim je odviše lep mladić: biće, dakle, odgore poslan urok, sudbina, bolest, da lice razdrpa i crnilom zatamni. Lepota ima da postane ružnoća. Razbiti čoveku lik do neraspoznavanja, to je udarac bogova. Setimo se drugog slučaja naše narodne pesme: neveste barjaktara Milića lepotice iz urokljiva roda, koja, zdrava, čitava umire na putu sa svatovima svojim, jer mora umreti kao i još osam njenih sestara, jer smrtni čovek "sudbini ne umiče", jer, opet, prema rečima grčkih tragičara: gde sudbina zaljulja dom, tu sleduju propasti generacija. Crnojevići naši, i Kostićevi, bili su tipično od sudbine zaljuljan dom. I turčili su se, i latinili, i ženili i udavali u Veneciju i iz Venecije, ali održati se nisu mogli. Udarac sudbine po Maksimu simbol je za udarac sudbine koja će zaljuljati ceo dom.

Prema takvoj koncepciji bila je i Kostićeva obrada. Sasvim malo šekspirovskih čvorova psihologije i karakterologije, a mnogo više sablasti, i mnogo kobnih zamučenih unutrašnjih života. On je, klasičnim načinom, sveo tragičnost na svega dva večna i klasična ljudska osećanja: na divljenje junaštvu i samopregoru i na samilosti prema sudbinom udarenima. Njegove velike scene u Maksimu, klasične su: monolozi heroja i žrtava govore se s licem okrenutim sudbini.

Pa zašto onda ljudi analizuju Maksima kroz Šekspira, prave od drevnog mita moderan mit? Zato što nije dovoljno umicao sudbini ni pisac Maksimov. Na ravne mere darovit za klasičan i za romantičan stil, Laza Kostić nije dosta umicao opakom iskušenju bogova koji mu mnogo dadoše, pa mu onda mnogo i pozavideše, nije umicao iskušenju: da smenjuje stilove, da meša stilove. U lirskim pesmama je ostajao pobednik. A u Maksimu, i još više u dugim svojim poemama, podlegao je, kako kad, pomanje, poviše. Ukrštao je Laza Kostić u Maksimu Šekspira sa tradicijom klasičnom, i helenskom i narodnom srpskom. Nadodavao je na hijeratičnu jednostavnost klasične tragedije retoriku Šekspirovu, retoriku vođenu modernim, renesansnim intelektom, koji je sve nalazio u čoveku i sve tumačio iz čoveka. Klasičan stil, to je kao visok, ali ravan greben. Šekspirov stil, to su vrleti, vrleti duha i munje duhovitosti. Laza Kostić je imao neverovatne sposobnosti da može oba stila, da može jedno najbolje, i ono drugo najbolje. I sastavljao je najbolje, ali to su bile suprotnosti, sudari, kićenje i kitina gde joj mesta nije, a ima od toga vrlo osetljivih povreda na istini umetnosti ...

... Kostićevu liriku sačinjavaju kratke lirske pesme i fino stilizovane baladice. Čuvena balada Minadir, stvarno je lirska pesma. Lirska pesma Pogreb ljubavi, stvarno je baladica. Ta njegova lirika čini najčistiju našu klasiku, i najviši stepen kod nas postignute poetske originalnosti. Pesnik se nije ugledao ni na Ruse, ni na Francuze, ni na Nemce. Svoj, skroz. U lirici se on nije ogrešio o svoj helenizam, o klasični zakon poezije koji za liriku traži gradaciju i umilnost, pa makar se o smrti pisalo. Ima jedna kategorija Kostićevih lirskih pesama koja će se moći svojski čitati i posle stoleća. Pesmica Među javom i med snom, čitaće se, ako nas bude, i posle hiljadu godina: kratka je, penasta, umilno vesela i umilno očajna, klasična je...

... U te savršene lirske pesme ide i jedna iz sasvim poznih godina pesnika Laze Kostića. "Zar meni starcu, na dnu života" — jauknuo je on kad mu je sa svojim zanosom došla mlada Lenka Dunđerski. Ali pre no što će mlada i zdrava devojka neočekivano umreti, i pre čuvene ljubavne peome Kostić je napisao bio, sa istim dahom i mahom kao i u mladosti, klasičnu lirsku pesmicu U spomenicu Lenki Dunđerekoj. I to je jedan pletisan od plača i smeja, uprkos bogovima. Pesmica ta ide u skakutavom ritmu skerca, i ironija je i na starost i na mladost.

Suviše je sve dobro počelo u mladom Kostiću. Mladić od dvadeset sedam godina, lepoga rasta, bujne kose, plahovite, darovite reči, još i u raskošnoj dolami Miletićeva omladinca i sina imućnoga oca, on je morao ličiti na poluboga. Uhodila ga je, dakle, ljubomora bogova. Sustizala ga je kob. U kojem obliku? U teškom. Pesnik gigantskih zaleta; arhitekt za poeziju tragičnu, moćnu kao katedrala; pesnik svih problema, i sav od dramskih prkosa za veliki koštac, taj pesnik neće posle Maksima Crnojevića napisati više nijednu klasičnu tragediju, sudbinsku dramu u stihovima, sa monolozima okrenutim bogovima i tajnama. A živeće taj pesnik sedamdeset godina, i dočekati pedesetogodišnjicu rada. U poznijim godinama doći će i nacionalna istorijska drama iz života Srba u banatskoj krajini, Pera Segedinac. Biće to Kostića dostojno delo, patriotski doprinos nacionalnog borca Laze Kostića, trajno pozorišno delo, ali će to biti fragment one velike, u vazdušnim linijama svima nama jasne zgrade oko pesnika i njegovih velikih, retko velikih sposobnosti ...

Fragment velikoga pesnika Laze Kostića počinje onim nizom dužih i dugačkih pesama i poema koje su najvećim delom samo u fragmentima na visini. Tu spadaju od poznatijih i najboljih Dužde se ženi, Đurđevi stupovi, Među zvezdama, Spomen na Ruvarča, Samson i Dalila, O Šekspirovoj tristagodišnjici, Prometej, itd. Šta je radio pesnik Laza Kostić? Napustio veliki koštac, ušao u fragmente velikoga i moćnoga svoga sna. I ušao u romantičnu agresivnost, pevao, on, Helen, uvučenoj zastavi na novosadskom magistratu. Približio je plan politike i plan književnosti. Pronašao je, da se poslužimo savremenim našim rečnikom, sklonišnu poeziju ispred i umesto velike vokacije svoje: da nam ostavi ne samo Maksima — a i na Maksimu je propustio još deset — dvadeset godina rada — nego da nam ostavi klasičnu tragediju u nizu tragedija, kao Rasin Francuzima. Od elemenata najbolje lirike i od izmrvljenih dramskih vizija i koncepata gradio je Kostić dugu narativnu pesmu, nacionalnu baladu, mitsku baladu, prigodnu pesmu. Stvaralac dramskog kova, on je u te pesme unosio množinu motiva, kombinovao prave dramske scene sa dijalozima i monolozima, postavljao probleme. Pokušavao je da i mimo veliku tragediju i dramu digne na noge sve poetsko u sebi i sve legendarno u Srpstvu. Ali te su poeme bile tesan kalup za Kostića dramatičara. Dah se presecao; motivi su se bez dovoljno vezivnog štofa kidali; stilovi su se sudarali i kršili; rečitost je kipela, kipela, pa i šištala i ludo propala... Kostićeva uskipela rečitost mnogo je kritikovana i osuđivana. Teško ju je braniti. Može se samo napomenuti da i tu ima sudbinskog, nešto od one sudbine koja se nikada ne želi, ali koja se nikada ne može ni izbeći. Svi silovito rečiti i temperamentni pesnici kipeli su; svi koji su vrili ponekad su prekipeli. I romantičari Viktor Igo, i besmrtni klasičar Eshil. Rimski književni teoretičar Kvintilijan ostavio je ocenu: da je Eshil bio rečit "često do poroka", saepe usque ad vitium.

U poemama Lazinim ima raskošnih ritmova i rima, potresnih vizija, ali zbog stegnutog prostora, zbog sklještenih dramskih tendencija u narativnim pesmama, stradaju često situacije, jezik, umetnička istina...

... U tamnoj srednjovekovnoj baladi o paljevini Đurđevih stupova ima formalno gradacija svih pet činova jedne tragedije; ima, na kraju, tajanstven letopisni mir i muk nad užasima istorije i ljudskih sudbina. Ali ima, naizmenično, dva baladična stila: onaj narodne pesme, i onaj knjiške romantike, i Kostić i jednim i drugim vlada, ali zajedno oni ne mogu da čine simfoniju. I tako se onda desi da u opisni jezik za ciču zimu, za pustoš gorskog kraja pod debelim snegom, dođu u obzir izrazi: "božji smehutak" i, za sneg, "beli skutak". Reči su divne i slik je slavan, ali to ubija istinu scene. Na drugom mestu, u istoj pesmi, u drugom fragmentu, imamo zato ovaj sažeti, prosti, skroz istinit, do srži kostiju ubedljivi opis večeri oko usamljena manastira:

Veče je došlo, suton se hvata,
od zvezdica zlatnih zavesa pada ...
sklopljena su vrata zimnoga dana,
i sklopljena stoje vrata samostana.

Jedna od najlepših među tim dužim poemama, među tim izmrvljenim nacionalnim dramama, jeste Dužde se ženi, sa čitavim nizom motiva i problema odmah, tako da kažemo, u prvom činu. Momenat je, kad se Venecija oprostila strašne epidemije; kad će duždeva đemija da zaplovi na pučinu i dužd da baci prsten i venča se s talasima; kad se donosi rešenje da će se, iz blagodarnosti, zidati divna crkva Bogorodici od spasenja, crkva Santa Maria della Salute, a za dobru podlogu crkve seći i poseći silne slovenske šume u Zagorju. U Dalmaciji, kojmm je tada vladala Venecija:

Đemija plovi, bogata, zlatna,
u more stere vezena platna,
more se pred njom veselo peni
dužde se ženi!

Kostić je u ovoj poemi žalio seču slovenskih šuma za latinsku crkvu, i patetično opisao seču šhme. Tu dramsku svoju poemu zatim je nastavio: od veka kad je Jadran bio duždev do veka kada su Jadran i njegova vila dočekali slobodne Slovene, Srbe, Crnogorce, posle pada Nikšića i izlaska na more sa Barom i Ulcinjom. Ali, sa tim novim i neočekivanim motivom i novom atmosferom, — otkuda su tu, pobogu! — stil Kostićev je pao. Romantika je pobledela. "Nikšić se predo", to je mnogo nepoetska, novinarska reč. I ova bi se njegova poema morala prerezati. Ostao bi za uzornu antologiju prvi fragment, sa fantastičnim teatrom Venecije.

Znate li crkvu Santa Maria della Salute? Ona se diže na zapadnoj strani Venecije, izvan grada, na ostrvu San Đorđio. Na njenoj se kupoli rasprskava venecijansko sunce kad tone. Svaki dan ima u Veneciji ljudi koji žele da sami sede i ne okidaju oči sa kupole, sa latinske arhitekture koja stoji na slovenskoj osnovi. Pred veče, San Đorđio i crkva Santa Maria della Salute čine scenu poezije i smrti. Ta crkva, eto, ušla je još jedared u Kostićevu poeziju, u njegovu labudovu cesmu. U prvoj strofi te pesme pesnik se, za ljubav lepote koja treba da je svačija, da vezuje istok i zapad, Slovene i Latine, odriče svoje nekadašnje srdnje zbog seče slovenskih dubova i borova za temelje venecijanskoj crkvi, i izvinjuje se Bogorodici:

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
ka kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor.
Prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor.
Kajan ti ljubim prečiste skute —
Santa Maria della Salute.

U jednoj lepoj narodnoj italijanskoj pesmi neko zaljubljen vapije pred Bogorodicom za pomoć, i obećava: Ogni sabbato avresti la luce accesa, o Maria! — svake ću ti subote paliti sveću, o Bogorodice! Laza Kostić je Bogorodici postavio jednu od najlepših i nesagorljivih sveća: najsilnija ljubavna pesma srpske književnosti nosi naslov Santa Maria della Salute, i grca, buja, ludi, i zanesvešćuje se kroz četrnaest strofa sa tim refrenom. Ta je pesma veliki ditiramb ljubavi, i velika himna tragediji...

Isidora Sekulić
Iz knjige Mir i nemir

Naslov: Re: Laza Kostić Sub Dec 10, 2011 12:17 am

SVET SUŠTINSKE POEZIJE
Stogodišnjica pesme "Santa Maria della Salute" Laze Kostića

Laza Kostić, početkom 90-ih godina 19. veka
Lenka Dunđerska

Danas se navršava puni vek kako je Laza Kostić napisao svoju slavnu "poznicu" "Santa Maria della Salute", po mnogima najuzvišeniju i najlepšu pesmu srpske ljubavne lirike. Mada skoro neprimećena u vreme svog nastanka i objavljivanja, poslednja Kostićeva pesma jedna je od onih o kojoj je najviše pisano i koja je najviše izučavana u našoj književnosti. Mnogi ugledni književnici, književni kritičari, istoričari književnosti, psihoanalitičari, estetičari i filozofi nisu odoleli izazovu ove pesme i iskušenju da svoju spoznaju, tumačenje i doživljaj te uzbuđujuće i mistične himne umrloj dragoj i neumrloj ljubavi zapišu i objave.

Pesma koja je u naslovu i refrenu ponela naziv najlepše venecijanske barokne crkve Gospe od Spasa objavljena je u zbirci Kostićeve poezije koju je Matica srpska objavila polovinom jula 1909. godine, povodom pedesetogodišnjice njegovog književnog rada. Kostić je ovu knjigu pripremao strpljivo i pažljivo (u to vreme njegova odana supruga Julijana neizlečivo boluje), ali je, do poslednjeg časa, zadržavao njeno štampanje, neodlučan da li da u njoj bude objavljena i pesma koja je upravo nastajala a koju je, izgleda, godinama nenapisanu nosio u sebi kao poetski eho svoje snažne platonske ljubavi prema lepoj, mladoj, obrazovanoj i umnoj, prerano umrloj Lenki Dunđerski. Sazrevajući iz delova zapisanih snova, konačno je ispevana u Somboru, između 22. maja i 3. juna 1909. godine.

Završetak svoje "labudove pesme", kako je sam naziva ujednoj belešci zapisanoj u hotelu "Hungaria" u Budimpešti 3. juna 1909. godine, Laza Kostić odlaže do poslednjeg trena. Još 17. aprila u pismu iz Sombora uredniku knjige i sekretaru Matice srpske dr Milanu Saviću, piše da ima u prsima (in petto) jednu završnu pesmu, malo podužu... Iz Sombora se javlja 22. maja pismom i moli Savića da poslednji tabak knjige ne bude štampan pre Duhova jer bi se moglo desiti da ipak napiše onu nezapevanu pesmu kojom je mislio da završi knjigu. Dan pred polazak na put u Beč, radi pregleda i lečenja Julijaninog, 1. juna iz Sombora piše Saviću da će završnu pesmu poslati s puta i da ima još dve-tri strofe. Istog dana, u drugom pismu, javlja iz Sombora da se nada da će svoje završno stihotvorenije moći da pošalje čim stigne u Peštu ili, najkasnije, po dolasku u Beč, ali se, očito, i koleba u vezi sa tom pesmom jer — dodaje u istom pismu — ako pesmu ne pošalje najdalje do 9. juna, onda znači da se predomislio; konačno, 3. juna, iz pomenutog peštanskog hotela, Milanu Saviću šalje pesmu, sa kratkom porukom: Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč...

Pesma "Santa Maria della Salute", s obzirom na sačuvan izvorni rukopis čak 12 (od 14) njenih strofa, nastajala je fragmentarno, a konačan redosled strofa nije značio ujedno i njihov hronološki red nastanka. Svedočanstvo sačuvanih autografa, pisanih običnom olovkom na zasebnim listićima, svedoči o Kostićevom majstorstvu i nenadmašnom osećanju za lepotu i stil prilikom sitnijih prepravki prvobitnih oblika nekih reči, misli i stihova, a kada se sve to dopuni sačuvanim zapisima iz njegovog "Dnevnika snova", tada se na obzorju ukazuje razotkrivena mistika nastanka tog idealnog spoja harmonije i lepote, slika čudesne poetske alhemije do tada nezabeležena u našem pesništvu.

Mladen Leskovac ovako opisuje pojavu poslednje Kostićeve knjige pesama u kojoj je prvi put objavljena "Santa Maria della Salute": Baš nekako kada se pojavila ta knjiga, umrla je, dakle, dobra Julča Palanačka; Lenka Dunđerska, sasvim i zauvek, međutim nije: od tad, besmrtna je. Njih dve, tu, na strogoj međi jedne smrti i jednog rađanja, oštro su odvojene, zauvek.

"Santa Maria della Salute" predstavljala je veličanstveni završetak Kostićevog poluvekovnog pesništva i kosmičku himnu u slavu sklada ljubavi i lepote, u kojoj kao da su sve energije jezika probuđene da bi se dosegla ona visoka granica jezičkog savršenstva iza koje se, nad horizontom jezika, u ćutanju, pruža svet suštinske poezije (Lj. Simović). Svojom poslednjom pesmom Laza Kostić je, pomiren i sa nebom i sa zemljom, konačno dovršio pletenje onog tankog pletiva među javom i med snom, kojim je maestralno omeđio srpski romantizam i modernu.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 2:57 am

ПОД ПРОЗОРОМ

Поглéдô сам у небо,
у месец, звездице,
у прозор и у тебе
однета невице;
млад месец метô венац,
кô млада невеста,
млад месец тебе гледи
па венац намешта.
Месече, што се лудиш?
месече, што си слеп?
Тај венац би тек био
на мојој дики леп. —
На месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

На затворен се прозор
кô на крст наслањаш,
кô канда би на крсту
да грехе одсањаш.
да имам света вина,
причестио бих те,
ал' путир ми је срце,
пун крви несите;
по њему ти је, душо,
сва душа разнета,
а у њој света тајна
љубавног завета.
Тај путир сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

И мирни месец ћути
над мирних гробови',
а ја га, душо, питам
о нашој љубави;
о твојој души, душо,
о вери њезиној,
а месец се осмену,
у злоби вечитој; —
на месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

ПОГРЕБ

Разболела се љубав
у твоме драгану,
разболела се часком
и часком издâну.

да виде како ми је
у тузи великој,
повешћу сјајан погреб
умрлој јединој.

У љубавна ћу писма
обавити је сву,
да чува тајна тајну
и клетва заклетву.

Положићу јој тело
на чудна носила,
од покиданих жица
и старих гусала.
За носили' ће ићи
родбина њена сва:
Лепота, мати њена,
и Вера, сестрица.

А крај ње ће да иду
све ситна сирочад,
скорашњих пољубаца
љубавни пород млад.

Пред носили' ће ићи
по реду попови,
у одеждама црним
са свети крстови.

Ти попови су стари,
све вечни болови,
све уздисаји црни,
ти црни попови.

Пред попови' ће бити
ђачића који ред,
да поју „свјати Боже!”
да буде погреб свет.
Ти ђачићи су песме
што за њом уздишу,
што теше душу њену
и Богу уздижу.

Стихари им се светле
на младих рамени',
а барјаци се вију
с чираци' пламени'.

Над гробом су јој дали
опело попови,
„со свјатими” се ори
над млади' гробови'.

„Со свјатими” се ори
ко припев из раја,
напослетку још ђаци
отпоју „вјечнаја”.

Поскакала је за њом
родбина њена сва;
и њојзи моји ђаци
отпоју „вјечнаја”.
Још и сад кô да чујем
то свето „вјечнаја”.
а као да ћу га слушат
животу до краја.

И синоћ баш га чујем,
већ доцкан пред зору,
а неко кô да куцну
на тамном прозору.

Заблиста месечина
са бледа покрова: —
љубавни вампир то је
и пратња његова.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 2:57 am

ПОСЛЕ ПОГРЕБА

Сахранио сам љубав
дубоко у земљу,
де дуси и вампири
свој конак узимљу.

Прилетеше зефири,
целиваше је сви,
зефири и лепири —
ал' она мирно спи.

Прилетели су зраци
да гроб целивају,
а сиђоше облаци
да сузе ливају.

Зефири и лепири
целиваше је сви,
и зраци и облаци
ал' она мирно спи.
Још приђе један зефир,
још један божји зрак,
још један ломан лепир
и исплакан облак.

На усти' ноћни зефир,
у грудма божји зрак,
у струку ломан лепир,
у очима облак.

Приклонила је главу
и клекла над гробом,
оросила је траву
и цвеће под собом.

Под том анђелском росом,
под росом милости,
зар може покојница,
зар може још да спи?

Та како би још спила,
та како, како би? —
прекипну божја сила
и гроб се раздроби.
Прилетеше зефири,
запојаше јој сви:
„преобразил сја јеси,
о Боже милости!”

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 2:59 am

СИНОЋ

(Одломак)

Синоћ, Дико, жељо жива,
синоћке те очекива'!
Силних жеља полетело јато
да с висине изгледује злато,
о небо се жеље приковале,
место звезда на мене су сјале,
а највећом од тих жеља клети'
придела је нојца вео бледи,
бледи вео сади-месечине,
хоће нојца комарник да гради,
да се под њим љубе двоје млади'.
Комарник је разастр'о чини,
већ одавна чека ноћи нема,
већ над шавом уморна задрема
али тебе нема!

ЉУБАВНА ГУЈА

Неисказан још оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.

И хтедох ти га рећи,
ал' реч ми застаде,
с пољупцима се твојим
на усти' састаде.

А пољубац се свија
све један до другог,
румена, зрачна змија
живота руменог.

На усти' мојих лежи,
на својој пећини,
сунча се на сунашцу,
твог ока врућини.
Ој, сунце моје јарко,
мој сјајни злотворе!
Ој, гујо сунчанарко,
мој слатки отрове!

Ал' неста среће лепе,
суначац оде мој,
сад гуја моја зебе
у ноћи студеној.

Па мора гуја пуста
да тражи врућину,
завукла се у уста,
у своју пећину.

дубоко гуја пану,
баш усред срца мог,
ту гризе грдну рану
живота грехотног.

Вије се у округу,
сећа ми слабу моћ
на љубав и на тугу,
на сунце и на ноћ.
Ал' неисказан оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 3:00 am

РЕЧЕ ГОСПОД

Рече господ људем својим:
„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!

Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”

Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.

Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.
Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.

И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.

Дарак, усне састављене,
кô карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.

ГОСПОЂИЦИ Л. Д.
(Ленки Дунђерској)
У СПОМЕНИЦУ

Sвет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал' остане л' који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!

У дубине морске тами
многа капља тужно чами,
вал је зове, зрак је мами,
свака рада да се диже
те да стиже сунцу ближе.
Ал' тек она светла бива
што с облака падне сива
па је сунчев плам целива,
да се засја и прелива
на дивоту света жива.
Тако су и просци Твоји: —
ко да бира ко да броји? —
Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!

Благо Теби! Шта ћу више?
У ту ми се жељу збише
све остале жеље веље,
свака радост, све весеље.
За ме нема те милине;
и кад ми се магла скине
заборава и тамнине
са младости и давнине,
то су само пусти сени, —
куку мени!

А што кукам? — да сам и ја
у том јату челебија,
око Тебе што се вија,
па да ме се, у тој чети,
Твоје срце само сети
кад инамо куд одлети, —
тад би било куку-леле!
све би муке на ме селе.
Ал' овако, све једнако,
док се млађем пехар пени
те му збори: „Жен' се, жени
докле ти се свет зелени!”
ја, осаман у селени,
од јесени до јесени
певам срцу: мирно вени!
Благо мени! —

у Крушедолу, 1892.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 3:00 am

НА ПОНОСНОЈ ЛАЂИ

На поносној лађи,
На лађи љубави,
Пошо сам тебе наћи,
Островац убави.

Залуто сам далеко,
Ди престаје већ свет,
Од света сам и бего
И стваро га опет.

Метанишућ сам клеко
На диван оточац,
У уздисај се слего
Наметнут пољубац.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 3:02 am

ВЕЧЕ

Bлаго је вече, кô лице благо
седога патријара.
Карловац румен; је л' од радости,
ил' је то зрака срдитог жара?
сунце већ седа; кроз облак густи
продиру светли његови зраци,
кô зрачни, сјајни подупирачи,
што сунце држе да се не спусти.
Ал' бадава је; ено их нема,
црн им се облак сумраком свети,
а ноћ ће црна скоро однети
сунчеву славу и славу њину. —
Ој, сунце, сунце, што тако већ оде,
ала ме сећаш на сунце слободе,
на српски сабор — и на мањину...

У СРЕМУ

Uбава Фрушко, дивото моја,
у теби нема врлета горостасних,
ти се не намећеш поносном небу,
не Нудиш му љубави твоје
пружајући му голе, камените руке
у разблуди силовитој;
ти се смешиш, само се смешиш.

Кад је стварао бог ову земљу,
то пуначко девојче,
створење у кога је срце огањ
а тело камен и вода,
на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој
чаробне усне:
ти се смешиш, само се смешиш.

Тај осмејак пусти,
кад га је видело небо први пут,
чисто га гледам де од милина
раствори груди сјајне,
де изли на тебе љубавни благослов,
најплеменитије племе раја свога,
чедо љубави, анђела страсти:
вино;
чисто га гледам де ти се хвали рајем,
де ти га нуди,
тај одузети поклон боговске ћуди
што сам у себи труне,
невиђен, неуживан и неблагословен,
де ти га нуди,
а ти се смешиш, само се смешиш.

А кад те угледа усред раја
оно старо дрво,
свију јабука прамајка,
прва светитељка, грешница прва,
отвори јој се рана
под оном једином откинутом петељком
и затресе се.
Стресоше се на тебе јабуке
и у сваку рупицу обрашчића твојих
паде по један
забрањен плод:
у сваку долину твоју паде пo један
намастир бели.
На уснама ти плодови висе
па зар је и теби забрањен плод?
— Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!
црви га једу, аветни црви, а ти? —
а ти се смешиш, само се смешиш.

ЕЈ, НЕСРЕЋО...

E ј, несрећо земљо,
ти блудницо светска,
пунија си греха
него што си песка.

Та то нису горе,
то планине нису
што се тамо модре
у големом низу;

већ маснице то су
твога грешног тела,
бог је тебе шибô
за прецрна дела.

Летећи по свету
у мукама љутим,
маснице си гнојем
нагнојила жутим;
маснице су много
примамиле псето,
да ти лижу тело,
рањаво, проклето.

Они лижу твоје
скупоцено блато,
лижући се теше:
то је, веле, злато.

Еј, несрећо земљо,
ти блудницо светска,
пунија си греха,
него што си песка.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:20 am

ПРОМЕТЕЈ

На камену високом прикован,
у окову се поноси титан,
поругљивим се баца погледом
на Олимпос, на душмана му дом.
На Олимпу је пировање, част,
међ боговима њему у пропаст;
пехарима се златним куцају,
од откуцаја горе пуцају,
а човек бежи неда'нимице
у гудуре, у мрачне станице;
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан
на камену, на станцу прикован,
већ оковима бије о стење,
о стењу пршти сужно прстење,
а из грла се ори грдан смеј,
та доста грдан да га чује Зеј!
То воле луди, воле робови,
ал' Зеј се стреса, бог над богови';
стаде му реч у грлу узану,
напитак му на усни усану,
из божје руке пехар испусти,
од пехара се море запљушти
те бурним валом гњева студена
запљускује титану колена; —
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан,
на камену, на станцу прикован!
Из грла му се опет ори смеј,
и опет дршће силни боже Зеј!
У титанину море мисли ври,
узаврели му осећаји сви,
ал' везан је Прометеј, везан је титан,
на камену, на станцу прикован,
те не мож' сила мисли врелије
стеновито да чело прелије,
да разаспе по земљи благослов,
а у небо да дигне потоп нов,
и борбу правде, борбу поноса,
прот силе саме, прот Олимпоса!
Ал' слути Зеј грозовит потоп тај,
прислушкује му манит запљускај,
и опет стрепи неустрашив Зеј,
и опет онај титанинов смеј!
И Зеј већ Види слободан свој плен,
разнето небо, Олимп потопљен,
и себе сама милост просећа,
већ ледне вале кô да осећа, —
потресло га је, задрхтô је кроз,
у колених му чисто зимогроз!
и још титански тај подругљив смеј —
да силан роб! ох да сиромах Зеј!
У страху Зеј са стрепна колена
свог орла шиле глађу морена,
да једе роба, да му вади плућ,
нек с' онда смеје богу с' ругајућ!
И оде оро зраком пливајућ
и стаде јести титанску му плућ;
ал' чим нарасте — опет онај смеј,
ниједна реч, већ смеј и опет смеј —
да пукне силан од љутине Зеј
де њему смејом пркоси јунак,
а он још на то свој да даје зрак!
Ал' зна то јунак, знаде то титан,
зато се смеје сужан, прикован,
та зато поруга, та зато смеј,
и зато грми од љутине Зеј!

Од ото доба па све До сада
у сурог орла та је навада,
кад пабирчи у бојно у поле
да тражи себи плуће најбоље,
најбоља срца и најбољу крв,
на најбоље јунаке му је стрв;
на кукавице, издајице, гад,
ни самртна га не понуди глад.
Еј, поносити, врли брале мој!
обиђи ти и мало лошиј' бој!
Јер чекајући таког дечка ти,
сва пасма ће Ти глађу скапати:
толико добар јунак, роб толико лош,
не роди више ил' — не роди још.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:21 am

КОЛО

Mрак се црни небом шеће,
хоће да га покрије,
под пазухо главу меће
тамбурице божије.

Бледа глава, месец бледи,
месец бледи пуначак,
свуд около сетно гледи,
свуд у колу пушта зрак.

Мрак опружа руку тамну
на кумовске сламе стог,
па укида једну сламку
са тог гумна небеског.

Буновно се сламком титра
о тамбуру, о жице,
месечево коло игра —
силне, светле ножице.
Саме виле и јунаци
арханђели небесни,
поносити, бледи зраци,
светле сенке, живи сни.

Ту су многе дике старе,
ту је многи српски тић,
до Душана цар Лазаре,
а до Марка Обилић.

Трепетљике звеком звече
уз тамбурин ударај,
по пољани буде цвеће
уз мирисан уздисај.

А на сваком цветку паја
једна мала чиста кап,
је л' то магла уздисаја,
што се слегла у ту кап?

Ил' је капља светог зноја,
што је с кола канула,
па кô крвца усред боја
на пупољак панула?
Ил' је суза од милина,
лед самоће растопљен,
што је видô са висина
соколова српски' сен?

Каква суза, какве боље,
какво цвеће — не знам баш,
само му је, знадем, поље
Косово и Сентомаш.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:21 am

РАЗГОВОР
С увученом српском заставом
у мађистрату новосадском

Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Је л’ те рођено копље проболо,
те од белине рођене свијаш
самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Да ли се сећаш векова давних,
векова давних, часова славних,
шарени лептир кад си још била,
по лепом врту српске целине
полетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
дивно прелива,
а ти почива
на цветној ружи душанске силе
сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
и српског врта заношљив мирак,
слава се наша далеко чула,
чула је за њу источница була,
чула је за њу, па се докраде,
под јаглуком јој лепирак паде
занесен славом од врта свог:
була му крила резати стаде
на шарен-гаће за дилбер каде
меког сараја падишиног.
да ли се сећаш још и тих дана,
те црне траге срамотних рана
срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Проблаговала с' у лаком сану
суморну зиму народног стида,
ал' већ и теби пролеће грану,
сарајске чини са тебе скида;
сунце слободе и крстов значе,
млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
чауру ропства крилима проби,
полети сунцу и крсту свету,
ал', још у лету,
стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
сузама горким бељена, прана,
народа клана, поисисана,
а усред мреже крсташ паук:
у препреденој, големој мрежи,
српски лепирак — ево га лежи!
Паучином си сапет у крили',
гмизави паук по теби мили,
шеће се по твом срцу стрвену,
сиса ти плаву крв и црвену,
а ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?
Ако још има крилатих снова
испод окова,
ох онда сањај облаке црне
што ће их врели јуже да згрне,
облаке црне, олује бесне
и муње кресне
и гром и јек;
вихар да сапон раскине мреже,
тебе у врте твоје донесе,
гром да сажеже
пауку век. —
Ил' ако не мо'ш од среће ружне
замислит, друже, топлоте јужне,
бујице лужне, вихоре кружне:
а ти бар усни северне стеге,
мећаве, цичу, сметове, снеге,
да круне прште на челу живу,
корице мрзну о сабљу криву,
ни крвав порфир да згрије крв!
а камо л' крвник у плашту сиву,
а камо л' паук, а камо л' црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
тек да те паук не једе гладни,
тек да ми ниси стрвини стрв!

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:22 am

ПАРИЗУ
1867 — 1870.

Поносна главо свију градова,
камо дивоте твојих кудара,
твојих булвара и алказара,
твојих прадо-ва?

Шарена главо селенске гује,
около земље што се колута,
присојка љута по свету лута,
да сунце трује,

Лакома главо Евине змије!
Још ти се швигар огњена репа
у вечној муци вражија чепа
по паклу вије,

А ти се жељом искушитељке
машаш очајно пропала раја,
да паднеш опет са златна краја
празне петељке:

Та још ни репа ниси расплела
од умиљаја цар-нападачу,
траг му је још на скрхану мачу
луба ти врела:

А већ се старе машаш слободе,
јабуку тражиш у божју врту,
сујетом славе твоје надрту,
евински роде!

Ал' нема раја! Заман га вабе
последњим кајом синови доба,
задахом гроба задише злоба
пијаног Швабе.

Ал' није Шваба: — од једа мрска
светска се гуја у коло сави,
рођеним телом својој ће страви
главу да смрска.

Несрећна главо! — Сад си ми лена:
болом си греху зазора дала,
свака ти мука стотину зала
са душе цепа;

Свака кумбара храмове зида,
свака ти капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
с векова скида.

Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме.
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне! —

Сва се племена стекоше света,
те ти у накит уметне косе
умења свога склопове носе,
ко челе с цвета:

Талије благе хвалисав сине,
штo му под руком и камен збори,
што шарну румен отима зори,
да ликом сине;

Па намет-племе Немице круте,
у ког и топа громовна уста,
што тамо зјапе голема, пуста,
ћуте и — слуте!

И Мисир старе шаље зидаре,
рођаци Власи тиквице носе,
сви су се стекли: или да просе,
ил' да те даре.

Сви су се слегли у грдну рпу
кô рајска живад човеку прву,
све се то клања у живом врву
цареву грбу.

Ил' оне слике злаћаних буба
зар нису царски грбови били? —
На плоду рајском трагови гњили
гујина зуба.

Под златним жигом царева грба
сви су се сагли; ал' сви баш нису:
једнога само не беше близу,
не беше Срба.

Нема под отим златним резама
ниједног знака животног врела,
ни бар уздаха јуначког мрела
рода песама.

Зар што му не даш, плеткушо стара,
да срца свога узоре свеже
слободном руком у камен реже,
ил' платном шapa? —

Не уме Србин кама да крњи,
ал' један камен урезан стоји,
Србине, брате, у груди' твоји':
тај камен црни

Црна је Гора. На том је каму
азијска гуја зубима кивним
изгризукала цртама дивним
јуначку драму.

А друга гуја, клизавиј' спона,
с друге га стране по ребрих креше,
да нову слику српскога стеше
Лаокоона.
Па тај под отим златним резама
да буде сведок животног врела,
скамењен ропац јуначког мрела
рода песама?

Никада! — Никад ласкавим вигом
нећеш домамит војана страсти,
да другар буде рајских ти сласти
под отим жигом!

Под отим жигом? — Ох, не сећај ме!
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне!

Под отим жигом! — Слика ми жива
тек сада срце споменом стеже,
с њоме ми свиће, с њом ми се леже, —
ноћас те снива':

Не беше Париз, ни светско гледе,
жена то беше голема, гола,
у крилу чедо скорашњег бола,
женино дете;
Женино само? Рађали су га
сви пуци света, само на челу
белегу носи очинском делу
женина друга.

Белегу носи царског недуга.
Са тог недуга вечитог жига,
— ох, ал' он мисли са суложника, —
свет му се руга.

Свет му се руга! — Громове беса
суседу првом о главу врља,
у пламен и сам очајно срља, —
плам до небеса! —

Нестаде плама. Самртна тама;
Само у руци пијаног Шваба
палило гори боја и граба,
просвета срама.

У томе жару види се жена,
по голом телу рана је силна,
на ране капље с палила кивна
ватра жежена.
У томе жару ала је лепа!
Болом је греху зазора дала,
свака јој мука стотину зала
са душе цепа.

Румен пожара сећа те стида.
Свака јој капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
вечито вида.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:23 am

ДИМ

Лулу пије Селим-паша,
љуби ћилибар,
уза њ љуби кауркињу,
свако по типар.

Задимио Селим-паша
нештедимице,
на прозору дим се вије
чак до гредице.

дим на стаклу тамно пише
чудновати шар,
мрке брке, мор-доламе,
дуги џевердар.

„Погле, пашо, што се дело
на врх горама? —
Мрки брци, мрко чело,
мрка донама!”
„Ваљда, чедо, помркује
какав стари брест!”
Ал' у цури све силније
зла се буди свест.

И опет се задимио
жути ћилибар,
и опет се поновио
чудновати шар.

„Зар не видиш облак црни?
Зло је по нама!
Мрко чело, мрки брци,
мрка долама.”

Селим-паша мирно пије
жути ћилибар, —
све се гушће стаклом вије
чудновати шар.

,,Леле мени, жалосници
сад је баш одја'о!”
Тек што рече, на ложници
шкрипну врата — јао! —
Шкрипну врата на дворани
шумом, шкрипетом,
међ довраци јунак стоји
с пушком запетом.

Оклоп лула, чибук црни
цев је голема,
мрко чело, мрки брци,
мрка долама.

Задимио чибук страшни
нештедимице,
на прозору дим се вије,
чак до гредице.

Буновно се дим за димом
вије кô и пре,
на прозору слике шара
од којих се мре.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:27 am

У НОЋИ

Oј љубавниче, месече!
ој, љубо, ноћице!
ој, звезде, пољупцем његовим
ужежене јој очице!

Ој ноћи! ој звезде! ој месече!
та јесте л' ви тек сан
што вас из плама жешћег свог
успаван снива дан?

Бар љубав моја така је:
— ох, ал' сте јој прикладни! —
и она је, ко ноћни сан,
из жарких никла дни.

МОЈА ДАНГУБА
(Одломак)

III
И сада Ми привиђења
разбуђују поноћ сновну,
бледи реди од образа,
ближње душе, драге сени,
оживеле успомени
изумрлих пријатеља.
Ама нису јавилици
од подоба древна доба,
не нуде се души мојој
мирисима босиочким
из давнине мученичке:
већ ми дисак загушују
јучерањим задасима
животова разилаза,
те бесамрт вида свога
споменима зачињући
самртничке ништавости,
исту судбу кô да кажу
ужаснутом посматрачу.
Небне мисли земни борци,
душиноме сваком зраку,
сваком људском жртвењаку
узастопце у поворци;
у поноћи хладне грозе
гомилина нехајања
занесеном душом носе
сановање светлиј' дана,
да просветле светску тмину;
ал' уместо севљу њи'ну
да утече светски мрак:
муњско умље како сину,
те обасја приокоље.
још су само вид'ли боље
вековити непрозрак. (...)

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:28 am

НАД КОСТОМ РУВАРЦЕМ

Пробудите, пробудите ми га!
Пробудите га збору скупљеном!
Зар не видите тврд како је сан?
Већ трећи дан што спава, трећи дан.
Пробудите га! Пробуди л' се сам,
расрдиће се, караће вас љут,
толико спати што га пустисте,
толико њега, што је сваки час
необрађен што веку остаје,
прогонит знао нештедимице,
ма гонећ час, прогонио и век. —
Пробудите га! — — Стани! нипошто!
Па баш да можеш руком самртном
пробудити, оживети и смрт,
размакнут међу непромењиву,
васељену што цепа надвоје,
да мо'ш одерат смелом десницом
са божја лица недигнути вео,
на наличе окренути нам га,
да и то смртна сила која сме
ни онда не, ни тад, ни тако не!
Не будите га, смилујте се на њ!
проводити га манте по воли
за тешком школом вакацију ту! —

Ономад би, доколан нађох се,
размишљат стадох што да започнем?
да читам што? да пишем што? да нов
започињем искушљивости лов,
ил' за времена стари трошим плен?
Ал' гласник дође, гласник дође црн,
да прекужити морам обоје —
искуства нова горак залогај
у побратимства стара спомену:
Руварцу посмртну. док мишљах ја,
живота како збиљском позиву
одазвати се смртна може реч,
одазва се Руварац позиву:
умукнуо је; то је одговор!
Мој Руварче!
не срди ми се, ал' живота ми,
— голема, не знам, је ли клетва та,
најмањи је бар, знадем, благослов —
животом ти се кунем, побро мој,
најбоља ти је та још критика,
— и боле нико не написа још;
у њојзи само замерити је
тај хумор што га одвећ осећа
у очима сав читалачки свет.
да л' мучно, брале, дело беше то?
Па одмарај се, доколан си сад! —
Не будите га, смилујте се на њ!
Проводити га манте по воли
за тешком школом вакацију ту!
Спроведимо му само бисаге
до мале оне лађе земљане!
Непомична је лађа мала та,
непомична, ал' своје путнике
најстрашнијом брзином одвози.
Спроведимо му пртљаг, браћо, тај.
а дома је већ отпутовô сам.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:28 am

НА ПАРАСТОСУ ВУКА СТ. КАРАЏИЋА

Парастос опет: вера, љубав, смрт
Од неко доба виле српске глас
парастоса се не напараси.
Парастос Вуку, умро нам је Вук.
Па шта? па ко је самртник нам тај!
Је л' оно чело бледо, брижано,
боровито што борачки му ум
у бледилу сад крије вечитом?
На столу нове српске просвете
у прочељу је чело било то,
ал' још то чело, још то није Вук.
Ил' уста она можда медена
што толики испричаше нам плам?
Кроз уста та је прошô пољубац
што старе своје њиме целује
поштовалачки млади нараштај;
ал' још та уста, још то није Вук.
Ил' онај ваљда штаколазни крок,
живота радна верни пратилац?
Зелено дрво штака нам је та,
јаворика из њега проклија,
прамалетње нам песме хранећ гуд.
Уписаће се на дрвету том:
Ко за свог века не посрну хром,
похрамаће за њиме векови.
Вековито је дрво штака та,
ал' још то дрво, још то није Вук.
Сасвим је Други, други то је Вук;
ал' о том Вуку што га мислим ја
не приличи ми овде причати,
јер Вук је тај, тај покојник је жив,
а живима парастос не бива.
Да, још је жив! У грудма нам је жив,
из речи наших и он говори,
уз песме наше припев нам је он;
и да му није духа мед нама,
помолили би молитвом се том
покојних душа цару задушном
нек волан прими нашу старину,
нек дарује предусретан му дар,
од небескога гусле јавора.
И саслуша л' нас тако Господ Бог,
понестаће из раја јавора,
потесаће га дуси на гусле,
за тили часак српски биће рај!
Ал' какве смо на земљи срећице,
отеће нам још и тај завичај.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:29 am

О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ

Вештака вечног творилачка свест
умарала се мучних дана шест
Док створи свет:
светлине зрак у ноћни врже мрак,
висине кршне одби од мора,
славуја ружи, гуји даде зуб,
магарцу уши а голубу луб,
и стварајући све без одмора,
кад шесту зору рад му дочека,
и своју слику створи, човека,
створења цвет.
И по томе не беше потвора,
Зар тако диван човек беше створ,
зар тако тежак човек беше мор,
да бог за њиме треба одмора?
Ох, не верујте! после рада тог
оправљао се бог.
Увиђô је, увиђô бесмртник,
на човеку да само беше лик
што вредан беше створитеља свог,
а друго све слаботиња и јад;
ох, не верујте! после рада тог
оправљао се бог.
На особит оправљао се рад:
у једном лику, једном животу,
створења сву да смести дивоту,
светлост и мрак да стопи, ноћ и дан,
анђелску сласт и пакленички плам,
непроникнута бисер-језера
уз недогледна виса урнебес,
славуја глас, сикута гујског бес,
сред летњег жара зимогрозан јез,
уз ружин мирис отрован задај;
и све то чудо, сав тај комешај,
у један лик да сложи, један лог,
и учини, — Шекспира створи бог.

Високи душе, незаборављен,
поздравље наше прими у спомен,
не реци да ти дође изненад!
та над је све што народ има млад,
у наду том и твоја нам је сен.
Паклених страсти рајски царе ти,
разреди страсти голем комешај
у народу што малом овом ври:
с висине своје мирне, самотне,
навада ниских сломи раздешај,
разметљивих шпрљоћудника крик!
свевидећ му изнеси на видик
срамоте славне, славе срамотне!
А што је славно, што је вечно у њ,
ни ти му, круно слава, не окрун'!

Ал' де ће наћи молитва те та?
У рају зар? Зацело тамо, да!
И опет не: та дела твојих крас
пренашô је и сваког тамо нас;
за тебе мора боли бити стан,
незамишљен још, неслућен, незнан.
А није ли божанствен судијо
у подземаљски пакô послô те,
земаљски што се роб усудио
у надземаљске дират послове?
И с паклом би се волан борио
толику ко је страст покорио:
ал' жешћи за те мора бити стан,
незамишљен још, неслућен, незнан:
тај стан ти је у твојим делима;
у томе царству владалац си сам,
окружен седиш светитељима,
јунацима бесмртних својих драм.

У теби творац читав створи свет;
небеског оца захвалан си син,
не мога свет у теби живу мрет:
кô терет срца изврже га сињ.
Ти светове из груди погуби,
ал' свет нам овај тиме здвогуби.
У срца твога свет тај извргнут
бесмртна душа узеде ти пут;
у томе свету, твојим делима,
у царству томе владалац си сам,
окружен седиш светитељима,
јунацима бесмртних твојих драм.

И Ту ће наћи наше речи те,
наш поздрав ту ће бити саслушан,
а придворнике твоје вечите
умолићемо да ти зборе за њ:
Однеси поздрав господару свом,
великомучениче Хамлете!
не пусти сумње да те салете,
у духове пренеси смртну вест,
пренес' је пре нег оно што си знао
свог родитељског духа заповест
у сумњичарску, смртну своју свест!
Однес' му и ти поздрава нам глас,
у поздравима дишућ сваки час,
славуја жељна мирис-ђулијо,
Ромеа свога верна Jyлиo,
ти мученицо свете љубави!
Та светитељке нема милије
од тебе, Вило нашег Вилије!
са Ромеом у вечит загрљај,
однес'те поздрав творцу своме тај!
И ти, ругобе јеже одабран,
глостерски кнеже, данас одигран,
владару свом принеси поздраве;
— јер чудан светац Вилија је наш
у рају свом и паклен трпи враж! —
утишај часком наваде ти жас,
разреди, слашћу желе стостраве,
приклон' се смерно хромим коленом,
приступи му, толико мољеном,
изручи му и наше поздраве!
Из ваших уста саслушаће бар
и наше гласе песнички вам цар;
ал' неће ли му мали бити дар?
Ни Србин, боме, није народ лош,
од вере му је глава тврђа тек,
а осећај му кâ и образ мек,
промотривост му бритка као нож!
Ал' британски је Шекспир био бард,
пред њиме бриткиј лебди халебард.
Пред киме клечи Британија сва,
за киме листом запад ликује,
шта мари тај, шта тај распитује
за једно племе више или два? —

Сиротиња смо; гинућ за благом,
земаљска блата ријемо још низ,
још нисмо вични продирати вис
за благом небним. Ти науч' нас том!
Ал' ако мислиш, силних слава сит,
да, лакоми на блага твога мит,
изневеримо драго име Срб,
у онај народ де се прелије
ливена толко душанова крв,
што теби може зборит смелије,
угледније што те је славит знао, —
мислиш ли тако, онда нам је жао:
до страшног суда још претрпи се
а не верујеш ли, — посрби се!

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:32 am

СПОМЕН ЈОВАНУ АНДРЕЈЕВИЋУ

Не суди мени, пресуђена сени,
не суди ми занесен покушај
из оних светова благословени'
у стари те домамит завичај!

Ал' чим да те мамим? чим да те зовем?
чим да ти тепам, да ти говем?
кад сваки слатке милости глас
у очајни се пресеца врисак,
од срдашца мека челичан стисак,
од љубави чини ужас
милог спомена овај жалосни час.

Покојниче драги! сенко ил' душе!
пријане, побро, Србине, друже!
Ил' гробни низу! ил' рајски вису!
увели цвете! однет мирису! —
Мирису, да: — та беше нам липа,
славујма српским у лишћу лег,
а из цветова мирисе сипа
патничком свету богодан лек.
Песмом се пита, свет да захрани,
свет да захрани — да се сахрани.
Чућеш нам гласе, ти си их свикô,
самрћу својом ти жива слико
кивне нам судбе!
Беше нам слична гудалу жица
цедилу сухом извора гудбе
што глади чело вилиних гуслица —
вилински беше са жице звук:
милином звука вила се бела
силно занела,
замахну лук,
луком је гусле бесно превукла —
жица је пукла.

Кад таке жице пуцају роду,
је л' чудо што гласови странпутицом оду?
је л' чудо што и нас, жичине друге,
нескладне туге
обузе склад,
зовемо сенку, гонимо над?

А кога зову, кога ли маме
синови таме?
Зар оног ком је, жив док је дисô,
кроз оба света летела мисô,
пасала смело невиђен свет?
зар томе мора нас тек да слуша
обестељена, слободна душа?
зар није њоме свак обузет?

Коме је мисô у чистој души,
с отим се душа Јовина дружи,
весела с њиме, с њиме и тужи,
крилима маше, сузе му суши.

Ал' склопи крила, суза нам не носи,
спомен је цветак што га суза роси!
А Мирис што се по души проли,
то су боли.

Не гони боле, не гони, Јоле!
Болу ти беше посвећен век —
Телу си знао видати боље,
Ал' ком се душа са болом коле,
јадан је томе кољиво лек.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:33 am

СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ
(при погребу, на венцу, 1901)

Дух му се давно
у небо отео,
нашим се славно
споменом одео.

Одусто јадну
тамницу уску:
грудве нек падну
на духову љуску.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:33 am

СПОМЕН НА РУВАРЦА

Уочи нове године је било,
наканô сам се дома подоцкан
од вечере из друштва весела;
са ближње цркве куцнуло је триред
под кључем кад ми шкрину капија;
на дванаест као да беше.

Тишина је;
ал' не тишина блаженог санка,
већ као тишина око боника тешког;
подухује ветар, као
испрекидано грчевито
дискање болесниково.
двориште тамно, само тек
уз опали прикућак као да се миче
нешто бело;
помислим да је неспокојни дух
покојна каква гласа
што се у Матици породи некад,
предлажућ да се пустош оправи,
па блуди сад, очекујући плод.
Притрп' се мало, душе,
у топлој чим се нађем одаји,
уздахнућу једаред за тобом,
та имам кад — јер ја сам матичар,
а ти ћеш, као што видим, бити
за трагичан моменат натичар. —
Топлота блага, наложена пећ,
у њојзи тиња пањ,
кô старог лета мртво тело испуцано црно,
што спаљују да вампир не буде. —
То старо лето, стара година!
Каква је страшна била у животу,
да каква би тек била, жалостан,
да још једаред устане из гроба,
да се повампири!
Страхота! ратос таких мисли!
Разузурим се, окренем пећи леђа
и мислим шта да читам,
да растерам те мутне видове
о оживелим гробовима
и умрлим животима?
Јеванђелије ми на столу,
најбоље такој беди тешило.
Бадава! свака врста, свака сећа реч
на онога јунака јагањастог
што умртви свој живот бесмртни
да њим оживи гроб.
Преврнем лист, преврнем и други,
пред очима ми главе пролазе
кô лубање коштане мртвачке;
сад ево већ „откровенију” ред.
Писмена се по листовима муте,
начинише се црна страшила
што о њима проричућ причају;
а јеванђелске свете истине
озбиљнијом тек чине опсену.
Јест', ено је, те грдне блуднице
откровеније што је открило,
показује ми откривену блуд,
превија се у мучном напону, —
ил' умире ил' рађа?
А уз њу се прикучила аждаха,
седмоглави змај,
на првој глави глава мртвачка,
из вилица јој модри плам
полагано по црном диму лиже
кô да нешто пише, —
у млазових прочитам сричући:
Руварац! Шта, Руварац? је ли, звери?
Ха! по том сам те познô, блудна кћери:
Ти жено, ти си стара година;
а ти, аждахо, ти си душа јој,
издахнула те умирући сад,
па, блудница, у часу последњем
још има каде да се породи! —
Ал' стани, шта то јекће?
Кô напрег од кашља, заптивен. сух.
На умору је л' ропац године?
На мојим вратма куцнуо неко.
збиља: куц, куц, куц!
Ја нехотице дахнух: улази!
Отворише се врата нечујно,
нечујно ступи једна бела сенка —
не, није сенка, мртвац; мисли л' зар
грозовито откровеније то
сва чуда своја ређат преда мном,
погибије, васкрсенија сва?
„Добар вече!” авет ме поздрави;
познајем глас:
кô поноћнога ветра пирук,
кад иње стреса с врба надгробних;
познајем глас, тако је предисô
у часовима својим последњим
Руварац Коста.
„Добар вече!” и испод покрова
коштаницу ми пружи у поздрав;
прихватим је и стисак леден јој
свег укоченог опрости ме стрâ.
добар вече! отпоздравим му ја,
и да ме види да се не плашим,
бајаги станем шалити се с њим:
Па откуд тако доцкан, богати,
зар и ти ноћник, и ти бекрија?
Ал' то је ваљда твоја трагичност?
Што за живота хтеде презрети,
осудили те на то по смрти!
Насмеши се поругљиво: „Та да,
већ знам шта мислиш; мислиш умро сам?
Бадава, што је земна површност!
Па ти да појмиш позив човечји?
Ни основе му ниси назро још!
Планета ова, земља, земља је;
па како позив свој да постигнеш,
у њојзи, слепче, ил' на њојзи зар?
Је л' боле срце, или љуштика?
Схваташ ли, површниче?” Ја бих знао
иначе на то одговорити,
ал' нећу да га једим, редак ми је гост;
размишљајућ бајаги ћутао сам.
„Па шта то читаш?” запита ме гост.
Јеванђелије, рекох.
„Окапи га се, додијало ми,
тај курс већ слушам целу годину.
па зато имам рекрацију сад
до прва кукурика.” —
Е гле! па лепо, мило ми је баш,
па кад је тако, знаћеш јамачно
има ли Ренан право или не?
„Званичне тајне”, рећ'е коштани к
„не казују се површницима.
Ал' сад окрен'мо други разговор!
Приповедај ми штогод о њојзи!”
Посади се и жаром питљивим
успламтеше шупљине очне му:
запитô је о својој љубави.
Казивô сам му да се сећа на њ,
и да ће њега памтит вечито,
јер сећа га се, то зацело знам.
кад год се поје „памјат вјечнаја”
Душевна свест јој сва је његова,
а несвест тела даће другоме.
Кад видим да му годи приповест
употребим тренутак угодан:
Па кад смо се већ тако састали,
позајми ми од знања свога што!
позајми ми од — гост ме прекине.
„Опет позајми! море, докле ћеш?
у Преходнице новци су ми сви!” —
Позајми ми од своје науке,
освести мене шта да верујем
о јамачности општег ускрса?
Ил' хтеде сад угодљив загладит,
у прве што ми зајам одби мој,
ил' извештајем дирнут љубавним,
тек он се диже, исправи се дуг,
у чело упре прстом десничним,
а шувачним у голе кукове,
заори глас кô подземаљски гром:
„Алфа и Омега!”
И збила беше лубањи му вид
(у продужењу с плећним костима)
кô мало алфа, а под шуваком
савијаху се бледи кукови
кô велико омега. „Разумеш?
објаснићу ти стихом у књизи!
Отвори књигу!” Ја је отворим.
Ја преврћем, ал' и он пажљиво
у главама уплетен вреба стих.
„Ха! ево га! гле! ја сам алфа и —
окренем се, ал' — нема госта мог.
Гле проклетника! преварио ме!
Обазирем се, гленем у књигу,
и гле — почетак страсти Христове,
издајство Петра, петлов кукурик:
зацело је те речи прочитô
па, у бризи да час не пропусти,
по закону асоцијације
идеја сродних помислио је
да кукурикну петô заиста,
и зато тако изневери ме.
Ал' ништа зато, хвала, госте мој,
навеки хвала! Рекô си ми дост'. —
Алфа и омега!
О мудра смрти, о самртничка,
жива мудрости!
Алфа је глава, алфа то је ум,
почетак свега, душин неимар,
штo y њој зида будућности сјај;
а омега, јест, омега је кук,
срамота, трбух, лакомост и блуд,
зидара умног вечни рушитруд —
то омега је свему, свему крај.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:34 am

НА ПАРАСТОСУ ЈЕЛЕНЕ БОЗДИНЕ
рођ. Белановића

A где смо ми?
Искаж' нам ти, задушна песмо ми,
ил' — немој ти! — навестила нам је,
означила је покојница већ:
у позоришту смо!
У позоришту светом, великом,
у ком се служи само један глум,
ал' према том су други глумови
кô према сунцу ситне звездице;
васељена је само кутија,
да собом чува драги камен тај
у седам боја што се прелива
и свака боја једну каже страст:
тај глум се зове: тајна вечера,
јунак је бог у лицу човека,
гледачи су му цели бели свет,
ненагледану гледећ појаву
де човечији сагорева лик
од унутарњег плама божјега,
па истим пламом, којим сагоре,
у живот опет васкрсава нов
оживљујући гледалачки свет.
И рекох вам, у позоришту смо.
А позориште? Зар то није храм?
У њем се служи жртва љубави.
Иако се у њему не славе
боговско-људске страсти Христове,
иако му не светли сунчев плам,
ал' у њем трепте јасне звездице,
самртних страсти бесмрт-веснице.
Од звездица је сунце светлије,
ал' сагледати не да сјаја свог;
а и оне су чеда сунчева,
па и ми смо се сакупили сад
у позоришту глума сунчаног
да благу једну споменемо сен
рад задужбине храму звезданом;
а она ће помолити се, знам,
оном што сунцу круг показује,
што звездицама свет опасује,
да милостив благослови наш храм.

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:35 am

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

I

Стоје пребели Ђурђеви ступови,
сведоци верни божје љубави,
облаци лебде над њима горе,
лагано броде лагано скоре,
казујућ богу молитве сетне
што им из цркве долећу чедне,
а кад им творац срдито грмне.
онда одлете за горе стрмне.
Стоје пребели Ђурђеви ступови.
љубазни знаци божје љубави.
љубазним лицем на брег се смеше,
а равно поље, студени бреже,
милотом тешком већ обамреше,
милотом тешком заспаше веће,
покривају се одором белом,
покровом снежним, зимњим оделом,
док опет божји жешћи смехутак
не стопи са њих тај бели скутак.
Само на вршку брега висока,
незнана соја, незнана рока,
једно се дрво големо гледа,
и сунца, и посред, леда
векове траје, побратим кама,
од смрти живећ, од јада сама,
огромним грањем у небо ниче,
кô преклињући свет-мучениче
дижу му с' руке, огранци голи,
рекô би вишњег преклиње, моли,
ил' ветар само сухим грањем јечи,
јауком дугим кô да збори речи:
боже вечности, боже тренутка!
боже 'сељене и сваког кутка!
И овим кутом грешнога света
да кадгод зађе стопа ти света!
Грешан је можда, невредан, боже,
ал' пати, пати, што игда може! —
Тако се ори очајни гласак,
слуша га само црквица стара,
кадикад му сетно звоном одговара,
и слуша га свети иконостасак,
и с њега слуша у оквиру малу
светитељ Ђорђе на беломе ждралу,
дркће му рука како оштро слуша,
све жешћим гњевом аждају гуша;
и бели ждрале кô да ухом стриже,
из ноздрва му модар пламен лиже,
жестоким пламом кандило пали
што су га оци пред икону дали,
кандило свето пламеном пали,
да бога моли, да бога хвали!
Ал' да га чује, живе душе нема,
са неме горе тога гласа нема;
и ако каткад с оне стране горе
де се joш теже молитвице оре,
ако га тамо који јунак чује,
верно га чува, верно га штује;
жалостан с њиме, с њиме је волан,
са њега само здрав је и болан,
њиме се пита, њиме се трује,
од њега маче пламене кује!

II
На стрмом прагу горскога кланца
откуд се види звоник самостанца,
једна је була млађана стала:
ил' је од пута свог малаксала,
или су свети ступови бели
меко срдашце були занели?
Срдашце меко и меке груди
мора да жешћа невоља мути,
јер из ока јој сетна капља бије,
уздахом склапа беле руке двије,
„Зар ту? ох, ту зар?” уздише була,
„ту је, ох, ту је, душа је чула,
ту ми га свети рекоше оци.
рекоше ми га млади ускоци,
ту ми је драги, ох боже благи!
Је л' му још љубав 'нако у снаги,
је л' још онако, или већ вене,
јер калуђером поста због мене!
Кад мене Турци украдоше младу,
украдоше и њему једину наду,
једину милост коб му узе прека,
и одрече се милости сваке
и сваког лека за свога века. —
Није ни знао зар да сам жива?
у богу, мнио, душа ми почива,
зато и себе предаде богу.
У богу, рече, наћи је могу! —
Ох, камо да је, кам да је тако,
кам' да је тако само опако,
ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери,
у богу нисам ни у божјој вери!
Ал' ево, боже, прими ме бедну,
прими ме бедну, худу невредну,
Води ме, драги, Христову лицу,
покрсти грешну потурченицу!
Ја ћу сад тебе у богу да тражим,
близином твојом грехе да блажим,
ох, води ме, води, Христову лицу,
покрсти грешну потурченицу!”
И пође була узаном стазом,
шири јој се срце наданим спасом,
под стопом њеном снези се топе,
јер над је тај греје од главе до стопе,
од главе до стопе дркћући од нада,
стала је пред црна манастирска врата,
на црна врата белом куца руком,
из бела грла, танким зове гуком:
„Ходите оци, ој, оче, ходи!
отвори врата једној сироти!”
дуго је тако куцала була,
дуго је нису братија чула,
док није један из двора се винô,
браву одврнô, врата одшкринô:
„Па које добро, лепа хришћанко,
ил' невоља која, млада незнанко?”
„Невоља беше, добри мој оче,
невоља беше, ал' сада се доче,
јер ево нађох уточиште наше,
из харема мрска Османа паше:
ропство ми дође несносно, мрско.
а омиле ми оташтво ср'ско:
пусти ме, оче, пусти ме, пусти,
уморише ме путови пусти,
пусти ме, оче, ил' ме само јави,
ох, јави ме, јави игумну Варнави!” —
Тако се моли душа сироте,
склопе се врата, калуђер оде.

III
Калуђер црни озбиљним кроком
замишљен се пење уз трошно степење,
понизним лицем, грозом дубоком,
сухоњавом руком о врата лупа,
у игумнову ћелију ступа:
„Добра ти срећа!” калуђер се јавља,
„Добра ти срећа поред боља здравља!
Ал' осим здравља твога и среће,
још има нешто дужност да ти рече:
була једна млада пред вратих чека,
уточишта моли и конака мека,
дозволи оче, оче допусти,
хришћанска милост да је у двор пусти:
була је, каже, побегла од паше,
ал' крв је наша, дете је наше;
и ономад једну одбисмо жртву:
сутра је у снегу нађосмо мртву!
Па сад бар, оче, сад бар допусти,
хришћанска милост да је у двор пусти!”
Тако се моли калуђер седи,
бројанице ниже, у земљу гледи,
бројанице ниже, кô да речи броји,
да л' сувише рече ко да се боји.
И боље да броји низ бројаница,
нег срдите боре с игумнова лица,
с висока чела игуманова
да чита, болан, нечитка слова,
нечитка слова с чела висока,
с корице тврде књиге живота;
ал' у тој књизи колико још мора,
колико још бити невиђених бора,
невиђених бора, нечитаних слова,
развалина црних изгорелих снова?
У развалинама живе душе није,
тек једна гуја у њима се крије,
паклена гуја, хладна, саможивна,
немилост живи испод развалина,
јер ко сиктање те ледене гује
калуђеру седом ова реч се чује?
„Зар опет була, будало стара?
Ко ће да пати, ко да одговара?
Зар не знаш, болан, не знао бога?
Зар не знаш воле паше честитога?
доста смо крили туђе битангаше,
немилост навукли Османа паше,
зар ниси чуо како паша прети,
ниси га чуо богом се клети,
ако још једног примимо бегунца,
нећемо више гледати сунца,
већ само можда умирућ' срамно
спаљеног стана гариште пламно!?
И опет си дошô, несмислениче,
и опет ми таке доносиш приче?
Одлази таки, одлази мигом,
наложи младим искушеником
сместа нек један паши одјезди,
нека му носи понизне вести
да се грешница није могла спасти,
да ј' у нашем дому, у његовој власти!
Журите брзо на најбољем коњу,
паша нек дође, кад хоће, по њу!
Па после, старче, после заповедам,
нек дође була да је исповедам!”
Рече Варнава, игуман млади,
а старац оде тако да ради. —
Ал' тамо доле испод самостана,
у студени снежној зимнога дана,
непрестано чека бегунац лепи,
надом се греје, вером се крепи,
греје је нада од главе до стопе,
под стопом се њеном снегови топе.
Дуго је тако чекала млада,
кад уједаред отворе се врата,
излети један коњаник из двора,
рекô би трком прегазит је мора,
излети и брзо нестаде у гори,
цура се крсти, у себи збори:
„Да црна коња, да црња јунака,
из светла је дома, ал' је чедо мрака!”
Тако збори цура, па се чудом крсти,
у крст се већ слажу нехотице прсти!
Док се тако крсти була, у том часу
у цркви малој на иконостасу
икона се једна стреса у оквиру,
икона Ђурђа, свеца намастиру,
стреса се слика у тресу све јачем,
светитељ Ђурђе замахује мачем,
замахује љуто све жешћим махом,
а коњиц му дише огњевитим дахом,
огњевитим дахом листове просу
староставних књига, на певници што су,
а на једном листу отворених књига
писана слова пламеног лика,
гњевита бељца огњевитим млазом
ужежена, зборе 'ваким исказом:
„Боже вечности, боже тренутка,
боже 'сељене и сваког кутка,
ох, боже клетве, боже милости
опрости свету грешном, опрости!
Само навеки испред твог лица,
навеки прогнан да је издајица!
На њега само, роба довека,
на њега само, само на њега,
небеског гњева све громове проспи,
не прости њему, ил' ником не прости!
Јер никог не мож' гора клетва снаћи,
до заједно с њиме у рају се наћи?
Ох, зато, боже вечне милости,
не прости њему, ил' ником не прости!”
Још даље пише, још даље се ниже,
све жешћа клетва, све страшнија мисô,
онај тек зна је што је написô;
јер чудан је поглед, чудан је тренут,
самртно око мора засенут,
само се види ватра све жешћа,
страшан је плам, ал' страшниј' навешћа.

IV
Меку је руку у руку дала,
у суху руку седога кала,
кале је води; кô пастир јање,
нејако јање, кад води на клање;
показујућ врата свога господара,
унутра је пушта, врата затвара.
„Ти ли си ћерко?” игуман загрми,
„што код паше мисли нас да оцрни?
Ти ли си несрећо, ти ли си куго?
Ал' чекај само, нећеш ми дуго!”
„Владимире!” замуца лепојче убаво,
„да л' Владимире ил' игумне Варнаво?
за име бога да л' сам чула право?!
Дрктала је була од пете до главе,
чујући поздрав игумна Варнаве,
са бледа лица кад јој паде вео,
и Варнава као да задркта цео.
Бледо му лице још већма побледи,
ледено срце још већма се следи:
„Кога видим, јадан? чије чујем гласе?
ох, благи боже, преблаги спасе!
да ли ме кушаш, да ли ме караш,
што преда мном сенку најмилију ствараш,
сахрањену давно, у срећнијем добу,
у груди мојих леденом гробу?
Или се сама из груди ми диже? —
Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!”
За руку је руком грчевито стисну,
од бола була и од јада врисну,
обнезнани се, паде му на груди;
у грудма леденим стари плам се буди,
у грудма леденим, испод развалина
негдашњих снова, негдашњих милина,
упали се искра првога жара,
успламти љубав жестока, стара;
ал' она гуја, она подмукла,
гуја немилости, што се ту увукла,
излети испод буктива гаришта,
опаљена пламом љуто пропишта,
побеснила пуста гуја немилости,
у грудма гризе срце, плућу, кости!
Сећа се тужан кале у несвести,
сећа се своје ропске заповести,
осећа грижу у грудима гује,
ох, ала једе, ох, ала трује!
Једе му срце, плућу и кости,
„ох, боже!” вришти, „опрости, опрости!”
Предише, кука бесомучниче,
срља на врата, грми и виче,
са свију страна калуђери лете:
„Шта ти је, шта је, тројице ти свете?”
„Ох шта је! шта је! — та невоља је,
невоља тешка, самртни крај је!
да л' учини, старче, оно што ти реко'?
да л' оде ко? ох, дал' је далеко?”
„Све је у реду, по твојој вољи,
коњаник добар, коњ је још бољи,
удеси све то старање наше,
сад је већ можда гласник код паше”.
„Сад је код паше посланик врага!
и ти још стојиш? таки без трага!
Седлајте коње, седлајте сваки,
идите паши, идите таки,
поручите му да се не спрема,
да код нас буле никакве нема!”
Одоше оци кад су то чули,
а Варнава оде сумртвој були.

V
Вече је дошло, сутон се хвата,
од звездица златних завеса пада,
да не би напаст насртљива мрака
продрла у светло светилиште зрака;
склопљена су врата зимнога дана,
и склопљена стоје врата самостана,
и самостан истог мал' да се не боји,
јер син један мрака и пред њиме стоји;
турски један телал стоји пред врати,
балчаком врата хоће да смлати:
„Отвори, море, ђаур-дервише!
доста сам чекô, не могу више,
зар нема поган уши, кад ћути?
ал' чекај само, одрезаћу ти!
Отвори хеј, отвори, Влаше!
поруке ти лепе носим од паше!”
Тако се дере нестрпљиво Туре,
и већ се у двору калуђери журе,
кључеви звече, брава се отвара,
провирује брада калуђера стара.
,,добро Ми дошо!” Туре га поздравља,
,,Осман ти се паша понизно јавља:
паша је близу, тек ту што није,
ено, гле, на брегу барјак му се вије!
Ал' ако му була не буде на крилу
Док не стигне зора преходницу чилу,
честит ће вас паша лепо да обдари:
коцева добрих неколико пари,
коцева добрих да чачкате зубе
и још мало ватре на то тамно кубе,
да вам се Види читати опела:
ето то је, Влаше, порука ти цела!”
Изрече Туре, ободе жерава,
калуђеру старом изнеможе глава,
клону му глава од тешке муке,
испадоше кључи из мршаве руке,
и једва се сети да треба да јави
поруку лепу игумну Варнави,
подиже кључе, затвори врата,
зар, да не дођу Турци изненада!
попе се старац по трошним степенма,
и опет наста тишина нема.

Тишино моја, чедашце неба,
ала си мила, ала си лепа,
испод састанка ноћи и дана
када те буди звекет ђердана,
на меких груди, са грла мека
када те буди умилна му звека,
ил' о мушком врату кршење гривна,
тишино моја, ал' си ми дивна!
Ил' кад те уздах њиха дубоки
разлежући се по јуначкој токи,
ил' пољубац ситан када ти тепа
слатка тишино, ал' си ми лепа! —
Ал' кад те кида, када те треска
ужасни звекет окова тешка,
када те јаук и врисак цепа —
ал' си ми страшна, тишино лепа!
Ал' никад још ваљда ниси била така
ко сада испод шатора лака,
Османа паше шатора бела,
никад се још ниси тако отела!
Честити паша замишљен ћути,
пред њиме ћуте оци погнути,
довели су булу пред господара,
господар ћути, пуши, ал' не кара!
Братија ћути и була је нема,
окови јој ћуте на рукама двема,
нема је була, ал' у срцу стрепи,
познаје ћуди свога господара,
како се страшно ономе свети
њега што дира, њега што вара!
И ево паша испуши лулу,
по бради се глади, погледа булу:
„Добро ми дошла, верна моја љубо!
доцне ми дође, ал' ми није скупо,
није ми скупо чекат на тебе,
само те жалим што ти срце зебе.
Ал' немој тако да се жестиш јако!
на ноге момци! растурите пакô!
палите тамо оне куле беле!
грејте јој срце сред ватре вреле!
водите и те калуђере старе,
њезине верне, добре чуваре,
а они други знаће већ сами
како се греје на пожарних плами'.
Само Варнаву сместите лепо,
од њега први да видим пепô!
Журите момци, нека се сија!
и мени је зима! грејô б'ж се и ја!”
Намигну паша на своје луде,
и што рече, тако се збуде.

Спаљени леже Ђурђеви ступови,
сведоци негда божје љубави,
а сад сведоци божија гњева,
у гаришту им грех се огрева.
Ал' осим греха живе душе нема,
неколико само костију бели'
што су их по гару ветрови разнели,
по пучини црној просуте се Нижу,
бледилом смртним кô да речи пишу,
да страшна листа, да страшнијих слова
што их написа писац векова!
Ал' шта то пише, шта ли то вели,
та црна књига са ти слови бели?
Јесу ли клетве? прорицање је ли? —
Још страшније је, страшније још је —
збриши је, судбо, с читуље божје!

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:36 am

МИНАДИР

Што је силан, што је славан
краљ Рамсенит од Мисира,
таке силе нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па што има силна блага
краљ Рамсенит од Мисира,
така блага нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па што му је ћерка лепа,
поносита Валадила,
те лепоте нигде нема
од Индуса па до Нила.

Па како је воли бабо!
Један осмех свога смиља
не би дао за сву земљу
од Индуса па до Нила.
Од Индуса па до Нила
нема таког красног лика,
до у једног сиромашка,
вајаоца Минадира.

Вајаоца Минадира,
што лабиринт краљу зида,
де ће краљу с ћерком својом
после смрти да почива.

Живо ради Минадире,
дању, ноћу нема мира,
неће бити таке зграде
од Индуса па до Нила.

Вајаоче Минадире
дању, ноћу нема мира,
дању, ноћу походи га
краљ Рамсенит од Мисира.

Дању, ноћу походи га,
с њим долази Валадила,
да и она види де ће
вечни санак да одснива.
Гледао је вајаоче
пуну чари, пуну мила,
све му рука лакше куца,
све му лице блеђе бива.

Усами се, не зна шта ће,
косу мрси, рухо кида,
замршаје срца свога
у лавиринт сулуд зида.

Оштрим длетом бола свога
у блед камен реже лица,
свако лице иста лепа
Валадила од Мисира.

Тако воли Минадире,
тако му је љубав силна,
те љубави нема више
од Индуса па до Нила.

Лепо лице све је блеђе
вајаоца Минадира,
а посете све су ређе
Валадиле од Мисира.
„Што ми вене дете моје?”
стари краљу ћерку пита, —
поносита Валадила
само ћути, само снива.

Нагрнуше просиоци,
слава, пурпур, злато, свила, —
све највећа госпоштина
од Индуса па до Нила.

Ал' што пурпур црвенији,
што сјајнија свила бива,
све је блеђе лепо дете
све тамнија Валадила.

„Доста, доста, драги бабо!
Моје срце не избира,
срце моје само воли
неимара Минадира.”

Снуждио се на те речи
краљ Рамсенит од Мисира, —
„зовните ми тога младог
неимара Минадира.”
Снуждио се силни краљу
забринуто чело збира, —
ал' доводе у одају
бледу сенку, Минадира.

Високо му чело бледо
кô папирус благог Нила,
ал' у оку мисô тиња
и љубави света збила.

Осмехну се краљ Рамсенит,
осмејак му бригу вида,
кô облаке с неба сунце
са чела му боре скида.

„Неимаре Минадире!
Ја и нако немам сина,
тебе воли моје дете, —
краљевић си од Мисира!”

Уздахнô је Минадире,
занео се, као да снива,
мртвог слуге прихватише
вајаоца Минадира.
Прилете му бели голуб,
прилете му Валадила,
није могла доста брзо,
како га је жељна била.

Како га је жељна била
душа јој је излетила,
а остаде бело тело,
оста мртва Валадила.

Жао беше старом краљу,
Рамсениту од Мисира,
што радошћу превеликом
уби ћерку, уби сина.

док налише самртником
света уља и мириса,
издахнô је већ и стари
краљ Рамсенит од Мисира.

Повише им бело тело
у покрове од папира,
а по њима написаше
од љубави шта све бива!
Исписаше љубав њихну
на покрову од папира,
нема таке приповести
од Индуса па до Нила!

Naslov: Re: Laza Kostić Sre Jan 04, 2012 5:37 am

САМСОН И ДЕЛИЛА

I
„ O j, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев Дични бране,
мрзи, синко, Филишћане —
Филишћани мрзе нас!
Ал' не љуби, мој голубе,
филишћанске толке љубе, —
јача љубав нег омраз!
Ал' И откуд у тих груди'
где мужевом отров суди,
за жене им толка слас?”

Тако мајка од милина
јуначкога кара сина,
дива свију јуначина;
дивак синак збори њој:
„Зар мужеви? — Срам је рећи! —
штo их тисућ бега псећи
од вилица магарећи'
кад замахне синак твој?
То мужеви? То су жене!
Па зар жене против мене?
Кад с женама време губим,
Волим с женом да се љубим
но с женама бити бој.”

„Али зашто Филишћанке,
мамне танке домишљанке?
Израиљке, израјанке,
зашто, сине, не би њи'?
Узми Мару, имаш стада,
од истока до запада,
стадовита ј' оца кћи!
Узми Сару, имаш злата,
а лепотом вреди млада
филишћанске цуре три!”

„Израиљке? — Некад беше,
док ме славе не понеше,
не знајући своје сеше,
просио сам једну ја.
Имала је једног чика,
филишћанског најамника,
чико њојзи боле зна:
одведе је на преваре
међу своје господаре —
сад им ноћу уз пехаре
место жишка лицем сја.

Јест, ал' сада, боже свети!
кад од мене туђин стрепи,
сада ме се свака лепи!
Сад ме љубе, сад ме маре,
сад ми нуде Саре, Маре, —
понеаре! —
Филишћанке нису верне,
ал' неверу љубим њину,
јер је вера у својину,
у рођено, у матерње. —
Па те чежње, тог снебива,
у јунаку што ужива
а крвника опште среће
отискује, мрзи, неће!
Тог судара изобиља
разиграних двеју сила
од омразе, од омиља, —
ох, Делила!”
„Шта? Делила? —
Тако ли се зове вила
што је срце сину моме —
зар са мноме
поделила?”

„Да, Делила!”
Одазва се витез млади,
те се руком
по јуначку челу глади,
склопљених се маша веђа
као да се нечег сећа,
мучи муком.
Ал' бадава руком крије
понос-чело и повије,
осећаја сакрит није
из осмејка што се смије,
што с' из отих дивских груди
у надиму тешком буди,
што из крета сваког бије,
из обилних што се власи
од потреса тајне страс'и
у расплетних бујних млази'
заталаси,
сакрит није...
И не сакри осећаја,
већ из грудног испотаја,
из увојна косотреса,
из осмејка боног теза,
у један се уздах слива:
„Ох Делила!”

Па кô потоп од бујице
кад уставу прву свали
те поплавом бујних вали
руши, дере нештедице,
по уздасих тако први'
у јунака реч поврви:
„Ох Делила!
каква ли си, пуста, била,
кад погубих теби војна,
од газански што је врата
одбијао несавлада!
Ти се маши копља бојна,
па из грла викну гојна:
,За мном, жене!
преда мном је војнов сене!'
Те намигнув измичаром,
постиђеним женским каром,
ти завитла, ја прихватих; —
ал' како си била дивна
у заносу жара кивна:
да те видим још једноме,
слатки громе,
оружје ти натраг вратих,
удри, рекох, слобода ти! —
Но поруга мога дива
потпала ти беше севу,
те у гњевном разагреву
већ се лати мача сива
и замâну, —
ал' заману!
У заносу и у жару,
ја подиђох твом удару,
у жестоком, у загрлу,
грудима те дигох, врлу —
обамрлу.
Ја подиђох том удару,
ал' од жешћег од удара,
од очију, од недара,
оста рана без видара! —
ох ал' ево што је вида,
што је скида!”

У тој речи, испод груди
вади свиле комад жути,
на свили је ситан вез; —
тај је везак што замути
Самсонову бистру свес': —
шарен везак њему ниже
једно лишце,
а под лишцем ситно пише
по комаду жуте свиле:
„довече си у Делиле!”

II
У свету Газу, у Дагонов храм,
филишћанске је вође скупила
Самсонова несавладана ћуд.
У храму гори жртвенички плам,
просевкује сумраком сводовским,
осевкује боговска ступила;
ал' жешће још у грудма вођевским
просевкују кроз разбор им и суд
Самсонова јуначка чудила.
Проговара газански стари вођ:
,,Не остаје нам друга припомоћ,
делила само, превара и ноћ,
ком не досади мржња до сада,
том љубав нек је смртна досада.”
Сви остали се брадом зглађују,
те газанскоме реч повлађују:
„Не убисмо га мржњом до сада,
нек му је љубав смртна досада:
не остаје нам друга припомоћ
делила само, превара и ноћ.”
Поклонише се старци у повлад,
у један клим, у један брадоглад.
Ал' има један међу њима млад,
Аскалон му је очевина град,
на глави му је златан облучац,
са груди му камења стоји сев,
ал' жешћи још из очију му гњев:
„Делила зар? Зар жена, блудница,
постељичарка кмета робовског
јуначком роду да нам буде спас?
Је л' ово збор? Је л' ово судница?
светилиште ли храма боговског?
ил' сведилишта оскрнавни јаз?
Ал' моја је жестина узалуд
кад видим већ, кад видим и кад знам.
да ј' оним жаром планула ми груд
штo гори њим ен' онај свети плам,
ипак би само зато горукô,
да боље видим — грдна поруго! —
да боле видим срама нашег мрак.
Зборујте с њоме, да вам нисам крив,
ал' ја вам одох сад у недозив!”
И оде кнез. У храму Дагона
за богов кип малена беше клет,
молитвениште божног нагона,
свилени тек је застираше вез;
у оту клет је отишао кнез.
Другари му се стари згледају;
да л' гњевне можда речи тувише,
те смишљају да добар беше свет? —
Осмешкују се „Млад је сувише!”
Па, божанску погледајући клет,
намигују: „Сад оде на заклет!” —
Уведоше Делилу. Гори плам;
у горуку жртвеног светила
главарима се клања делила,
Самсонових милина дивни стан.
Проговара газански кнеже сам:
„Разумеле су, ћерко, војводе
да теби ноћу кришом доведе
крвника нам Самсона! Ћерко, чуј!
И ноћас ако дође несретник,
нек искаже на загрљајни љуљ
чиновној снази шта му бива виг.
А кад се слегне слатки санак у њ,
чувару нашем жељен подај миг —
па уместо крвника рода твог
у твој ће пасти блажен загрљај
жеженог злата небројени слог,
и пурпура и камен самосјај.”
Ућутао је газин стари кнез —
ишчекује се Делилина реч.
Јесте ли вид'ли хрчад, огарчад,
кад господара свог опскакују,
те штеком драже ловачки му смер,
а он их тиша стегом смишљеном
да не буне већ погођену звер?
У делили се тако кренула,
на позивну главара заповест,
испод срца животних страсти мах:
срамота, понос, гроза, љубав, страх —
но зазорна стишаваше их свест
у светој збили храма боговског.
Ал' кад је зверски разабрала смер
што старчева јој дава понуда,
одуста зазор, страшчад посукта
кô добра пашчад на голему звер.
„Будало стара, кукавицо сив!
Самсона — ја — да издам — оманом?!
Шта мислиш, деде, ко ти је тај див?
Господар ти је, знаш ли, господар,
господар твој, а мој је, мој је — цар!
Па каквом си се понео помамом
да мени ти, ти мени нудиш дар?! —
Ја немам злата, немам пурпура,
ни бисера, ни камена што сја,
ал' имам све: — Самсона имам ја!”
Главари гледе, бледе, трну, мру,
у храму је тишина самртна.
Чује се горук светог пламена.
уз жестоки Делилин предисај.
Ал' одонуд де света беше клет
зашушта канда свилен онај вез, —
испода њ образ указа се блед:
аскалонски се млади чини кнез,
и један глед и један живи гред —
на Делилу је пошô у полет:
„Девојко, жено, друже, делило!
објављен личе светога ми сна,
међ женама ти једна делијо,
из ових руку не пуштам те ја!”
Колико беше милостив му вик,
толико страшан говорников лик:
с постоља, мислиш, Дагон сиђе сам,
да освети обесвећен му храм.
делила цикну, пребледи кô сен,
обнесвешћена паде на камен.

III
У по шесте бујне ноћи
што му свести не дад' очи,
из љубавног неодваја
Делилина загрљаја
Самсон скочи:

„Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?
Зар се тако уста љубе
што им зуби роду твоме
на разбоју самртноме
самим шкрипом главе рубе?
Зар се тако желно-вољно
обамире на тој руци
што ти са ње синоћ војно
на самртној беше муци?
што ти са ње многој браћи
кратки вечак поста краћи?
Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?”

Кô Мојсије на Синају
кад угледа у осјају
снова својих овапут
штo народа првом сину
из облака црног сину
севотином обасут:
делила се тако баца
пред синајском горостаса,
целује му колена,
увојке му глади власа
са чеоног што се краса
до јуначког вију паса
око дива голема.

„Хоћеш да ти кажем право?
У мени је бог и ђаво,
диван ђаво кâ и бог:
испод неба твога чела
снела ми је врела жела
зрак боговског ока твог;
а владалац уђе мрака
из облака увојака
у заносну моју свест,
замрси ми бујним прамком,
улови ми гујном замком,
обезумну моју жест.”

„Зар у теби моја коса?
у теби ми очи зар?
па на мени шта још оста
да накнаде буде доста
за те страсти ненажар?”

„Ох, кам да је за однетак
ове косе силни сплетак,
жела мојих непровир!
Загрљајем да је косим,
у недрима да је носим,
да ми буде недромир!
Па да ми је попит очи
пољупцима једне ноћи,
камо срећа, камо слас'!
Јер онда би тек делила
тог остатка вредна била,
десна руко, твога мила,
медна уста, вас, ох, вас!”

Шеста ноћ се тако збори,
шеста ноћ се тако гори,
шеста ноћ се тако мори,
шеста ноћ:
од насладе и милине
верне страсти Делилине
у јунаку већем гине
свест и моћ.
Под увером њених слова
склапљу му се очи црне,
црна врата светлих снова;
у заносу срце трне,
руса глава малаксава,
на твоје се спушта крило
ој, делило, —
Самсон спава.
Ништ му санка не будука,
ни скоковца бесна хука,
испод окна Делилина
што се стрми са висина,
а камоли она јека,
она дрека издалека,
преко гора, преко река,
да ће доћи сад до њега!
— Народ бега:
„Ој, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев дични бране,
удри, синко, Филишћане,
Филишћани туку нас!
Ханаан је једно гробље,
твоја мајка јадно робље!”
тако далек збори глас.
А чује ли тог поздрава,
тог поздрава смртних страва,
израиљском роду глава? —
Самсон спава.
Самсон спава, не чује га,
ал' га чује глава света,
ал' га чује господ чета,
ал' га чује Јехова:
Серафими нису сишли,
ал' делила што сад мисли,
То је мисо његова!
„На толико мога жара
зар се ништ не одговара?
На толико страсти праве,
на толико збиљске јаве,
зар одговор лажни сан?
Или можда нема вере
да Ми љубав нема мере
ни у сјајном очном близу,
ни у бујном неостризу
дивне косе — али стан!”

диже руке те са зида,
од постеље, са дохвата,
са везиљска суха злата
ножичице једне скида:
„Дивска косо, њиво дивна,
на тебе сам сада кивна!
допусти ми да те косим,
да те косим, да те носим,
да покажем твоме лаву
што му царску дичиш главу,
иако те са ње скосим,
да је диван баш и осим!”

И окупи косу војну,
ножицама по њој кројну,
стаде сећи прам по прам;
па подиже руковетак,
њим ће свој да кити клетак,
своје среће мали храм;
и већ узе ређат бреме
од љубави преголеме
по свом телу и оделу,
по покућству женску целу,
стриз по стризак, низ по низак;
сад баш кипа кити мала
што казује бога Бала,
Филишћану знак побожја: —
паде слика са подножја;
делила се грозом стресе,
обазре се,
у грлу јој заста врисак: —
Је л' то Самсон, што ту спава?
Самсонова то зар глава?
тих вилица грдни зјап?
те ноздрве узвијене?
те зар очи испијене?
па те уши — тај незграп?
Иста слика, бог и душа,
на самрти њена мужа,
исти зелен, бледи вап!
Страшна мисô, поноћ нема,
мали жижак догорева,
у Делиле душе нема,
тек да само из вајата
посрћући нађе врата.
А напољу, у по трема,
сусрета је једна жена,
та је жена мати њена;
мајци својој ћерка пада
јецајући око врата:
„Мајко мила, мајко стара,
опет идеш од главара?
Знадем шта се тамо спрема,
ал' Самсона више нема,
место њега ен' у клети
на постељи мојој спава
авет грдна мојих страва, —
Дагон ми се њоме свети,
што му храма обесвети;
ено вам је, сад навал'жте,
на њој, на њој кив искал'те!

А шта на то мајка стара?
Са улице трем отвара,
из улица са свих страна
силне чете Филишћана:
„Амо, децо, Самсон спава!
Будимо га! Камо справа?
Камо остра слепила?

А ти, ћерко, не стој туна,
уцена је твоја пуна:
светла круна Аскалуна
за тебе се спремила!
Живо, синци, камо клинци?
камо остра слепила?”
И нагрну чета многа,
пуна духа црна, злога;
из куће се зачу врис, —
под Делилом клеца нога:
врисак беше њеног бога,
Самсонова оба ока.

IV
У тамници је сужањ, окован,
у тамници је глава народа,
у тамници је снага народа,
у тамници је нада народа,
у тамници му судац богодан,
у тамници је Самсон, окован.
Па све због једне жене! Жене зар? —
У тамници јунака свију цар,
и глава, снага, нада рода свог
и божји народ и у њему бог.
У тамници? Ал' тамница је пет:
Филишћанова, то је једна тек,
ал' он је слеп,
и тамница му цели бели свет,
и тамница му љубавни му јад;
ал' тамнице би све те поднô рад,
да није једне што му пије крв:
да није народ Фuлишћаном стрв;
ту тамницу, тај оков да је стрест,
кривице своје немилосну свест!
Ал' бог је велик:
жежено гвожђе кô кад се кали
у студни вали
те бива челик,
тако се душа сужнога дива,
паљена славом сјајних победа,
топљена жаром жељних погледа
огњеног ока Делилинога,
тако се срце од плама жива
у смртну студен тамнице скрива,
слепилом жарки поглед окива,
те — песник бива.
Самсон је певô.
Певô је земљу, певô је небо,
народ и бога, славу и срам:
јунаштва свога минула дела,
дивоту мушку дивскога тела,
пребујне косе срезани прам,
угасле звезде зеница слепих,
певô је поглед очију лепих,
певô је љубав и њену силу,
ох, и Делилу!
Шта је с Делилом? Камо Делила?
Зар и њој сломи тамница крила?
зар и њој очи у вечној ноћи,
та неће бити, ох, неће моћи:
гвоздени шиљци, слепила клета,
стопили би се од њена гледа;
ал' у сну, можда, с његових груди?
Ох, — да полуди!

Самсон је певô, ори му се глас,
бојева смртних некад жив ужас
надјекује окова тужни звек,
с тамница стреса мемлу камена.
Па ни камен му мâ не спречује,
чак на дно пакла продире му јек,
разбирају га дуси пламена.
Ал' онај горе, тај га не чује;
већ отвара Филишћанима свес',
чује га млади аскалонски кнез
те збори лепој својој невести:
„Делило, душо, слатки савезу,
чујеш ли тај прижељак небесни
славуја слепог у том кавезу?
чујеш ли песме, знаш ли какве су?”
делила чује и делила зна,
од опомене спопада је стра',
од помисли се крвца слеђује,
а камо л' гласа тутњавина та,
што залечен тек бол позлеђује,
ал' ипак вели: не зна, не чује!
„Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар?
па нека дође, да га чујеш бар!”
„Окани ме се, махни ме се сад,
веселе да нам туђ не квари јад!”
„Весеље зар? Ти стрепиш, бледиш, мреш, —
ха, још га жалиш? Још га лубит смеш?
За сутра ће се свадба спремати,
ал' Самсон ће сватовац певати!”
Набрекну роба, роб с' удаљује
и тамница се одмандаљује.
„Ој сужњу, робе, робе неробе,
ево ти носим гусле кедрове,
ако ти глас од песме ослаби
да уз њих сутра певаш о слави.”
„Чуваре бедни,” збори сужањ див,
„чуваре будни слепог јада мог,
дај амо гусле, амо луцањ крив,
надапесте л' им одрезан ми влас?
Ал' донесе л' ми други какав глас?
Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог?
Но бог ће га сачуват, устреба л' —
ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?”
Филишћанин се маша за мандал:
„У награду са веште издаје
господар млади, Аскалонски краљ,
на женидбу с Делилом пристаје! —”
У Самсоновим грудма нема дâ.
„Рад издаје? Рад какве?” прошапта.
„Рад какве? Гле, још пита! Ха-ха-ха!”
И оде чувар јасно кикоћућ,
затворише се врата, шкрину кључ,
из тамнице се грдан зачу рик,
кô рањен лав ил' кô надражен бик,
пораскидани звекнуш' окови:
мандал се стресе, чувар дркће сав,
— помозите му силни богови! —
ал' преста рик, тишина, камо лав?
Ни гласа му, — чувара прође стра':
„Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!”

V
Аскалон је диван граде,
приморје га више нема:
двор до двора, храм до храма,
стуб до стуба, трем до трема.
Ал' храмови сви су мали
поред оног храма света
у ком главом обитава
Астарота, мати света.

Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
под ногама слике златне
бела стена од степена.

Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
на темену слике златне
кров од храма мирно дрема.

У очима слике златне
нека мисо ко да сева
гледајући испод себе
каква ли се слава спрема.

У храму се свадба слави,
тих сватова више нема:
Аскалонски цар је женик,
а делила лепа нева.
Чело ногу седе ,млади
богињина лика света,
до висине њихне једва
жагор свадбе што доспева.

Чело ногу богињиних
седе младих врх степена,
млад је женик живи пламен,
а невеста бледа, нема.

Млад је женик пламен живи,
гори, збори, приповеда:
„Што је теби, злато моје?
Што ме сунце не погледа?”

„Не питај ме, срећо царска,”
невеста се исповеда,
„joш је Самсон у животу,
то је извор мојих беда.

док је крвник тај на свету
нисам тебе, царе, вредна,
богињи га жртвуј данас,
давно му је крви жедна.
Нек богињи буде жртва,
погуби га, круно светла,
скини мржњу с моје душе,
да љубави није сметња.”

Тако збори нева млада,
разговор јој огњем сева,
млад је женик мрко гледа,
погледом је сагорева.

Млад је женик мрко гледа,
нема збора, лица бледа,
а невеста моли, куне,
из очију бол исцеда.

Из очију болом проси
немилосна милос' нева,
за немилос' једну мушку
обећава милос' жена.

Млад је женик мрко гледа,
помркује роба верна, —
то је вид'ла једна стара,
крунисана брада седа.
Крунисана седа брада
филишћанског царског већа,
што сеђаше крај богиње,
младенцима иза леђа.

Крунисана седа брада
младожењи тихо смета:
„Не синовче! немој тако,
не скрнави света реда!

Израиљски свећеници
ево т' седе до колена,
а ти скидаш главу глави
израиљска рода цела.

Не, синовче! немој тако,
не скрнави света реда!
Замоли га и ти малко,
израиљска брадо седа!”

Израиљска седа брада
свећеник је првог реда,
у сватове дозвала га
филишћанских моћ победа.
Моћ победа филишћанских
и народа грдна беда
и наслада злобе ради
Самсонових славних дела.

„Светла круно, славо млада,”
свећенички збори деда,
„мислиш ли му ти милостит,
израиљски народ не да.

Пустиш ли га мирна, здрава,
његов народ смрт му спрема:
камењем ће да г' утуче,
бунтовник је, да га нема!”

Хтеде старац дале клети,
ал' у грлу стаде клетва:
ево с' онај слуга враћа
што га посла круна светла.

Послани се враћа слуга,
за њим воде једног слепца,
стаде дрека Филишћана:
„Убијте га, једног штенца!”
Један оца, други сина,
сваки друга жали свесна,
што издахну под ударцем
Самсонова бојна беса.

Кô гомила дивљих паса
кад нападне тигра звера,
так о граја Филишћана
на Самсона јурнут смера.

Стаде дрека Филишћана,
ал' ниједног свата нема
да се такне смелим диром
Самсонова дивског тела,

Самсонова тела дивског
и главе му бујног реса,
— зарасли су срамни трази
Делилина кобна реза! —

Зарасли су трази срамни,
обнови се снага меса
у кидању од окова,
у дрмању сужних реза.
Обнови се дивска снага,
ал' не види дана бела,
светови се крећу грудма,
ал' селена сунца нема.

Од подвика Филишћана
привиђа му с' битка света:
„Кô је јунак”, див загрми,
„са Самсоном да с' огледа?

Ко је јунак?” — У гомили
нема гласа, душе нема,
само један цик се зачу
са висине, са степена.

Само један цик тек беше,
ал' Самсона жешће слета
него рика целе војске
С противником кад се срета.

Један цик тек, један скок тек,
и ево га врх степена,
и ево га до невесте
и царскога војна њена;
без показа вида свога,
без очију дана бела,
тек поведен једним циком
и мирисом њена тела.

Скамен'ло се царско веће,
свећеником крви нема,
прикован је женик млади,
бледа лица, збора нема.

А невеста нема гласа
да јој вриском одолева,
сакрила се за ступ златни
Астароте, мајке света.

За ступ златни Астаротин,
што почива на њем греда,
а на греди кров кристалов
големога храма света.

Око струка богињина
невеста је руке свела,
самртне јој капи бију
с обамрла бела чела.
У простору грдна трема
тишина је мртва, нема,
Самсон чује откуцаје
издајничка срца њена.

Самсон дише предисаје
најмилије свију жена,
пакленим се сећа болом
свију сласти, свију беда.

Пакленим се болом сећа,
паклена га мисô цепа,
за белу је хвата руку,
жестина му кивна, слепа.

За белу је хвата руку
Самсонова рука лева,
а десна се слепо стрми,
да се маши врата њена.

десна Му се слепо стрми,
ал' уместо врата бела,
за грло је ухватио
Астароту, мајку света.
Астароте слику златну,
што је на њој наслон греда,
и целога крова тешког
богињина храма света.

Колика ли беше стр'ога
Самсонова бола прека,
заљуља се Астарота,
прсну злато, пуче греда.

Распаде се цела грађа
од ливанска тешка кедра,
на јуначке пада главе
и на бела пада недра.

Кô усови са Ливана
кад укопну на врх брега
те кедрове збришу луге
под навалом силна снега:

Тако тутњи, тако пуца
пољуљана зграда цела,
на јуначке пада главе
и на недра пада бела.
И на круне и на венце
и на митре од обреда,
и на старце и младенце,
на румена и на бледа.

И на злато и на свилу,
и на песме од весела,
на Самсона и Делилу
и на клетву њиних жеља.