Sima Pandurović

Interesantan je problem za kulturnog istoričara i sociologa: vreme između 1903. i 1914, koje je u društvenom i političkom životu Srbije obeleženo građanskim demokratskim slobodama i liberalizmom, koje je ispunjeno zamašnim nacionalnim planovima i pregnućima, jednom do tada neviđenom istrajnošću u naporima i verom u budućnost, to borbeno i stvaralačko vreme velikog nacionalnog poleta dalo je u književnosti kao svoj najupečatljiviji izraz pesimizam i očajanje. Dis u svome očajanju nije usamljen, kao što ni Pandurović nije usamljen u svome pesimizmu. Crne korice u kojima se pojavila prva knjiga pripovedaka Milutina Uskokovića pristajale bi simbolično velikom broju knjiga tadašnjih srpskih pisaca. Setimo se samo beznadežne gorčine koja kaplje s poslednjih stranica proze nekada borbenog Radoja Domanovića; ili tamnih tonova rezignacije u poslednjim pesmama Milorada Mitrovića. Božidar Knežević izveo je iz svojih filozofskih spekulacija krajnje pesimističke zaključke, i pokušao je da nađe utehu u religiji. Milan Rakić, koji mu je po prirodi svoga pesimizma donekle srodan, tražio je utehu u gordom stoicizmu. Prve pripovetke Isidore Sekulić, ta čudna poetska proza na koju se Skerlić bio toliko okomio, bile su nov i suptilan pokušaj analize otrovnih stanja duše. Milutin Uskoković, koji je u to vreme opšta i velika nada, u kome svi vide budućeg krupnog beogradskog romansijera, i njegove prve knjige pozdravljaju kao knjige pisca koji moderni i složeni gradski život uvodi u našu književnost, u stvari je zakasneli starinski romantičarski pesimist i neizlečivi melanholik. Poezija Velimira Rajića, toga zanimljivog poeta minora, koji je bio popularan nesrazmerno svojoj vrednosti, i čak našao mesto u Antologiji Bogdana Popovića, sva je jedna očajna kuknjava nad životom. Pesimizam nije stran ni jednom drugom pesniku, sličnoga ranga, i isto tako popularnom, Danici Marković; naprotiv. A šta da se kaže o crnim apokaliptičkim vizijama Dušana Srezojevića, mladog, izvanredno darovitog pesnika, kome smrt nije dala maha da se izrazi, a koji bi, možda, postao novi Kranjčević. Ili, setimo se jednog mladog pesnika, isto tako darovitog, koji je takođe prerano otišao u grob, Stevana Lukovića: koliko tamnog, neprebolnog jada u njegovim najlepšim pesmama. Nije reč, dakle, o jednom ili o dvojici pesnika, nego o najčitanijim i najvoljenijim piscima jedne epohe. Sa nekoliko izuzetaka, to su i najznačajniji predstavnici toga književnog razdoblja.

Sociološko tumačenje ove pojave u opasnosti je da se pretvori u onakvu jednu vulgarizaciju u kakvu je pao Vladimir Čerina kada je, 1911, pisao u "Radničkim novinama" o Disovoj knjizi Utopljene duše. S krajnjom naivnošću, koju daje bezazleno đačko poverenje u utvrđene sheme, on je pokušao da složeni svet emocija i iskustva jednog pesnika izvanredno tananog senzibiliteta i vizionarske imaginacije objasni kao prost i neposredan odraz društvenih odnosa. No, svesni te opasnosti, ne smemo izgubiti iz vida da je književnost, na kraju, izraz stanja duha u jednom vremenu i u jednoj sredini. Ono, međutim, što srpska književnost, ili njen najznačajniji deo, u spomenutom razdoblju izražava, to su pesimizam i očajanje, u svim vrstama i u svim nijansama. U jednoj posebnoj studiji ovo raspoloženje imalo bi da se i sociološki objasni.

Ovde je dovoljno ako spomenemo da bi jedan deo uzroka trebalo možda tražiti u izvesnom razočaranju koje je nastalo u intelektualnim krugovima posle 29. maja. Politički prevrat izvršen 1903. bio je, kako kaže Dušan Popović, "plod jednog bujnog demokratskog pokreta, prvog i poslednjeg, koji su naše sitnoburžoaske mase bile u stanju da stvore". Intelektualci koji su stajali na čelu toga narodnog pokreta nisu bili samo borci protiv vladalačkog apsolutizma. Oni su se nadali da će pad jedne sramne vladavine doneti i jedan dublji moralni i duhovni preobražaj u narodnom životu. Te nade, međutim, ostale su neostvarene. Srbija je uoči ubistva Aleksandra Obrenovića bila u neviđenom talasanju; nije čudo što je taj pokret velikih razmera i širokog zamaha mogao da stvori uverenje da se neće zaustaviti posle sloma jednog režima. Posle svršenog istorijskog čina, to uverenje se, međutim, pokazalo kao iluzija. Posledice prevrata bile su čisto političke: mesto dvorskog apsolutizma Srbija je dobila građansku demokratiju. U svakom drugom pogledu, promene stvorene novim stanjem bile su skoro neznatne. U vreme najžešćih političkih borbi, 1902, Skerlić je pisao: "Cela Srbija postala je jedan veliki ćepenak, sa koga svaki po ceo bogovetni dan misli o tome šta mu sused radi... Skandali se dočekuju sa gladnim oduševljenjem, ljudi su dobili volju da pakoste i podmeću ne radi neke lične koristi, no prosto stoga što im to čini zadovoljstvo: zlo radi zla! Prostora nema dovoljno, vazduh je postao redak i zagušljiv.." Taj zagušljivi vazduh koji je u jednoj zaostaloj i primitivnoj sredini, sa malograđanskim životom, njene najprosvećenije duhove sputavao da dišu, ostao je i posle pada jednog omrznutog vladaoca i izvršenih političkih reformi. Jedan pokret čije su tekovine bile mnogo manje nego nade koje su se u njega polagale morao je da ostavi za sobom umor i razočaranje.

Kao što smo rekli, u tome umoru i u tome razočaranju trebalo bi možda tražiti jedan deo uzroka za očajanje i pesimizam u književnosti. Ovde, međutim, postoji opasnost od preteranog uopštavanja, koje je isto tako jedna vrsta vulgarizacije. Ima pisaca čije se raspoloženje tim uzrocima doista skoro u potpunosti može objasniti; no, s druge strane, ima i takvih za čije nam raspoloženje oni ne daju čak ni prividna objašnjenja. Među prve dolazi, kao najubedljiviji primer, Radoje Domanović; među druge Stevan Luković. Luković je umro 31. avgusta 1902. Njegove pesme nastale su uglavnom 1901. i 1902, u isto vreme kada i njegovi članci u "Dnevnom listu". On nije bio, kao Domanović, borac koji se umorio i razočarao posle pobede. On je, istovremeno, u svojim člancima podsticao na borbeni revolt, veru i optimizam, i u svojim pesmama grcao u crnim slutnjama i u olovnom beznađu. Slučaj Stevana Lukovića je osoben, ali u onome što je u njemu bitno nije usamljen. I među piscima koji su živeli dugo posle 1903. ima dosta primera koji nam, na drugi način, pokazuju s koliko obazrivosti bi umor i razočaranje nastali posle 29. maja imali da se uzmu kao uzrok za očajanje i pesimizam u tadašnjoj srpskoj književnosti.

Ima još jedan momenat koji nam ovu obazrivost nalaže. Sa dolaskom najmlađe pesničke generacije, oko 1908, moglo je izgledati da su teška i turobna raspoloženja doista bila proizvod duhovnog stanja stvorenog posle 29. maja. Tri mlada pesnika: Milutin Bojić, Stanislav Vinaver i Božidar Purić, koji su 1903. bili đaci drugog razreda gimnazije, doneli su jedan novi veltanšaung, koji, na izgled, nije imao ničega srodnog s očajanjem i pesimizmom prethodnog naraštaja. U njihovoj aktivnosti mnogi su bili skloni da vide jedan znak preporoda naše moderne poezije: dotadašnja neprijatna i teška bolest imala je da bude zamenjena istinskim zdravljem i svežinom jedne nove mladosti. Ni Skerlić, koji je inače umeo da bude oprezan, nije primetio koliko su, u stvari, i ovi mladi pesnici bili daleko od onoga zdravlja u kome je on video ideal poezije. On nije pokušao da se udubi u Vinaverovo osećanje relativnosti, površno je shvatio njegovu ironiju, nije naslutio fine otrove koji su bili iza nje; on je bio prvi kritičar koji je ostao u nedoumici da li Vinavera uopšte treba shvatiti kao sasvim ozbiljnog pisca. Dublje preokupacije pesnika Mjeđe i Priča koje su izgubile ravnotežu njemu su ostale nedostupne. On, koji je voleo da navodi poznate reči Hipolita Tena: "Poezija, to je zdravlje", i koji je zdravlje izjednačavao s optimizmom, nije video koliko je malo pravoga optimizma bilo u poeziji Milutina Bojića, i zastao je zadivljen pred jednom pesmom Božidara Purića u kojoj nije bilo ni pravoga zdravlja ni istinske poezije. U toj pesmi su se na bezazlen način, maturantski nevešto, opevale izvesne ideje iz Ničeove filozofije, a njega je to uzbudilo, jer ga je podsetilo na Gijoa, njegovog učitelja. I on je, prevaren, u toj gimnazijskoj knjiškoj pozi video jedan znak nove aktivnosti volje i nove vere u snage i u vrednosti života!

Ono što Skerlić nije bio u stanju da vidi, a što bi on još manje bio u stanju da razume, nama danas više ne izgleda nerazumljivo: i Bojićeva nervozna egzaltacija, i Vinaverovo čudno mirenje sa besmislom, i morbidnost u pesmama Božidara Purića (u onim vrlo retkim trenucima kada on stvarno može da se uzme kao pesnik), dolazili su od istog osećanja unutarnje teskobe od koga i očajanje i pesimizam njihovih prethodnika. Novi pesnici doneli su nova intelektualna i psihološka iskustva, ali njihov intelektualni i emocionalni odnos prema svetu nije samonikao: u njemu se nastavljaju iskustva i doživljaji pesnika iz ranije generacije. Jedna psihološka i estetička analiza pokazala bi da postoji duhovni kontinuitet između generacije koja je dala Pandurovića i Disa i one koja je dala Bojića i Vinavera. Novi pesnici prevazišli su očajanje i pesimizam, ali ne i ono osećanje teskobe koje je to očajanje i taj pesimizam stvorilo. Koreni toga osećanja u životnoj i društvenoj stvarnosti mnogo su dublji nego umor i razočaranje nastali kao posledica promašenih ciljeva jednog političkog pokreta.

To osećanje teskobe koje se najpre javlja kao umor i razočaranje, a zatim, kao očajanje i pesimizam, da se kod novih pisaca na nove načine i u novim izrazima manifestuje, možemo da pratimo ne samo u stihovima pesnika i u poetskoj prozi novelista nego i u naučnoj i publicističkoj prozi javnih radnika. I Skerlić, "taj neumorni optimista i pregalac", koji se njegovim savremenicima činio kao ogroman div koji, neprestano u borbi, jednako udara na sve strane i sa svih strana prima udarce, imao je i sam trenutke kada se osećao beznadežno potišten i kada mu pesimizam intimno nije mogao biti stran. On, koji je nekad zamerio Uskokoviću što je jednoj svojoj knjizi dao podnaslov "priče za umorne ljude", osećao se, poslednjih godina, sve više i sve teže umoran. Njega je vrebalo očajanje, i ti depresivni trenuci nisu ostali bez traga u njegovoj delatnosti: setimo se nekih među poslednjim njegovim člancima, ili pojedinih njegovih skušptinskih govora! Pred smrt on se često osećao poražen bednim životom jedne čamotne sredine, koji nije mogao da pobedi, a koji je, slamajući njegov ogromni zamah, pretio da pobedi njega. I kod drugih tadašnjih intelektualaca, najsuptilnijih duhova u literaturi i oko nje, nailazimo na isto. Dušan Popović, taj fino inteligentni marksist, najborbeniji publicist za stvar krajnje levice, nije u tom pogledu izuzetak. I on je imao neutešnih časova potpunog gubljenja vere, kada su mu vidici izgledali zauvek pomračeni. Strasni čitalac Šopenhauera, on je intiman prijatelj Disov i s njime provodi "noći splina" po beogradskim boemskim kavanama. Senke klonulosti, umora i razočaranja primetne su u nervoznom, bolno zajedljivom tonu nekih njegovih članaka, kao i u jednom delu njegove intimne prepiske. U nekrologu Jovanu Skerliću, on je u njegovoj smrti video "strašni trijumf mrtvila nad poletom, trijumf večnog mraka nad svetlim nadama, trijumf prirodine besmislenosti nad čovekovim ciljevima i planovima". Ove pesimističke lamentacije, zar ne mogu, makar donekle, da nas podsete na pojedine od Aisovih stihova iz ciklusa Umrli dani i Kuća mraka? Da ne završimo sa jednim primerom sa krajnje političke levice, setimo se kako je i Milan Grol, koji je u partiji samostalnih radikala stajao na njenom desnom krilu, pisao u svom predgovoru za posmrtno izdanje pesama Stevana Lukovića o "čudnom izopačenom životu ćifta i licemera, gde se mladost ne mladuje i život ne živi". Duboko nezadovoljstvo životom i pesimizam naći ćemo često i u člancima drugih publicista u onim toliko karakterističnim uzgrednim trenucima kada sa društvene ili političke teme oni neosetno skrenu u ličnu ispovest.

Atmosfera u kojoj su ondašnji srpski intelektualci bili prinuđeni da žive, i u kojoj su imali da stvaraju kulturne i duhovne vrednosti, umnogome nam objašnjava ta njihova intimna nezadovoljstva. Stanislav Vinaver, koji se mnogo godina docnije u nekoliko svojih eseja bavio ovim pitanjima, dao je neka razmišljanja koja treba uzeti u obzir. Umor, toliko rasprostranjen u našoj duhovnoj klimi, po njemu je prirodna posledica jednog bezmernog napora da se u maloj, duhovno učmaloj sredini, bez pravih tradicija umnoga rada, u toku jedne generacije ili samo za nekoliko decenija, postigne ono što su u drugim, većim i razvijenijim sredinama dali vekovi normalnog kulturnog razvoja. "Pojavljuje se takav zamor", pisao je Vinaver u eseju Pesnički modernizam, "ne zato što smo mnogo postigli, već što zbog kratkoće vremena prežurno moramo da prekužimo — ubrzano pijanstvo žestokog koncentrisanog napitka, a ne ono lagano od plemenitih vina." Dodajmo da jedan ovakav napor nikada u potpunosti ne može da donese ono što se od njega očekivalo, i onda, pored objašnjena umora, imamo i uzroke razočaranja. I što je još gore — da pokušamo da dopunimo Vinavera — intelektualci se, čineći taj basnoslovni napor, neizbežno osećaju usamljeni; sredina nije u stanju da ih shvati, ona je ili duboko ravnodušna, ili je protiv njih. Daleko od toga da im daje potrebnu podršku, ona im i stavlja prepreke na svakom koraku. "Danas ma kakav seoski zelenaš", pisao je Skerlić 1905, "palanački bakalin ili mehanski političar, smatra kao svoj dnevni obrok da izlije što više glupih kleveta na onaj prezreni red što se zove inteligencija. A ta ista inteligencija, čiji su materijalni uslovi života tako teški, jedino ona drži kulturu i napredak u ovoj zemlji, jedino ona živi za stvari duha i ukusa, za nauku, književnost i umetnost, za sve ono što čini cvet života jednog naroda."

U toj atmosferi našlo bi se, verovatno, i dosta motiva koji bi mogli da rasvetle poreklo onog osećanja unutarnje teskobe koje je dalo očajanje i pesimizam u književnosti.

Sada, pošto smo unekoliko dali skicu razdoblja, mi se nalazimo pred poezijom Sime Pandurovića, pisca Posmrtnih počasti, za koga je Matoš s pravom rekao da je jedan od najdubljih pesnika u modernoj srpskoj književnosti.

nastavak

1.
"G. Pandurović je jedan od boljih i originalnijih mlađih pesnika naših i njegova knjiga je vrlo karakteristična po duševni život i književna shvatanja našega najmlađega naraštaja. I povodom te karakteristične knjige jednog darovitog mladog pesnika, povodom tog osobenog književnog slučaja koji ima opšti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju reč o jednoj opasnoj književnoj bolesti, koja kod nas počinje činiti mnogo zla... Pesnik Posmrtnih počasti je smrtno žalostan kao čovek koji je mnogo živeo i kojega je život u svemu obmanuo, ili kao čovek dozlaboga rđavih živaca, koji se u životu oseća kao onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju."

Ovim rečima Skerlić je, u članku Jedna književna zaraza, dočekao pojavu prve knjige stihova Sime Pandurovića. I sam naslov toga članka već je dovoljno karakterističan za Skerlićev stav prema Pandurovićevoj poeziji, kao i prema modernoj poeziji uopšte. U poeziji ondašnjih srpskih modernista, simbolista i dekadenata, Skerlić je doista video jednu opasnu bolest, koja se zarazno širi, i koju, u ime zdravlja, nemilosrdno treba iskoreniti. Njegov odnos prema Pandurovićevoj poeziji bio je, dakle, čisto doktrinaran: on je Posmrtne počasti napao sa onakvom žestinom zato što je tu knjigu shvatio, pre svega, kao jedan "osobeni književni slučaj koji ima opšti karakter". Skerlić, koji je ponekad znao da bude ne malo ličan, bio je u ovom slučaju doista načelan. On je ovde napao svom svojom rečitošću ono što je uistinu mrzeo svom snagom svojih ideja.

Pesnik Sima Pandurović bio je predstavnik jednog književnog pokreta koji nije mogao da se pomiri sa Skerlićevim shvatanjem o društvenoj ulozi književnosti. Ne treba zaboraviti da se Skerlić idejno formirao pod uticajem ruskih socijalnih utilitarista iz devetnaestog veka i da je, kroz njihova učenja, ušao u socijalizam. Kasnije, kada je prestao da bude socijalist, i napustio mnoga svoja ranija shvatanja, on nije napustio taj utilitarizam. Naprotiv, on je svoj stari utilitarizam vezao sa načelima radikalne demokratije i sa nacionalizmom, koji su bili njegova nova politička ideologija. U duhu svojih utilitarističkih shvatanja, Skerlić je od književnosti tražio pre svega jednu vrstu prosvetiteljskog misionarstva; njene društvene zadatke on je, u mnogo čemu, shvatao i dosta usko i dosta jednostrano. Sa tim u vezi je i njegova mržnja na artizam i na sve ono što je smatrao kao dekadenciju bila velika i nepomirljiva, kao jedna ogromna i neprolazna strast. Skoro zaslepljen, on je u pojedinim trenucima doista mogao da načini utisak ovakvog jednog rodoljupca kakve ismejava Velibor Gligorić u svom predratnom ogledu o Disu. "Bodler je našim rodoljupcima morao izgledati kao turski i austrijski saveznik", pisao je Gligorić, sa pamfletskim smislom za vulgarizaciju, ali u osnovi tačno, a naši "bodlerovci" kao izdajnici zemlje."

Kao i svi utilitaristi, Skerlić je izvesne stvari shvatao i suviše bukvalno. On je imao jedno veliko poverenje u književnost kao društvenu snagu, zamišljao je neodoljivu moć napisane i publikovane reči, i bio je sklon da praktične posledice uticaja literature na život naivno precenjuje. On je, međutim, vaspitan samo na socijalnim i političkim učenjima i bez dubljih znanja iz psihologije, praktičan uticaj literature shvatao kao jedno pravolinijsko dejstvo. Književnost koja bi izražavala pesimizam ne bi mogla, po njemu, da ne stvara pesimizam kod svojih čitalaca. On je verovao da jedan pesnik kao što je Sima Pandurović, koji peva "zadah groba" i "nestajanje trulo", mora da demorališe. Nije čudo što se on uplašio da ovakva poezija ne obeshrabri ljude koji su stajali pred velikim nacionalnim zadacima. Neupućen u moderne psihološke i estetičke teorije, koje su u inostranstvu već sticale popularnost, on nije ni slutio da u odnosu između umetnosti i života mnogo šta izgleda drukčije nego što se njemu činilo. Danas se, na primer, zna da je Gavrilo Princip neposredno uoči atentata, pored Blagostanja za sve od kneza Kropotkina, čitao i pesme Sime Pandurovića; ostali su tragovi njegove olovke, kojom je, kao mesta koja je najprisnije doživeo, podvlačio, pored ostalih, i pesimističke stihove u pesmi Memento:

Volim to mesto bez laži i maske
Gde leže svi ti ljudi ovde skupa...
Gde leže tu mirno, sve trup pored trupa
U kovčegu prostom, izmeđ četir daske,
A ne smeta svet im i njegova lupa.

Da li bi Skerlićev sociološki simplicizam mogao da nam objasni šta je taj dečak koji se sprema da sagori u svojoj plemenitoj žrtvi nalazio blisko u toj, "poeziji truleži", gde se "zadah groba" pretpostavlja sjaju i taštinama života?

No, vratimo se članku Jedna književna zaraza.

"Bolesni i bolesnički pesimizam g. Pandurovića", čitamo dalje u tom napisu, "iz dekadentske je "poezije truleži". Njegove pesme su odista poezija čoveka koji sam za sebe kaže da ima "snove bez noći i noći bez snova". I Posmrtne počasti ostavljaju na čitaoca bunovan utisak nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog kao da je celu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se počinje raspadati. Posmrtne počasti čine duševni prelaz iz nevrastenije u nevropatiju, sa literature na kliniku."

Kao što je Skerlićev odnos prema Pandurovićevoj poeziji bio doktrinaran, tako je i njegova kritika te poezije shematična. Skerlić je izneo nekoliko opštih konstatacija o pesimizmu i dekadenciji, ali nije ulazio u pravu kritičku analizu Posmrtnih počasti. Stihovi koje je navodio imali su samo da posluže kao ilustracija njegovih teza. Kada je negde pri završetku članka rekao da Pandurović "onda kada je jasan i kada ne pretera, u svojim lucida intervala, uspeva da baci sondu u tragičnu dubinu ljudskog bola, kazujući ga jakim i srećno nađenim rečima koje ostaju urezane" — ne zna se da li je doista i nešto stvarno mislio, ili je ovo bio samo uobičajeni kritičarski način da se preoštre tvrdnje, izrečene povodom knjige jednog mladog pisca, na kraju, iz pedagoških razloga, donekle ublaže.

Uzimajući poeziju Sime Pandurovića kao "osobeni književni slučaj koji ima opšti karakter", Skerlić je pokazao interesovanje uglavnom za taj njen opšti karakter, ne ulazeći u njene osobenosti, kao što je to docnije učinila Isidora Sekulić, čiji je ogled, mali po broju stranica, Jedna misao u jednoj pesmi Sime Pandurovića, nesumnjivo najbolje što je do sada napisano o pesniku Posmrtnih počasti. Skerlić se nije upustio u dublju analizu poezije Sime Pandurovića, no pitanje je da li je on tada uopšte i bio sposoban za jedan takav poduhvat. Posmrtne počasti došle su u trenutku kada je Skerlić već gubio osećanje i sluh za prave poetske vrednosti; njegovo kretanje u oblasti poezije bilo je sve manje pouzdano. Da on to osećanje i taj sluh nikada nije ni imao, to je jedno danas dosta rašireno mišljenje, s kojim se ne bismo složili. Njegovi radovi o našim starijim pesnicima, kao što su izvesna poglavlja u Omladini i njenoj književnosti i u Istoriji nove srpske književnosti, kao i njegova studija o Vojislavu Iliću, mogli bi pre suprotno da posvedoče. Vaspitan uglavnom na poeziji romantičarskog perioda (među prvim njegovim štampanim radovima bili su, ako se ne varamo, prepevi Igoa), on je tu poeziju voleo i u njoj je umeo da se snađe. U našem romantizmu on je, osim u slučaju Laze Kostića, sa jednim skoro nepogrepšvim osećanjem umeo da odvoji dobro od rđavog i istinito od lažnog. Sasvim je drukčije sa modernim pesnicima, čiji mu je svet doživljaja i ideja bio stran, koje nije voleo i koje nije bio u stanju da razume. Skerlić, za koga je simbolizam bio samo jedna "bolest starih, iscrpenih i umornih rasa", počeo je da zaostaje za razvojem poetske misli i poetskog izraza i u našoj književnosti. Na kraju, on je otišao dotle da pohvalno govori o jednom Proki Jovkiću, a da jednoga Disa proglasi za ništariju!

U jednom dubljem smislu, poezija Sime Pandurovića ostala je Skerliću nepristupačna. Skerlić nije shvatio Pandurovića, kao što u suštini nije shvatio ni Dučića i Rakića. Kod ovih pesnika on je hvalio ono što je u njihovoj poeziji bilo uglavnom spoljašnje: novu, suptilno izrađenu formu, izvesnu perfekciju jezika i versifikacije; u ovome Skerlić je video jedan znak evropeizacije naše književnosti, njenog odvajanja od seoske i malovaroške balkanske primitivnosti i njenog sve prisnijeg vezivanja za Zapad, koje je bilo i u duhu i idejama njegovog prosvetiteljstva. Kod Rakića, u docnijim pesmama, hvalio je i njegov patriotizam, ali prilično odvojeno od poezije. On je uvek ostao protivnik Rakićevog pesimizma kao i poznate Dučićeve težnje ka takozvanoj aristokratskoj izolovanosti; ideje u njihovoj poeziji tumačio je spolja, programski, i nikad iza zanatskog savršenstva versifikacije nije potražio i jednu novu, kompleksniju osećajnost. Pandurović, koji je bio mnogo dosledniji simbolist nego Dučić, nije pred Skerlićevim sudom mogao da očekuje onu milost koju je dobio pesnik Plavih legendi. Kao i sadržaj Pandurovićeve poezije, njen izraz je Skerliću takoće bio stran. Stihovi u Posmrtnim počastima, koji su nama danas vrlo jasni, njemu su izgledali nerazumljivi. "Kao što je slučaj kod pesnika "sumraka duše" i "poezije nesvesnoga", gde se više nagovešćuje nego što se razvija, gde mesto osećanja dolaze osećaji, mesto misli paradoksi, a mesto ideja simboli, tako i kod g. Pandurovića ima hotimične nejasnoti, tako da njegove i inače čudne i mutne ideje izgledaju još čudnije i mutnije", kaže on, dodajući da "u nekoliko pesama teško da bi se i sam pesnik mogao naći".

Skerlićev članak Jedna književna zaraza na izvestan način predstavlja datum u našoj književnosti. Napad jednog konzervativnog kritičara na jednog modernog pesnika, ovaj Skerlićev članak označio je početak jednog sukoba koji se u našoj literaturi produžava do današnjih dana. Književni konzervatizam kritičara, koji se, bez oslonca u estetici, služe zahtevima i merilima socijalnog utilitarizma, u neprekidnom je ratu sa modernim literarnim koncepcijama koje u poeziji najvidnije dolaze do izražaja. Pesnik Sima Pandurović, koji je jednog trenutka bio žrtva u ovoj borbi, izašao je iz nje kao pobednik. Istina njegove poezije nadživela je zablude Skerlićevog konzervatizma.

nastavak

2.
Danas, više od pet decenija posle Posmrtnih počasti, Pandurovićeva poezija, sa svojim pesimizmom, ne predstavlja više bauk ni za najkonzervativnije duhove. Oko tog pesimizma, međutim, postoje još uvek izvesni nesporazumi. Kao što se iz njegove kritike jasno vidi, Skerlić je smatrao da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovića njen najvažniji elemenat; oni koji su hteli da Pandurovića odbrane od Skerlićeve kritike nastojali su da značaj pesimizma u njegovoj poeziji umanje. Oni su svoju ulogu branioca shvatili kao ulogu branioca pred sudom: da bi optuženi pesnik mogao da bude oslobođen, treba dokazati da navodi optužnice ne odgovaraju istini. Dobili smo, zahvaljujući tom shvatanju, i teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, iz koje je trebalo da izlazi da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovića relativan, a ne apsolutan. Na stranu sva naivnost ovakvih teorija, pesniku se ovakvim načinom odbrane ne odaje stvarno nikakva pravda. I optužba i branioci stoje, u stvari, na istom gledištu: i za jedne i za druge pesimizam je podjednak greh i podjednaka krivica. Između optužbe i branilaca razlika je samo u tome što optužba smatra da greh i krivica postoje, a branioci da ne postoje, ili bar da postoje u manjoj meri. Simu Pandurovića su, dakle, pokušavali da brane ne prihvatajući estetiku njegove poezije, nego estetiku Skerlićevog utilitarizma; ovaj posao je morao ispasti uzaludan.

Teorija o apsolutnom i relativnom pesimizmu ne može se prihvatiti, iz prostog razloga što ovakva podela pesimizma ništa ne znači. Kada bismo se, međutim, i složili da za trenutak primimo ovu podelu, i to samo uslovno, jer drukčije nije moguće, iz nje ne bi izlazilo da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovića relativan, sa gledišta teorije o apsolutnom i relativnom pesimizmu, ovaj pesimizam bi morao da bude apsolutan. Načelno neodrživa, ova teorija je, dakle, praktično bez koristi: ona ne doprinosi cilju radi koga je konstruisana. Da bi poezija Sime Pandurovića mogla da bude efikasno odbranjena od Skerlićeve kritike, trebalo je, pre svega, odbaciti stanovište sa koga je kritikovana; trebalo je napustiti Skerlićev estetički pozitivizam i njegov moralni i socijalni utilitarizam. Samo je Matoš, među braniocima Pandurovićeve poezije, bio u ovome potpuno dosledan. On je imao smelosti da otvoreno kaže "da prekužena bolest" nisu "dekadenti", nego — "onaj bidermajerski, plitki buržoaski literarni pozitivizam, tobože zdrav i normalan, a u stvari plitak, bez horizonta i nepoetičan". Ne čini, dakle, vrednost Pandurovićeve poezije to što on nije, nego to što doista jeste kriv za ono za šta ga Skerlić optužuje. Nije tačno da Pandurović nije bio pesimist i dekadent, kao što su tvrdili izvesni njegovi branioci, nego je tačno da je on to bio. Samo, sa gledišta jedne druge estetike, koja nije estetika Skerlićevog utilitarizma, pojmovi kao što su pesimist, simbolist i dekadent imaju drugo značenje. Da bi poezija Sime Pandurovića uistinu bila odbranjena, trebalo je poći od toga.

Ostavimo, dakle, teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, kojoj je bio cilj da ublaži pesimizam u Pandurovićevoj poeziji. Knjiga Posmrtne počasti ostaće značajna zbog toga što je u našu poeziju donela jedan nov i autentičan pesimizam. Kao pesimist, Pandurović nije usamljen među našim pesnicima u početku ovoga veka, ali je vrlo osoben. Pesimizam Pandurovićev nije isto što i pesimizam Milana Rakića. Kudikamo dublji, nastao iz složenijih saznanja, on je i mnogo radikalniji. Uteha Rakićeva bio je jedan mučenički stoicizam, od koga je on izgradio svoj moralni i životni stav. Pandurović ni do kraja nije našao utehu, jer je nije ni tražio. Njegova iskustva o svetu obavezivala su ga da ne traži utehu. Pesimizam Milana Rakića često je sugestivniji, jer je emocionalniji, ali je u svojim motivima dosta konvencionalan. Pesimizam Pandurovićev, i kada je sa malo emocija, nikada nije konvencionalan u motivima, niti kao misao deluje konvencionalno.

Pandurović je prošao kroz školu francuskog simbolizma, ali isto tako i kroz školu nemačke pesimističke filozofije. Ovome filozofskom vaspitanju on duguje ne samo mnoge poglede nego i jednu sklonost ka izvesnom racionalističkom načinu mišljenja. Kao što postoje razlike između Pandurovića i Rakića, isto tako postoje i razlike između Pandurovića i Disa. U najboljim svojim pesmama Dis je čist vizionar; Pandurović je u najboljim svojim pesmama čist logičar. "Demon misaonosti u ovom osobitom liričaru", kaže Isidora Sekulić u svom eseju o Panduroviću, "više je logičar nego metafizičar." U stvari, rekli bismo mi, to je jedan metafizičar koji svoja saznanja izvodi sredstvima čiste logike.

Duh trezven i racionalan, Pandurović je možda bio predodređen da se kao pesnik bavi drugim temama; da piše patriotske, socijalne, moralne i didaktične pesme. On se, međutim, u svojim najboljim trenucima, bavio temama metafizičkim: onim stanjima života i smrti koja Dostojevski naziva prokletim stanjima. U poeziji Sima Pandurović je ono što su bili njemu srodni duhovi u filozofiji: mučenik jedne racionalističke misli. Onda kada je kao pesnik najdublji, njegova mučenja su beskrajna i neutešna. "Nasuprot Platonu", kaže Isidora Sekulić, "koji je tvrdio da iz svake avanture ima neki izlazni put, Pandurović misli da kroz avanturu života vodi samo jedan put: onaj koji nije put spasa." Izraziti logičar i racionalist, Pandurović je uz to i duh izrazito antireligiozan. Utehu koju religija obećava posle smrti on ne prihvata, kao što ne prihvata ni utehu u životu. Kod Rakića se misao o smrti, bar u jednom trenutku, vezala za slutnju o blaženstvu iza zvezdanog beskraja. Kod Pandurovića se misao o smrti uvek vezuje za predstave čisto materijalne i ovozemaljske. Kao kod Bodlera, misao o smrti je kod Pandurovića misao o mrtvačkom kovčegu i o grobu u vlažnoj jesenjoj zemlji u kojoj telo pokojnika izjedaju crvi.

Saranio sam svoju dobru dragu
U dane što su iščezli ko para,
U mrkom, muklom, crnom sarkofagu,
Bez ljubavi i proleća što vara
.............................................
Ona, bez sumnje leži ovde smerno,
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica...

Ona, bez sumnje leži ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smrću,
I ne zna da je pohodim još verno;
A žuti crvi oko nje se zgrću,

I piju oči, moje oči sjajne,
I troše telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne
Ko vetar majsko cveće kestenova.

Dis je ispevao svoju Nirvanu, koja je, kroz jedan duboko tragičan doživljaj sveta, na kraju ipak i jedno pomirenje sa sudbinom čoveka u kosmosu. Sa ovom sudbinom Pandurović se ne miri: od svih nepravdi ona je veća i nepravednija. Kod Pandurovića, smrt je uvek ružna; uz to, ona je i bez prave veličine, i kao što je lišena lepote, lišena je i dostojanstva i uzvišenosti. Smrt je najveći pobedilac: sve naše pobede, svi trofeji na kraju njoj pripadaju. Ipak, zato, ni ona u stvari ništa ne dobija: ništavna je kao što je i život bio ništavan i prazan. Pandurović je napisao pesmu Miserere, u kojoj je sugestivno prisutna nadmoć smrti nad čovekom i svetom, ali je to nadmoć jedne fizičke sile u čijoj pobedi nema i moralnog trijumfa.

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube
Pobedu smrti što nosi trofeje:
Uvele nade iz stvarnosti grube,
Cepane snove, do one aleje

Što guši zemljom život. Ječe trube
Pogrebni marš nad bićem svega sveta,
Za one koji pate, koji ljube,
Za prosjake života tolkih leta

Kod Pandurovića ima jedna stalna potreba da se slava smrti umanji; ova potreba dolazi od najčovečnijih osobina njegova duha. Do kraja racionalan, taj duh ne može da prihvati nijednu iluziju. Veličanstvo smrti, međutim, samo je jedna iluzija kao sve druge. Da se to bez straha vidi i da se bez licemerstva kaže, osobina je hrabre čovečnosti.

Ovaj odnos prema smrti, koji je čisto racionalan, ima u svojoj osnovi i jedan motiv koji je čisto emocionalan. Nije smrt u Pandurovićevoj poeziji samo predmet spekulacija jedne jake i smele misli; pre nego što je to postala, ona je bila tragičan doživljaj nestanka voljenog bića. Dva vrlo složena motiva kao što su ljubav i smrt složeno se vezuju u Pandurovićevoj poeziji. U Posmrtnim počastima ima nekoliko ljubavnih pesama koje su svojom potresnom lepotom jedinstvene u našoj književnosti. Nikada dotle srpska književnost nije videla takvu ljubavnu poeziju. Kako je Zmajeva tuga za umrlom dragom bila starinski bezazleno sentimentalna, i kako je bila građanski zdrava i čedna! U Đulićima uveocima draga leži u grobu, ali postoji svet i sunce greje; u srcu je bol za sahranjenom ljubavlju, ali je duh razborit i um nije pomračen. Pandurović je, sa motivom o smrti drage, doneo osećanje modernog čoveka. Koliko je taj moderni čovek, sa svojim složenim osećanjima drukčiji od onog starinskog čestitog građanina. Jedna smrt dovoljna je da njegov odnos prema svetu potpuno izmeni. Neke sudbonosne istine, koje je ranije priznavao, više ne priznaje; neke važne konvencije, na kojima je do tada zasnivao svoj život, ruši jednim udarcem; iskorenjen, on postaje buntovnik protiv ustrojstva sveta.

Od blažene sreće, kad cvetaju lale
Pod ljubavi suncem, u njegovoj vlasti,
Preišo sam sviju osećanja skale,
Do kriminalnih nagona i strasti,

Do bune protiv života i ljudi,
Do haosa težnji i nervna rasula
U bolnom ropcu namučenih grudi,
Do vizija mašte i bolesti čula.

Kao što je izmenio svoj život, ovaj čovek menja i celu svoju filozofiju. Kao što je rekao pesnik Posmrtnih počasti, i on će da kaže: "U mojoj svesti istina ne važi." Posle toga ovaj čovek će početi da traži svoju istinu, onu koja ima da važi samo za njega. Između njega i sveta, veze koje su u jednom trenutku bile pokidane više se ne obnavljaju. Sa svojom istinom o svetu, koju ljudi ne priznaju i neće da prihvate, on, ako je pesnik, postaje prokleti pesnik. Dva autentična pesnika u modernoj srpskoj i hrvatskoj književnosti postala su na ovaj način: Pandurović u Posmrtnim počastima i Ujević u Kolajni.

Došli smo do onoga što čini osnovni problem u poeziji Sime Pandurovića. Sada nam valja dati odgovor na pitanje: zašto se jedan duh, po svojoj prirodi racionalan, u trenucima koji su bili trenuci njegovog najčistijeg stvaranja, kretao u krugu prokletih pitanja. Ne smemo da zaboravimo da je taj duh, po svojoj prirodi doista racionalan, istovremeno duh jednog odmetnika od sveta. Kada je ranjen jednom traumom, ovaj duh nije izgubio ništa od svoga racionalizma. Njegov racionalizam, međutim, postao je njegovo osvetničko oružje. Svet, sa svojim istinama i zabludama, podvrgnut je od strane ovoga racionalizma jednom strogom ispitivanju. Tragičan emocionalni doživljaj nije uspeo da prirodni racionalizam Pandurovićevog duha pomuti; naprotiv, dao mu je nov i snažan podsticaj. Emocionalni motiv sublimisao se u čistu misao. U sve na svetu je pesnik Sima Pandurović prestao da veruje, samo ne u svoju misao. Najdubljom svojom prirodom njegov pesimizam je vezan za njegov racionalizam, koji je osnažen jednom tragičnom emocijom. Da nije toga racionalizma, možda ni pesimizam u poeziji Sime Pandurovića ne bi bio tako beskompromisan. Međutim, kod Pandurovića racionalizam uvek preovlađuje. Kada pesnik kaže "u mojoj svesti istina ne važi" — to je, dopola, izraz čistog afekta, posledica jednog emocionalnog stanja; otpola to je rezultat racionalne misli. Racionalni duh pesnikov došao je do otkrića da istine nema, da je sve što znamo o svetu samo privid i iluzija. Evo nas, dakle, već u krugu prokletih pitanja. Odmetnik od sveta, Pandurović je zaverenik racionalne misli koja se protiv ustrojstva sveta tragično ustremljuje. U poeziji Sime Pandurovića, njegov kritičar Matoš je s pravom video "revolt jednog protiv sviju, duha protiv usuda". Jedan hedonist kao što je Jovan Dučić zahvalno će da primi svaku iluziju koja mu je prijatna i to će da nazove srećom. Kao i Pandurović, i on misli da je život samo jedna iluzija duga sećanja i nade". I zato što to misli, za njega je jedan trenutak uživanja važniji od istine i od brige o smislu. Kod Dučića i Pandurovića dva su srodna iskustva, ali moral nije zajednički. Racionalist, Pandurović nije u stanju da iluziju shvati drukčije nego kao prevaru. Njegov duh, međutim, ne može da primi prevaru zatvorenih očiju ni da se sa njom pomiri samo zato što ona nudi trenutno spokojstvo i sreću; čak i kada bi spokojstvo i sreća bili trajni, taj duh bi morao da odbaci prevaru koju je prozreo i ne bi se ustezao da laž nazove njenim pravim imenom. Njegov racionalizam nije samo jedan način saznanja; to je odnos prema svetu koji i moralno obavezuje.

U pravu je Isidora Sekulić kad kaže: "... gorka i tobože nehumana poezija Pandurovićeva od čovečnih je elemenata kao retko koja. Samo ne od uobičajeno podvlačenih čovečnih elemenata. To je, rekli bismo, jedna odgovorna lirika".

Istina Pandurovićeve poezije, to je jedno staro pesimističko iskustvo: da je čovek prevaren i da mu nema spasenja. Kada ovo staro iskustvo ne bi bilo vezano sa jednim novim, koje je istinito iskustvo ovoga pesnika, onda ni ta istina ne bi bila od većeg značaja. Ne daje vrednost Pandurovićevoj poeziji sam njen pesimizam, nego je vrednost njegovog pesimizma u tome što je autentično pesnički doživljen. U poeziji Sime Pandurovića pesimizam je plod jedne zrele i snažne pesničke misli. Srpska književnost nije videla takav pesimizam kod svojih starijih lirskih pesnika. Vršački osamljenik Sterija, u svojim najojaćenijim trenucima, imao je u svojim Davorijima više sumornog ogorčenja nego pravoga pesimizma. Kod Pandurovića pesimizam je postao jedan razrađen sistem ideja i emocija. Daleko od toga da je bio posledica jednog pomodnog literarnog uticaja, što su u njemu izvesni savremenici hteli da vide, ovaj pesimizam je bio proživljeni izraz jednog originalnog i stvaralačkog duha. Kada bi se posmatrao apstraktno, izdvojeno iz njegove poezije, Pandurovićev pesimizam imao bi da bude idejno kritikovan; sa svakog drugog filozofskog stanovišta koje nije stanovište pesimističke filozofije, ovaj pesimizam bi sa uspehom mogao da bude odbačen. Pitanje je, međutim, koliko jedno pesničko iskustvo, nastalo iz jednog toliko složenog emocionalnog i misaonog procesa kao što je umetnički doživljaj sveta, može da se posmatra kao čista doktrina. Kada je kritikovao poeziju Sime Pandurovića, Skerlić je postupao kao da kritikuje jednu pesimističku doktrinu, a ne jednu pesimističku poeziju.

Kao što je bio pesimist, Pandurović je isto tako bio i dekadent. Kada kažemo pesimist, obeležavamo pesnikov odnos prema svetu; kada kažemo dekadent, obeležavamo njegov odnos prema društvu. Danas je tu reč dekadent skoro zazorno napisao: toliko je ona upotrebljavana u svim mogućim pogrdnim značenjima. Kada govorimo o poeziji Sime Pandurovića, mi ovu reč uzimamo u njenom nekadašnjem uobičajenom značenju, kao oznaku za jedan određeni tip otpadnika od sveta i društva. U poeziji Sime Pandurovića malo je spoljnih dekadentnih oznaka; ipak zato on je u našoj književnosti jedan od najčistijih dekadenata u ovome danas već istorijskom smislu ove reči. Kao što za svoj racionalistički pesimizam duguje nemačkoj pesimističkoj filozofiji, tako za svoje dekadentstvo Pandurović duguje francuskoj simbolističkoj poeziji. Iz svog negativnog odnosa prema svetu Sima Pandurović je izveo svoj negativni odnos prema društvu. Kao što su mu nemački filozofi pomogli da izgradi svoj stav prema svetu, francuski pesnici dekadenti dali su mu obrazac za stav prema društvu. Kod Pandurovića važno je da je njegov stav prema društvu posledica njegovog stava prema svetu, a ne obratno. Ima pesnika koji su na osnovu misli o nepravednom društvenom uređenju došli do misli o nepravdi u vasioni; socijalni buntovnici, oni su postajali kosmički očajnici i pesimisti. Ovakav jedan očajnik i pesimist bio je Dušan Srezojević. Kod Pandurovića, ovaj proces je išao u suprotnom pravcu. On je postao buntovnik protiv društva zato što je društvo deo sveta koji je nepravedno uređen. Ovde mi ne ulazimo u to koliko je društvena stvarnost u kojoj se pesnik duhovno i intelektualno formirao odredila ovakvu evoluciju njegovog odnosa prema svetu i društvu. Ovo bi, svakako, imao da bude zanimljiv predmet jedne analize koja bi sa sociološke strane pokušala da objasni nastanak subjektivnog sveta Pandurovićeve poezije. Nama je ovde važno da utvrdimo da je pesnik svoju pobunu protiv sveta preneo i na nepravedni poredak stvari u društvu.

Kao jedna od mnogih razlika između Sime Pandurovića i Milana Rakića, ima i ova: Rakić je pesimist, ali nije otpadnik; on nije dekadent. Njegov pesimizam odnosi se više na svet nego na društvo; on nije učinio onaj korak od sveta prema društvu koji je učinio Pandurović. I kada kazuje crnu i bezutešnu misao o svetu, Rakić je građanin koji pazi na ton, na otmenost manira. I kada na nebo huli, on je još uvek građanin koji čuva etikeciju otmenog građanskog društva. Nikada Rakić neće da se zaboravi toliko da u svojim pesmama slavi alkohol, ludnicu i razvrat, kao što to čine Pandurović i Dis. Kada ova dvojica to čine, oni se, međutim, ne zaboravljaju; to je njihova pobuna protiv onoga društva čije svetinje Milan Rakić pobožno čuva. Društvu tome uprkos, njemu u lice, Pandurović će da kaže:

Ostavte mi snove moje, crni ćivot
Ostavte me tu, bez svesti, samo s njima...
Ostavte me. — Ja ću rado kreten biti.

U izvisnom znaku pobune protiv toga društva, protiv njegovih obmana i laži, njegovih konvencija i njegovoga morala, protiv banalnosti i mizerije njegovih duhovnih vidika, Pandurović će napisati i dve svoje poznate pesme: Svetkovina i Mi, po milosti božijoj deca ovoga stoleća. Ovo su dve među najvećim pesmama u modernoj srpskoj književnosti.

Kada su socijalisti, u svojim "Radničkim novinama", podržavali Disa, oni su u njegovoj poeziji videli jedan takav znak pobune protiv građanskog društva. Da li su oni bili u pravu kada su pokušavali da ovu pobunu uzmu sebi u prilog? Odgovor na ovo pitanje, po našem mišljenju, ne može da ne bude potvrdan. Ova pobuna prokletih pesnika protiv sveta i protiv društva, ukoliko je poetski autentična, predstavlja i jedan vid stvarne pobune. Kada su srpski socijalisti prisvajali Disovu pobunu, oni su, dakle, imali pravo da to čine. Najviše vrednosti poezije jednoga pesnika dekadenta ne mogu da pripadaju građanskom društvu, koje nije u stanju da prihvati i da ostvari njegovu čovečansku poruku; na ove ljudske i umetničke vrednosti imaju moralnog prava samo oni koji su svesni protivnici građanskog društva. Njima, u krajnjoj liniji, pripadaju i najviše ljudske i umetničke vrednosti poezije Sime Pandurovića.

Miodrag Protić

Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića
Nolit | Beograd, 1972

MRTVI PLAMENOVI


Sima Pandurović, autor ovih čudnih i mračnih pjesama, dosta je sa mnom drugovao i mnogi od tih pesimističkih stihova bijahu mi poznati već kod njihovog postanka. Poznavajući pisca, bolje ih poznajem i razumijem.

Sima Pandurović bijaše vrlo uvažen član našeg malog boemskog kruga u Beogradu, ostavši nama vijeran do svog imenovanja za suplenta u gradiću Valjevu, gdje služi jamačno i sada. Ja sam prvi u Beogradu upozorio na njegov talenatan, kao feljtonista Samouprave, kada je krenuo sa pobratimom, lirikom "DIS"-om (Vladislavom Petkovićem), filozofom Nešićem i dvojicom, trojicom omladinaca listić Književnu nedelju, protiv oficijalnih literata oko Bogdana Popovića i dra Skerlića. List je naravno zbog sirotinje pokretača brzo uginuo kao i naša Sutla, upozorivši svijet na dva prava talenta, na Simu i na DlS-a, koji su i u svom privatnom životu u banalnosti opanačnog Beograda imali energije živjeti i ponašati se kao pravi pjesnici. Pandurović je onda bio filozof, pristalica idealističkih sistema, naročito Berklija. Političkim načelima, vjeran svom individualističnom idealizmu, postao je dosledno član Liberalno, ili kako je u novije doba prekrstiše, Nacionalne stranke, pišući u Srpskoj zastavi, napadajući jugoslovenski ili socijalistični radikalizam i odusevljavajući se za Stojana Ribarca. Bio je predsednik Nacionalističkoj omladini. Sin sitnog činovnika djecom preopterećenog i sam vrlo nepraktičan za zaradu, prošao je vrlo ponosno kroz svu bjedu "siromašnog čovjeka u bogatoj varoši", naročito iza očeve smrti. On se dakle i po načelima i po društvenom položaju mogaše osjećati tuđ u zemlji, koje nikada ne ostavljaše. Odviše realista, da se bori, odviše skeptik, da ideališe i da se obmanjuje, on je već rano došao do pesimizma, koje mu ne treba čak ni sistema, do očajanja, koje mu dosaduje već i vlastita inteligencija, vajkajući se u pijesmi: "Ja ću rado kreten biti."

Bio je vazdan ćutliv i zamišljen, a blijedo lice sa nečistom kožom nehigijenskog života činilo se staro od unutrašnjih doživljaja. Stas visok, tijelo lomno, glava velika sa krasnom, kovrdžavom crnom kosom, lijepim, pupčastim čelom, naivnim nosem i dubokim, velikim i crnim očima. Sa DlS-om se pobratio, i svaki je od njih znao naizust sve pobratimove pjesme. Taj DIS (Petković) možda je darovitiji od Sime, ali radi sirotinje i drugih neprilika nije se mogao naoružati kulturom, bez koje danas nema više poezije. Kao mjesečar lutaše DIS beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko i sam nošen dosetkama na svoj račun. Dobivši nekako učiteljsko mesto negde blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u ovoj pustoši nije mogao naći mjeseca. Jedared padne kao sa Saturna u Srijemske Karlovce, u uredništvo Brankova kola i bez riječi poče kod stola pisati. Svršivši, pruži zapanjenom uredniku, pok. P. Markoviću-Adamovu, rukopis sa molbom za honorar. Nikada se ne zabavih tipovoma Knuta Hamsuna, a da ne pomislih na Disa. Srbija, kao sve zemlje apsolutne individualne slobode, vrvi orginalima, i nije čudo, što je taj daroviti boemski original (Vlad) dis (lav) Petković bio Panduroviću odšteta, za banalnu svakidašnjost života.

Čitajući dakle te Posmrtne počasti, kao da indirektno čitam uspomene iz jedne od najmučnijih perioda vlastitog života, kada sam za pisanje onesposobio desnicu, životario u groznim i skupim sobama i zadimljenim, nepodnošljivim kafanama, gutao zagrebačke klevete i nalazio u omladini srodne, prijateljske duše, boeme intelektualne sirotane kao usred Latinskog kvarta. Tu je, kod kafe ili vina, Dušan (Duja) Nikolajević, saradnik Politike Tanović, brat pokojnog mladog pijesnika K. Luković, glumci i najopasniji revolver žurnalistike. Pandurović i DIS, dosljedni u svom aristokratizmu, toliko su uljudni, da jedan drugome istodobno pale cigaretu. Među nas je znao istovremeno zalutati i debeli Nastić, i kada se vraćasmo kući kod prvih pjetlova, znao je DIS deklamovati hijeratičnim monotonim i svečanim glasom Pandurovića: "O, kuku, kuku! pevali su petli"... Pokadšto smo znali posjetiti najbolju srpsku pjesnikinju Danicu Marković udatu Tatić na krasnom imanju porodice Tatić iza Topčidera, ili izvrsne beogradske glumice Velu Nigrinovu i Cocu (Sofiju) Đordevićku. Danica Marković živi sada kao učiteljica na nekom selu blizu Kolubare, a dobre i lijepe glumice Coca i Nigrenova su već pokojne. Ne varam li se zarez i ove Posmtne počasti Pandurovićeve su posvećene Nigrinovoj ("Gospođici V. N.") Namijenjene su pokojnici, i otud ne samo njihov malo čudan naslov, no i djelimična sličnost te lirike erotici E. A. Poa, koji pjeva samo pokojnicima.

Odlomak iz kritike Matoša na Hriku Sime Pandurovića

SVETKOVINA

Pišući u članku Jedna književna zaraza o pesimizmu pesnika moderne i Sime Pandurovića, a povodom pesnikove zbirke Posmrtne počasti, Jovan Skerlić je ovu pesmu uzeo kao primer "bolesnog i bolesničkog pesimizma", a njen prvih stih ("Sišli smo s uma u sjajan dan") doživeo kao slavljenje ludila. Dugo je ova pesma doživljavana upravo ovako kako je doživeo Skerlić, kao pesma odricanja života i bekstva u ludilo, pesma izrazitog i naturalističkog pesimizma. Međutim, Svetkovina je ljubavna pesma: ona predočava snažnu ljubav, zagrcnutu ljubav; ona svetkuje (slavi) čistu i slobodnu ljubav; ona predočava nesporazum zaljubljenog para i sredine u kojoj živi; ukazuje na razlike između sveta ljubavi (emocija) i sveta razuma — za ovaj drugi svet ljubavni zanos je ludilo, gubljenje razuma i moći rasuđivanja. Motiv, dakle, nimalo nov, ali obrađen na način koji je zbunjivao čctaoce pa i velikog kritičara.

Prva strofa uvodi u lirsku situaciju predočavajući aktere, vreme, atmosferu, čin i razloge. Lirski subjekt je dragi, njegovo kazivanje je upućeno dragoj ("nama, draga, znan"); vreme i atmosfera su pozitivni, ispunjeni svetlošću, sjajem, saznanjem ljubavi ("sjajan dan/ providan, dubok, — nama, draga, znan"); ljubavni par proslavlja (svetkuje) otcepljenje od društva, od sredine, od sveta ali i "od muka, sumnje, vremena i sto/ rana, što krvave ih vređao je svet"); razlog bekstva (otcepljenja) od sveta iskazan je upravo citiranim stihom i završnim stihom ove sekstine: "Ljubavi naše plav i nežan cvet". Dakle, sredina nije imala razumevanja za ljubav; bila je gruba i vređala je "plav i nežan cvet" čistote i nežnosti njihove ljubavi — bekstvo je motivisano željom da se — ljubav sačuva i odbrani od skrnavljenja. U skladu sa ovako shvaćenom sadržinom prve sekstine iskaz "sišli smo s uma" nema doslovno značenje, nego preneseno — to je izraz ljubavnog ushićenja, izbezumljenja od prevelike i prejake ljubavi. "Sišli smo s uma" ima jasan kontekst u gledanju sredine na ljubav ("mladost — ludost", "luda ljubav"). Odmah na početku, u prvoj strofi, iskazana je sukobljenost ljubavnog para sa sredinom (društvom) i odbojan odnos prema njoj:

I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana, što krvave ih vređao je svet.

Takav stav prema sredini dosledno je proveden kroz celu pesmu, do poslednjih stihova: ljubavni par i sredina su dva sasvim odeljena sveta. Na jednoj strani je zagrcnuta ljubav, vernost, nežnost, nevinost i razumevanje, a na drugoj strani je racionalna hladnoća, praktičnost i podređenost normama ("lanci života").

Druga strofa je dalje razvijanje motiva sukobljenosti ljubavnog para i sredine ("sveta"). Nerazumevanje za ljubav bilo je u svetu od koga se pobeglo (otcepilo), ali "i opet sila zgrnulo se sveta" u novoj sredini, u bolničkom krugu, pokazujući nerazumevanje za dvoje mladih i njihovu sreću. Dok su oni srećni, okolina hvali život koji je napušten i žali zbog njihovog čina.

U trećoj strofi i dalje je prisutna suprotstavljenost ljubavi i razuma, ali je ljubav dostigla vrhunac i dobila, u skladu sa njenim bujanjem, središnje mesto: "U cveću smo išli/ Slaveći strasno osećanja ta/ Zbog kojih lepo sa uma smo sišli/ U novom svetu dobro nam je sad". Cveće, strast, ljubavni zanos, zadovoljstvo — to je idilična slika ostvarene ljubavi i ostvarenosti ljudskog bića. Nerazumevanje i otpor ovde se samo naslućuju kao senka kroz prvi i poslednji stih.

Četvrta strofa je apsolutno osvetljena ljubavlju: došlo je do ravnoteže između prošlosti i sadašnjosti u ljubavi; nestale su sve sumnje u ljubav i ljubavni par je zahvaćen blaženstvom ljubavnog sklada i topline ljubavi; srca su čvrsto spojena, a to je znak trajnosti ljubavi; ljubav je prosvetlila život ("Naš život ovde svetao je tren") i on je "srdačan, krotak". Cela ova strofa je himna ljubavi, a samo delić njen, poslednji polustih ("onaj život loš") odjek je onog drugog života ali i kopča koja uspostavlja vezu sa petom strofom koja će podsetiti na sve nedostatke „onog života" i onih koji ga žive:

Onaj život loš
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.

Ovde je "onaj život" eksplicitno određen kao loš jer je ograničen uskim i sebičnim shvatanjima života i ljubavi, nesposoban je da oseti suštinu ("srž") i lepotu istinskog života („vino"), predrasude i racionalan duh ("glava njihova") sputavaju i zatvaraju vidike. Poslednji stihovi

A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk —

imaju višestruku vrednost. Oni opet unose motiv ljubavi i razgaljuju atmosferu hladnoće i nerazumevanja ("draži"). Oni istovremeno predstavljaju ključ za pravilno razumevanje pesme i njenog smisla. Stih "A naših srca jedan isti zvuk" jasno kazuje da ovde nije reč o smrti i mrtvim ljubavnicima, nego je reč o životu i ljubavi i ljubavnicima čija srca kucaju istim ritmom.

Šesta strofa pojačava intimni ton; lirsko kazivanje je još jednom vraćeno u dijalošku formu, obraćanje je pridodalo snagu aktuelnosti i neposrednosti. Ovde je direktno obraćanje lirskog subjekta dragoj (u prvoj strofi ona je "draga", a ovde je "verna draga") i rezime onoga što je bilo i što jeste sada: pokidani su konci što su ih vezivali "za prostor, vreme, tonove i boje,/ — Lance života što zveče i stežu". Raskid sa prostorom, vremenom, tonovima i bojama može da navede na pomisao. da je to raskid sa životom i opredeljenje za smrt kao čin apsolutnog bekstva od stvarnosti.

Međutim, to je činjenica raskida sa društvom i njegovim normama: prostor — ograničenje, sputanost; vreme — ostajanje u okruženju; tonovi i boje — podređivanje načinu života, društvenim normama, shvatanjima. Da tako treba shvatiti ove stihove pokazuje četvrti stih ove strofe o lancima života. Taj raskid je samostalan izbor da bi se spasila i sačuvala ljubav — ...rad ljubavi nam i rad sreće svoje".

Sedma strofa je sadržinski i smisaoni nastavak druge strofe. U zugoj strofi je predočen mirisavi bolnički vrt, u njemu dvoje dragih, oko njih "sila zgrnulo se sveta". U poslednjoj strofi taj svet još gleda ljubavni par "u košuljama belim" "sa životom novim". Ovde je, dakle, uspostavljen sadržinski paralelizam sa drugom strofom ali istovremeno i ritmički i dionalni paralelizam sa prvom strofom:

Ljubavi naše plav i nežan cvet (1,6)
Ljubavi naše neumrle znak (VII, 5).

Pandurovićevo pevanje je razgovetno i jasno: slike su konkretne, misli jasno izrečene, smisao dokučiv. Ali, evo, u ovoj pesmi, ima jedan stih, poslednji, koji predstavlja zagonetku.

Stih "...Gle! očima im trepti rosa nemo..." sadržinski se oslanja na prethodne stihove strofe, ali sintaksički je oštro odvojen: ne samo što dolazi posle završene sintaksičko-intonacione celine, nego je i njegova grafika vizuelna činjenica nezavisnosti ovoga stiha — započinje sa tri tačke i njima završava, što sugeriše da je izvučen iz nekog šireg konteksta. Nad ovim stihom se postavlja još jedno pitanje: šta je izazvalo ; suze posmatrača (sveta) i šta one treba da znače? Da li su te suze izraz radosti posmatrača zbog sreće zaljubljenog para jer tuđa sreća može da izazove radost; da li su one izraz sažaljenja nad sobom jer "svet" spoznaje svoju prazninu i besmislenost života bez ljubavi; ili su one izraz sažaljenja toga sveta nad sudbinom dvoje mladih koji su se odvojili od društva i time se usamili? Na ova pitanja teško je dati odgovor. Uostalom, dobro je da posle čitanja jedne pesme čitalac ostane zapitan.

Dr Staniša Veličković
Interpretacije III

RODNA GRUDA


Rodna gruda je rodoljubiva pesma. Pandurović je i ovo osećanje, osećanje ljubavi prema domovini, postavio u širi kontekst čovekovog negativnog životnog iskustva u kome dominiraju razočaranje, beznađe i apsolutna bezvoljnost. U takvom kontekstu ljubav prema domovini sagledava se kao jedino pozitivno osećanje a domovina kao jedino i poslednje utočište onda kada su porušeni svi ideali i porušeni svi mostovi u životu. U pesmi su suprotstavljeni egzistencijalno stanje lirskog subjekta, kojim su ovladala negativna osećanja, i odnos prema domovini. U skladu s tim je i struktura pesme: sastoji se iz dve celine od po tri strofe, koje su povezane centralnom (četvrtom) strofom kao svojevrsnom kopulom.

Prvu celinu čine tri prve strofe (1—3). U njoj je sumirano negativno životno iskustvo lirskog subjekta, koje je uzrokovalo i negativna osećanja i negativan stav prema životu i prošlosti. To iskustvo kazuje da "na kraju, ipak, dođe jedan dan/ Kad čovek ne želi više da se bori" — to je dan kada čovek posustane u neprestanoj borbi i traganju za rezultatom življenja i njegovim smislom. Trenutak tog saznanja je "dan tužan, i prazan, i znan/ Kad sve biva jedno": to je kraj životnog puta na kome nema nikakvih rezultata, kada se gasi životni žar i čoveka obuzme razarajuća ravnodušnost ("kad sve biva jedno"), kada mu je svejedno šta jeste i šta će biti. U takvom duševnom stanju sumnja ruši i veru i nadu, osećanja i strasti se gase, zaborav prekida veze sa prošlošću. Treća strofa je izraz apsolutnog beznađa:

Sa svima težnjama i nadama — dalje!
Dovoljni su tada duši skromni kuti,
Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje;
Srce ćuti; pusti pred nama su puti;
Život, to je košmar, ideali — tralje.

Odbacuju se kao uzaludne sve težnje i nade, miri se sa stanjem u kome se našla jedinka i zadovoljava sitnim mrvicama života, srce ne reaguje na ono što se zbiva ("ćuti"), hod kroz život je besmislen ("pusti pred nama su puti") jer je on samo košmar, osvojeni ideali nisu ono pravo čemu se težilo već samo — tralje. Bezperspektivnost i mračni pesimizam izbijaju iz ovih strofa.

Centralna, četvrta strofa, u funkciji je kopule kojom se uspostavlja most između dva sveta i dva osećanja — ona je prekretnica kojom se iz apsolutnog pesimizma prelazi u optimizam, iz negativnih osećanja u pozitivna, iz otuđenosti u svet osećanja. U njoj se sreću dva sveta: četiri stiha su osenčena mračnim osećanjima i raspoloženjima prethodne tri strofe ("svi vidici sivi", jadna vrednost sviju stvari", "svi ljudi nemili i krivi", porušene vere), a peti stih ukazuje da jedna lepa nežnost još u nama živi" — to je veza za drugu poetsku celinu drugačije atmosfere i drugačijih raspoloženja.

Druga celina, koju čine peta, šesta i sedma strofa, protivteža je prvoj celini u sadržajnom i emocionalnom smislu. Dok je prva celina izraz nezadovoljstva životom i pesimističkog odnosa prema prošlosti, a samim tim i izraz negativnih osećanja i raspoloženja, druga celina donosi novu atmosferu osvetljenu pozitivnim osećanjima (nežnost i ljubav prema domovini) i ispunjenu svešću o domovini kao utočištu i osloncu. Lirskim paralelizmima naglašena je stalnost i nepromenljivost onih osobina domovine koje su nekada plenile duh: neizmenjen je sjaj zvezda, dašak vetra, šume, cveće, mirisi i pesma ptica. Sve je to specifičnost svake zemlje, njena duša. Ljudsko biće, kao i biće lirskog subjekta, može da bude izloženo iskušenjima, ali ljubav prema domovini ne čili i "sve se više voli što se većma stari".

Pesimizam kao dominantno osećanje sveta u Pandurovićevoj poeziji prevladan je u ovoj pesmi osećanjem ljubavi prema zemlji. To osećanje ne samo da ublažava izraziti pesimizam, nego istovremeno ukazuje na nov smisao života i razlog postojanja (življenja).

Dr Staniša Veličković
Interpretacije III

SIMA PANDUROVIĆ

Valjevo, sreska varoš, daleke 1907. godine. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe mladi student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik.

Branislava, najmlađa kči uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće.

"Što je lep ovaj covek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!".

Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:

"…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović…"

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima Pandurović kaže:

"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primećivao kadkad na zabavama ili na ulici..."

Njoj je posvetio i ove stihove:

"…Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke,
On je davao dubok neznan izraz jedan,
Čežnje nasih snova i minule boljke.
On je skrivao blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih,
Nada mnom i sada sija tuga jednih,
Očiju bisernih…"