Sergej Jesenjin

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергей Александрович Есенин; 21. септембра (стари календар) / 3. октобар 1895 — 28. децембар 1925) био је руски песник.
Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону, 1895.
Почео је да пише поезију са девет година. Као вундеркинд, преселио се у Москву 1912. и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Кљујева и Андреја Белог. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.


Са Исидором Данкан, године 1923.
Од 1922. до 1923. био је ожењен америчком плесачицом Изадором Данкан, коју је пратио на турнејама. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Као последица алкохолизма, Сергеј је стекао лош глас због вандализма по хотелским собама. Очаји пијанства видљиви су у његовим песмама из овог периода. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се 1923. вратио у Москву.
Јесењин је био у браку укупно пет пута. Први и други брак је био са Синаидом Рајх, са којом је имао двоје деце. Имао је и двоје ванбрачне деце (једно од њих је био познати математичар и дисидент Александар Јесењин Волпин). После Исадоре Данкан, оженио се младалачком симпатијом Галином Бениславскајом, а касније Софијом Толстајом, унуком Лава Толстоја.
У почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.
Последње две године Јесењиновог живота су биле пуне пијанства и лутања, али је у том периоду написао неке од својих најбољих песама. Јесењин се обесио у соби лењинградског хотела „Англетер“ (Angleterre). Постоји сумња се да је то било убиство по налогу агената званичне власти. Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.
[уреди]Познате песме

Бреза (1913)
Јесен (1914)
Песма о керуши (1915)
Мангуп (1919)
Исповест мангупа (1920)
Ја сам последњи песник у селу (1920)
Молитва за умрле (1920)
Пугачов (1921)
Писмо мајци (1924)
Кафана Москва (1924)
Исповест мангупа (1924)
Ко сам, шта сам? (1925)
Снежно поље (1925)
Црни човек (1925)
Качаловљевом псу (1925)
До виђења, пријатељу, до виђења (1925)

Сергеј Јесењин, историја једног убиства

ИЗВОР: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, Фељтон од 05.01.2006 до 18.01.2006.
ФЕЉТОН "Мистерија Јесењин", чине најинтересантнији делови из књиге "Сергеј Јесењин, историја једног убиства" у издању ИП "Филип Вишњић". Превод са руског језика - Љубинка Милинчић

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (1)

Поета руске душе
5. јануар 2006

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

ДВАДЕСЕТ осмог децембра 1925, пре тачно осамдесет година, у лењинградском хотелу "Англетер" нађено је мртво тело великог руског песника Сергеја Јесењина. Његов буран и плодан живот прекинут је у тридесет првој години, према званичној верзији, самоубиством. И та верзија важила је све до распада Совјетског Савеза. Али кад су архиви отворени, кад се стручњацима пружила могућност да спроведу објективну истрагу, појавило се низ питања која озбиљно стављају под сумњу званичну верзију догађаја.

Испоставило се да није било ниједног сведока који је видео песника обешеног, да су легендарни стихови, написани крвљу: "До виђења, друже, до виђења", настали много пре те кобне ноћи и највероватније нису били посвећени Ерлиху. Повреде на лицу нису настале од вреле цеви за грејање, јер те ноћи грејања уопште није било, положај руке мртвог песника би морао да буде другачији да је умро од вешања... и још читав низ загонетки на које ни до данашњег дана нема одговора. Ипак, на основу истраге пуковника милиције Едуарда Хлисталова, који је 15 година истраживао песникову смрт, Виталиј Безруков написао је књигу о животу и смрти песника којег и данас сматрају оличењем "руске душе". По књизи је снимљена и ТВ серија која је изазвала праву пометњу међу познаваоцима песниковог живота, и онима који то нису.

"Новости" ће у неколико наставака да објаве делове романа који сведоче о односима Сергеја Јесењина с његовим великим савременицима - Лавом Троцким, којег писац директно оптужује за убиство песника, Борисом Пастернаком, Владимиром Мајаковским, Исидором Данкан.

Књига "Сергеј Јесењин, историја једног убиства" може да се купи у књижарама. Ексклузивни дистрибутер је "Боок бридге".

- Па, ко сте ви, Јесењине? Бољшевик или привезак? - и не сачекавши одговор, можда га и не желећи, поучним тоном, упитно гледајући кроз стакла наочара у Јесењина, Троцки је продужио пискавим гласом: - На саветовњу ЦК РКБ(б) о питањима књижевне политике, посебна пажња била је посвећена односу бољшевичке партије према "привесцима", и пре свега сеоским песницима и писцима. Ми морамо да имамо сељачку књижевност. Јасна ствар, морамо и да је усмеравамо.

Ставивши једну руку на леђа, а другом машући, он је ишао напред-назад испред Јесењина, као да држи предавање у сали.

- Треба ли да је гушимо зато што није пролетерска? То је бесмислено... Али ми сматрамо да треба сељаке, под руководством пролетаријата, повести ка социјализму, користећи сва радикална револуционарна средства. Разумете? Радикална! Ја сам увек директно указивао на важност оштре дик-та-туре пролетаријата, неопходност принуде! Наглашавам - принуде у односу на сељаштво.
- И у области уметничке књижевности? - скренуо је Јесењин пажњу на себе.

И у области књижевности и у другим идеолошким областима! - црни прамен браде Троцког изазовно се тргнуо. - Ми морамо да створимо нову књижевност која би била сигуран ослонац бољшевичке власти. Нова револуционарна уметност мора да постане васпитач и наставник маса... А шта ми имамо? "Исповест мангупа!" - неочекивано се заустави испред Јесењина. - Желите да будете "једро жуто к оном крају куд нас вали носе"? Неће моћи, Јесењине - запретио је прстом. - Ја видим да моја тежња ка даљим револуционарним реформама у сфери рада партијско-државних органа изазива страх код многих чиновника навиклих да једу и пију за троје... Узгред! Ви сте читали мој чланак "Литерарни привесци револуције"?

Јесењин је климнуо главом.

- Да, Лаве Давидовичу!

- То је добро! Веома добро! У њему као да су сабрани сви моји чланци! Онда разумете о чему говорим - Троцки је скинуо наочари, не скинуо, пре би се рекло стргао, и уперио у Јесењина очи беле од беса.

"Како он то са мном, као с мачетом? Шта он хоће?", покушавао је да схвати Јесењин.

- Ја сматрам да је поезија Кљујева штетна - настављао је Троцки, изговарајући сваку реч као осуду... - И његов даљи пут - биће далеко од револуције. Сувише је пун прошлости. А с вама, Сергеју Александровичу, није све тако просто - поново се искезио... - Од великог талента, већа су и очекивања... Мени се не допада ваша драма "Пугачов". Ваш Јемељка, његови непријатељи и поклоници - све сами мажинист...

Јесењин је хтео да протестује, али Троцки га је зауставио гестом.

- Па, ипак, без обзира на велике примедбе, Сергеју Александровичу, узимајући у обзир вашу младост, и понављам, велики таленат, ми вам поклањамо могућност да наставите рад у новој књижевности. Под условом да можете да постанете револуционарни песник. А дотле сте, друже Јесењин, само привезак револуције, "жуто једро", како сте сами себе назвали у "Исповести мангупа".

- Иако нисам близак комунистима, као романтичар у својим поемама - почео је да се правда Јесењин - ја сам им близак у мислима... и надам се да ћу, можда, успети да им се приближим и својим стваралаштвом.

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (2)

Поезија и власт
7. јануар 2006

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

- ЈА се, такође, надам, прекинуо га је Троцки. - Зато сам вас и позвао. Мало је песника који су остали уз револуцију... Блумкин ме је обавестио да вас је хапсила ЦК... Колико сте времена провели у затвору?
- Осам дна!
- Осам дана?! - завртео је сажаљиво главом. - За шта вс оптужују?
- За контрареволуцију - одговорио је Јесењин.
Троцки је почео да се церека као ђаво.
- Сад још и контрареволуција?! Идиот!!!Ја знам ваше дело, Јесењине - почео је да говори - пажљиво га пратим... Ви сте храбар човек, понекад неразумно храбар, зато ћу говорити с вама онолико отворено колико ми дозвољава мој положај у власти.
Јесењин је постао опрезан: "Пази се, Сергун!" - сетио се Гаљиних предавања.
- Све те провокације у вези с вама... да, да, управо провокације и ништа више, ја сматрам да је тако - Троцки је стегао зубе - оптужбе за антисемитизам при сваком пијаном скандалу - то је све изазов мени, Лаву Троцком. Сва та кампања против Јесењина и других сељачких песника, оптужбе за антисемитизам - резултат су мог супротстављања тријумвирату Зиновјев - Стаљин - Камењев. Борба за власт је достигла такве висине да су сва средства дозвољена.
- Је не разумем коме је било потребно и зашто, да у, како ви кажете, борби за власт, диже сву ту буку око инцидента у пивници - искрено је рекао Јесењин.
- Објаснићу просто - Троцки је презриво искривио уста. - Моји политички противници које сам набројао... и други с њима, поред умањења мог значаја у историји револуције као председниак Револуционарног савета, као руководиоца Октобарског устанка, не устручавају се да играју и на националну карту... Све у свему... то што вама приписују и бесконачно понављају у новинама, текстови о "Жидовској власти" срачунати су да привуку пажњу народа и, пре свега, чланова партије на то да је почела борба с антисемитизмом... Тим једва писменим људима предлажу да се замисле: "Ух, зар се песници у пивници нису изругивали Троцком?!! Аха, Није случјано што се прича да је Троцки на речима демократа, а када добије власт - неће дати да се живи! Ни пиво неће човек моћи мирно да попије!"

Јесењин се осмехнуо.
- Да, Сергеју Александровичу, а ко ће оптужити за антисемитизам Јесењина о којем је тако гневно писао члан ЦК, друг Лав Сосновски? Тако вам је то, Сергеју Александровичу.
Јесењин је одглумио наивност.
- Свете ми се зато што сте ви тако добронамерни према мени?!
- Може да се схвати и тако... примитивно... У контексту те борбе, кад партија, кад сваки њен члан, лавирајући између вођа, тежи истовремено да буде одан пролетерској идеологији... Ваша поезија, Сергеју Александровичу, појављује се као монета за поткусуривање уз помоћ које, играјући се пријатеља или непријатеља сељаштва, могу да се зараде поени у борби за власт.
- Зар само ја? - збунио се Јесењин.
- Па и други сељачки песници. Али, управо вас као најталентованијег од савремених песника, користе у узајамним односима између нација.
- Јеби га! - отело се Јесењину. - У какву сам јаму упао.
Троцки се насмејао због његове непосредности.
- Да, јеби га! Политичке проститутке! Јасније не може да се каже. У вртлог... управо у јаму! Упали сте у невидљиви вртлог тајне и прљаве борбе за власт, Сергеју Александровичу. Али у политици нема сентименталности: "ла-ла-ла..." Ја вас само молим, не дајте милицији икаквог повода за такве провокације. А у осталом, могу да вам помогнем - погледао је на сат. - Где се ви штампате?
- "Црвена новост" - одговорио је Јесењин.
- Знам. Уредник је Вронски. Добар часопис. Ја тамо такође објављујем своје текстове. Истина, тамо је Вардин објавио и оштре нападе на мене... Ви га познајете? - као успут, упита Троцки.
- Не, то јест, ја сам се упознао с њим преко Ане Берзин, то је било у Кремаљској болници. Упорно ми је саветовао да почнем да радим на тему револуције и њених вођа.
- Вођа, наравно, Зиновјева, Стаљина, Камењева, Бухарина? - упао је Троцки, - И, шта сте му одговорили? - наставио је да га испитује.
- Нисам показао никакав ентузијазам - одговорио је Јесењин.
- И навукли сте гнев високог бољшевичког функционера?
- Напротив, он ми је чак предложио да делимо његов великолепни стан.

Троцки је гледао упитно.
Али, ја сам одбио, не желим да имам никакве обавезе.

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (3)

Пишем како дишем
8. јануар 2006

Пише: Виталиј БЕЗРУКОВ

- КАО и увек, поступили сте лакомислено, Сергеју Александровичу! И ускоро ћете осетити последице... - Пришао је столу, сео на столицу, протегнуо се и не устручавајући се, широко зевнуо. - Извините, нисам се испавао! Посла преко главе!

"Лав облизује раље", подсмешљиво је помислио Јесењин. "А зуби су ти вештачки..."

И, као да је покушавао да завири у тај "вртлог", питао је с искреном стрепњом:

- Лаве Давидовичу, молим вас отворено... Да ли ме ви лично сматрате антисемитом?

- Види сад! Опет директно, у главу... - није одмах одговорио Троцки. - Глупост! Знате, Сергеју Александровичу, кад ја не бих имао моћ коју имам, ти Соснови, Уустинови, Бухарини, не би се устручавали да ме прогласе за русофоба. Одмах би питали са страница новина и осталих издања: "Можда порекло Бронштајна Троцког смета да се поверује у историјске могућности руског народа?" Нисте ви никакав антисемит, исто као што ни ја никад нисам био нити ћу бити русофоб... - као да не одговара Јесењину него озбиљном и страшном опоненту, Лав Давидович се поново претворио у "трибуна", вођу револуције. - Просто функционише систем који је Лењин створио за освајање и задржавање власти по сваку цену. И тај систем у чијем сам стварању и ја учествовао, успео је да сруши руску империју не зато што је био бољи и савршенији, већ зато што у избору средстава којима се освајала власт није било никаквих моралних ограничења. И та игра на националном осећањима - само је једно и не најгоре средство за преживљавање! - Троцки је погледао на сат. - И доста о томе! Хоћете ли да издајете часопис?

- То је тако неочекивано, Лаве Николајевичу - запрепастио се Јесењин, не очекујући такав обрт.

- Али, зашто... Зар вам није досадило да зависите од Воронских, Устинових и других, и других... Започните свој посао! Новац ћу ја дати, колико треба, само се определите с ким сте, Јесењине! Али... ако у вашем стваралаштву не дође до преокрета, ваш политички пут ће се за мене завршити. Да ли сте ме разумели?

- Разумео - кратко је одговорио Јесењин. У његовим плавим очима блеснуле су леденице, зубе је чврсто стиснуо.
- И ЈОШ, Сергеју Александровичу - наставио је Троцки тоном трговца који је већ направио повољан уговор. - Желео бих да вас убедим, Јесењине, да савремени револуционар уметник не треба да обраћа превише пажње на потешкоће у којима живи народ, на његово сиромаштво или промашаје власти. Песник треба да усмерава свој поглед у будућност, у оно време кад ће светска револуција објединити све народе у једну срећну породицу. Ви треба да дајете људима наду да њихова искушења и патње неће бити бесконачни. Ево, ја лично... Ја немам меркантилних брига о свом сопственом огњишту! (Ту је Јесењин нехотице погледао огроман кабинет Троцког. ) Будите и ви изнад баналног и радите за светлу будућност.

- Схватио сам - тврдоглаво наклонивши главу као пред тучу, поновио је Јесењин.

- Шта сте схватили?

- Ја... Ја сам Божја свирала! - изговорио је Јесењин очајно.

Троцки је поново уморно скинуо наочари:

- Сад ја ништа не разумем. Шта значи: "Божја свирала"?

- Ја нисам поборник ничије књижевне политике. Ја имам сопствену. Само ја! Пишем како дишем. Као што говоре сељаци код нас у Константинову, "шта удахнем, то и издахнем". Разумете, Лаве Давидовичу? Сељак на северу неће посадити испод свог прозора кипарис јер зна закон који му је природа дошапнула поретком ствари и појава.

"Овај `сељак у цилиндру` није тако прост... Очигледно, ма колико хранио вука, он у шуму гледа", прошло је Троцком кроз главу.

- Шта да се ради... Дишите, Јесењин, дишите... Само немојте случајно да се угушите. То је све! До виђења! Уздам се у вашу сељачку бистрину. Надам се да ће вам она показати "шта да удишете и шта да издишете". Обраћајте се директно мени или Блумкину. О нашем разговору никоме не "издиште". Чак ни Бениславској... Добра девојка. Слушао сам о њој од свог сина, Лава Седова... Ех, младост, младост! До виђења, Јесењин - опраштао се Троцки, демонстративно ставивши руке иза леђа. И додао је за песником који је одлазио лаким кораком: - Било би вам боље да одете из Москве, ако се укаже таква могућност.

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (4)

Сергеј, ниси споменик
9. јануар 2006

Пише: Виталиј БезруковОД првих дана познанства с Јесењином, Пастернак је показивао за њега велико интересовање. При сваком сусрету је очекивао да ће Јесењин обавезно да лупи по глави и њега и друге младе песнике нечим неочекиваним што изазива сложени осећај одушевљења помешан са завишћу, чуђење пред огромним талентом Јесењина, и истовремено дубоко незадовољство. Хтели не хтели, сви су они супарници на поетском Парнасу.

- Јесењин! - проговорио је Пастернак када су сви престали да се смеју. - Чуо сам да ви овде дајете оцену стваралаштва целог поетског братства. - Окренуо се према младим песницима.

- Ево, Безименски, Уткин, Алтаузен, па и друга песничка омладина, верујем да одавно жели да чује шта ви мислите о њиховој поезији?

- Престаните, Борисе! Не претварајте се! Ви знате шта он мисли! - сложе се Собољ и Кусиков.

- Ја знам! И они знају! - није се дао Пастернак. - Али не иза леђа, већ овде, пред свима! Нека каже да сви чују!

Јесењин је лагано устао. Кусиков му се обесио о рукав покушавајући да задржи друга: "Немој, Сергеју!" - али Јесењин је оштро истрагао руку.

- Овде! Пред свима! И гласно! Рећи ћу - почео је да говори Јесењин једва задржавајући бес. - Ваши стихови, Пастернак - ви ваљда желите да чујете, шта о њима мислим? - па ево, ја ваше стихове не могу да поднесем! Сва ваша поезија потребна је само ограниченом кругу читалаца... зато што су ваши стихови... замуцкивање. За-муц-ки-вање! Њих нико не разуме. Народ вас никад неће признати - нисам ироничан и не шалим се!

Пастернак је испио своје вино и пажљиво спустио чашу на сто.

- Да сте ви, Сергеју Александровичу, образованији, знали бисте како је опасно играти се речју "народ". Постојао је један писац, Куколник, за којег, убеђен сам, ви нисте никад чули. И њему се, такође, чинило да је он знаменитост коју је признао народ. А испоставило се: "П-у-у-к" - направио је звук уснама. Многи су се насмејали, а млади песници који су пажљиво пратили њихову расправу, почели су да аплаудирају.

- Не бој се, Борја! О Куколнику знам ништа мање од тебе. Али знам и то да ће наши потомци говорити: "Пастернак? Песник? Не знам, али ево, траву пастернак знамо и волимо." То се тиче и ваше поезије.

- Браво, Учитељу! - дрекнуо је Приблудни. - Трава си ти, Пастернак. Пелин горки!

- А што се тиче младих совјетских талената које сте поменули - Јесењин је погледао песнике који су пришли ближе - ових је л` - Безименски, Уткин... ко је још тамо?.. Они су гарда неталентованости која се скупља на њиви руске писмености и маше сваког пута кад затреба својим јевре...
Кусиков је опет повукао Јесењина, али он га је љутито одгурно и наставио:

- Својим... јеврејским пореклом. То је банда! Друга реч за њих не постоји. Солидарни и дрски и као људи и као књижевници... Тако им пренесите! Ево, опколили су нас! А ти!.. Ти! Пастернак!!! - Јесењин је стегао песнице. - Као пастернак ћеш и живети!

Последње речи су се учиниле Пастернаку увредљивије од свих. Он је такође скочио.

- А ти ниси споменик!.. Сергеју... Александровичу, зато што ти ниси Александар Сергејевич (Пушкин, прим.прев) - викнуо је он пискаво и бацио на Јесењина изгужвану марамицу којом је брисао своје ознојене дланове.

Тај ружни театрални гест развеселио је Јесењина.

- Ако сам добро схватио, позиваш ме на двобој, Пастернак? - рекао је он, осврћући се око себе као да све присутне позива за сведоке. - Добро! Двобој - то је лепо! Примам изазов! Иако нисам Александар Сергејевич.

- Какав двобој! Шта је теби? - збунио се Пастернак.

- Дај песницама... хајдемо напоље и поштено, само нас двојица. Двобој! Шта је, усрао си се?

Као и увек и свуда, гомила сита хлеба, тражи игара. Тако је и сада, у кафеу, публика која је радознало пратила скандал, почела да их бодри:

- Ура! Двобој! Двобој! Пушкин и Дантес! Песницама! Генијално! Браво, Јесењин - Пушкин, Пастернак - Дантес. Кукавица! Кукавица! Кукавица!

- Добро! Идемо! - сложио се Пастернак - ти мислиш да ја не умем да се бијем, - храбрио се он, идући за Јесењином према задњем излазу у двориште - али треба да узмемо и секунданте, то је двобој, а не туча!

- Који ће нам ..... сведоци? - застао је Јесењин. - Хоћеш да сутра у новинама изађе: "Пијани Јесењин пребио Пастернака"? Добро, нека те ђаво носи, узми секунданте... само два.

БУДНИ ПРИБЛУДНИ

- ДА ли ви то Јесењина пуштате самог? - прошапутала је једна од девојака на уво Приблудном.

- Ја сам с тобом, Учитељу! - рекао је Приблудни, али га је Јесењин зауставио:

- Хвала! Не треба, Иване! Идем сам! Нећу да се навикавам. - И затуривши капу на потиљак, нестаде у ходнику.

- Ако затреба, ја сам овде! - викнуо је Приблудни за њим, и видевши како је пет Пастернакових људи кренуло у ходник, преградио им пут.

- Куда, курве! Учитељ је рекао: само два секунданта... Значи, два! А остали - назад! Иначе, пошто сам у грађанском рату учествовао заједно с Буђоним, свима ћу вам откинути главе!