Sergej Jesenjin

Ti ne voliš i ne žališ mene


Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče", tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče, miss", i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema --
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

POVRATAK U ZAVIČAJ

Posetih zavičaj, mesta uspomena,
Tu selendru,
Gde živeh kao derle:
Ko kula se požarska stere
U nebo, bez krsta, zvonara drvena.

Kako se mnogo izmenilo sve
U životu njinom neveselom.
Razne stvari prispeše u selo
Otak odoh u daleki svet.

Svoj dom nisam
Mogo prepoznati:
Pod prozorom klen granom ne maše,
Na doksatu ne sedi mi mati
I ne daje pilićima kaše.

Starica je oronula,
Znam.
Gledam svuda oko sebe s tugom:
Preda mnom je neko selo drugo!
I samo beli breg stoji sam,
A kraj brega
Visoki sivi kamen.

Tu je groblje!
Krst ko truli proštac.
Krstovi se hvataju ukoštac
Ko mrtvaci raširenih ruku.
Neki starac na štap se oslanja,
Kroz prašnjavi burjan stazom ide.
Prolazniče!
Prijaško, recider
Gde tu živi Jesenjina Tanja? -
"Tanja... veliš...
Tu, u onoj kući.
Šta si joj?
Rod neki?
Il', možda, sin propali?"-
"Da, sin.
Šta te, stari, muči?
Snužden si, šta ti fali?"
"Unuče, moj,
Nisi poznao dedu!..." -
"Ah, dedice, ti si! Da si zdravo!"
I otpoče žalosnu besedu,
Kaplju suze na cveće prašnjavo.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
"Tebi će, bogme, trideset skoro...
A meni devedest...
Zreo sam za opelo.
Odavno si se vratiti moro."
To govori a sve mršti čelo.
"Da!... vreme je!
Komunista nisi?"
"Ne!" -
"A sestre ti u komsomol ušle.
Na drvetu volo bi' da visim!
Boga mrze, a ikone ruše.
Krst komesar skino sa zvonika.
Nemem nigde da se molim Bogu.
Idem krišom do prvih jasika...
U šumi se
Molim kako mogu...

Promena će da te iznenadi."
Kukolj gazim, idemo u selo.
Dok se smešim šumi i livadi,
Ded zvonaru gleda neveselo.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
"Mati, budi srećna mi i zdrava!" -
Opet rupcem oči brišem često.
Tu bi mogla plakati i krava
Gledajući naše rodno mesto.

Motri Lenjin, kalendarski, s zida.
Moj dom nije -
Ovde sestre žive,
Ali ipak kleknuću bez stida
Kad vas vidim, moje rodne njive!

Tu susedi...
Žena sa detetom.
Više niko me ne prepoznaje.
Bajronovski naše verno pseto
Pred vratima veselo mi laje.

Zavičaj mili
Ne prepoznajem
Više.
Ni ja, valjda, nisam kao pre.
Mati je bez nade, ded ot tuge mre,
A sestra moja suze smeha briše.

Ne molim se Lenjinu-ikoni,
Svet poznajem...
Dom mi je ovaj drag...
Al' odnekud ipak se poklonih
Kada pređoh rodne kuće prag.

"De, pričaj, sestro!"
I sestra poče da govori
Držeći Kapital kao sveto pismo,
O Marksu,
Engelsu...
A ja tu knjigu ne otvorih,
Kapital čitao nisam.

Ne mogu izaći
Na kraj s tim detetom,
Za moje reči ona i ne haje.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Bajronovski naše verno pseto
Pred vratima veselo mi laje.

Grub - uvek radostan.
Nežan - na tugu sviko.
Meni je svega dosta,
Zato ne žalim nikog.

Sebe mi malo žao.
Žalim i psinu jadnu.
Put je vodio pravo
U tu mehanu gadnu.

Šta sre zapeli, vraga?
Ja sam sin gore naše!
Ko još nije zalagao
Pantolone za flaše?

Kroz prozor mutno zurim.
U srcu tuga drema.
Ulica preda mnom juri
U suncu umivena.

Napolju sanjiv dečak.
Vazduh je suv i topal.
Deran je tako srećan -
Po nosu vredno kopa.

Navali, dete drago,
Zapni ruko dečačka!
Ali sa takvom snagom
Dušu svoju ne čačkaj.

Gotov sam. Duša šuplja.
Pogledaj flaše. Strepim.
Zapušač svaki skupljam,
Dušu ću da začepim.

(1923)

Zapevaj mi staru pesmu onu
Što je nekad pevala nam majka.
Ne žaleći nadu što potonu,
Pratiću te tiho iz prikrajka.

Ja znam dobro, pamtim to ganuće -
Nek mi pesma grudi ustalasa -
Ko da čujem iz rodne nam kuće
Nežni drhtaj majčinoga glasa.

Ti mi pevaj da se, tronut, topim
U zanosu tvoje pesme blage,
Da u trenu, tek što oči sklopim,
Opet vidim one crte drage.

Ti mi pevaj. Uteha si meni:
Ne zažele samo moja duša
I vratašca baštanska s jeseni
I opalo lišće oskoruša.

Ti mi pevaj, nek' se srce seća,
Nek' iz čame sumorne se prene.
Uspomene, slatka, tiha sreća:
Brižna majka, koke pokunjene.

Zauvek sam zbog magle i rose
Zavoleo brezin viti stas
I njezine duge, zlatne kose
I sarafan i vezeni pas.

Zato srce prože slatka jeza -
Zbog te pesme i zbog rujnog vina.
Čini mi se ti si ona breza
Pod prozorom iz sretnih godina.

(1925)

Mi se sada spremamo sve više
U blaženstva kraj, u tihi kut.
I meni se, možda, skoro piše
Zemne prnje da skupljam za put.

Mila šumo, brezovo drveće!
Zemljo! Dôle, gde se pesak sja!
Pred tim mnoštvom što odovud kreće
Svoju tugu ne znam skriti ja!

I suviše voleh živovanje
Koje dušu oblači u put.
Mir jasiki što razmiče granje,
Zagledana u vir zlatnožut!

Predavah se mnogom snu i želji,
Mnogu pesmu nadahnu moj plam,
Pa mi na toj, na čemernoj zemlji
Sreću znače dah moj, život sam.

Srećan sam što ljubio sam žene,
Cvet i travu gazio kroz dol,
Životinjâ bratski svet zbog mene
Što nikada ne oseti bol.

Znam da tamo ne zri šumsko cveće
Nit' raž vije svoj labuđi vrat,
I zato me pred mnoštvom što kreće
Uvek hvata užas nepoznat.

Znam da tamo, kada magla bludi,
Kroz nju njivâ ne zlati se splet.
Zato su mi baš i dragi ljudi
Koji sa mnom idu kroz taj svet.


1924.

Ja pamtim tu kosu sa trakom,
Jer tako je bleštava bila.
Zar misliš da lako je bilo
Da tada te napustim, mila?

I pamtim te jesene noći,
A jesen je žubora puna,
Za tren je dan mogao proći
Da svetli nam što duže luna.

I sećam se, glasak ti cvili:
"Ta radost nam neće još dugo,
Ti ćeš me zaboraviti, mili,
Odletećeš zauvek s drugom."

A danas, ta procvala lipa
Svu dušu mi radošću osu,
Jer setih se kako ti sipah
Sve cveće na kudravu kosu.

I srce, još prepuno snage,
Što drugu već voli sa tugom,
Ko voljene priče i drage,
Sad tebe se setilo s drugom.

Hajd', ljubi me, makar kradom,
Sve do krvi, de, da grcam.
Ne slaže se s voljom hladnom
Vreli nemir moga srca.

Prevrnute čaše, redom,
Sred veselih, nisu za nas,
Jer, znaj, drga, samo jednom
Na zemlji se živi danas!

Gledaj mirno, kao u dan,
S maglom sivom pogled združi -
Mesec, kao žuti gavran,
Ponad zemlje sada kruži.

Hajd', ljubi me! Hoću tako.
Trula je sad moja sreća.
Gledaj tog što kruži kako
I smrt moju već oseća.

Malaksava snaga pusta!
Umreti - i korak gubim!
Sve do kraja draga usta
Ja bih hteo, eh, da ljubim.

I san plavi nek me sretne,
Smutnje moje nek prohuje,
U šapatu trešnje cvetne
"Ja sam tvoja" - nek se čuje.

I nek čaša piće sveto
Prospe preko dana sivih...
Pij i pevaj, mila: eto,
Samo jednom sad se živi!

(1925)

Puškinu

Maštajući o moćnome daru
ono što je ruske sudbe plam,
stojim ja na Tverskom bulevaru
i govorim tiho sebi sam.

Plavkast, skoro beo ko bagrenjak
u priči je magla ta...
O, Aleksandre, ti bi obešenjak
kao danas mangupčina ja.

Al` zabava draga, lepršava,
sliku tvoju nikada ne skri.
I u bronzi koju skova slava
gordom glavom treseš opet ti.

A ja stojim kao pred pričešćem.
Odgovor ti govorim ko jad:
-odmah bih od prave umro sreće
kad bih bio tvoje sudbe sad.

No osuđen na gonjenje večno,
još ću dugo tu da pevam ja,
da bi jednom i pevanje stepsko
zazvonilo kao bronza ta.

Daleka vesela pesma


Neko pesmu veselo pevuši,
Daleko je, daleko od mene.
Ja bih hteo da mu se pridružim,
Al’ ne daju grudi razbijene.

Uzaludno duša za njom žudi,
U grudima traži slične zvuke,
Zato što su i snagu i grudi
Iznurile nevolja i muke.

Odveć rano misli mi poleću
Ka snovima zemlje ideala.
Rano počeh da ropćem na sreću
I mislim šta prošlost mi je dala.

Rano dušom, strasnom, uzavrelom,
Tražih sebe u dane sumorne,
Pa ne mogu da pevam veselo,
Nemam snage, grudi su umorne.

Obmanjivat sebe necu vise

Obmanjivat sebe neću više,
U dušu se klete brige zbraše.
Šarlatanom zašto me krstiše?
Izgrednikom — zašto me nazvaše?
Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski,
Ne ubijah u apsi nesretne.
Ja sam samo obešenjak gradski
Koji uz smeh prolaznike sretne.
Lumparoš sam moskovski, lutalo.
U Tverskome kvartu, i u svakom
Sokačetu, svaki pas bezmalo,
Poznaje me po koraku lakom.
Svako kljuse glavom mi se javi
Pri susretu, kad put mi prepreči.
Životinja prijatelj sam pravi,
Svaki stih moj dušu zveri leči.
Ni cilinder moj zbog žena nije —
Ta strast glupa duši se ne mili —
Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije,
Zlatnu zob u nj sipati kobili.
Međ ljudima nemam druga, brata,
Pokorih se drugog carstva volji.
Svakom psu sam tu za oko vrata
Gotov da dam i svoj kravat bolji
Neću više bolet boljku ovu.
Ambisi se duše provedriše.
Jer zato me šarlatanom zovu,
Izgrednikom — zato me krstiše.