Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 2:16 am
wikipedia:
Branko Miljković (29. januar 1934– 12. februar 1961) je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine. Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila. Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem. Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života. Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koji nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili. U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zagreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U poslednjoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer). Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila (fotografija drveta postoji u policijskoj arhivi). U vezu sa njegovom smrću se dovodi i tvrdnja da se Branko bavio istraživanjem porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu[traži se izvor od 12. 2010.] i da je zbog toga bio praćen od strane UDBE. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti. U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč. Sama pesnikova smrt, do danas je ostala obavijena velom tajne. Zvanični izveštaj govori o samoubistvu, ali postoje sumnje u tačnost izveštaja. Naime, svedočenje koje je policiji dala pesnikinja Dobrila Nikolić, koja je te večeri bila s Brankom do 23 časa, jer je imala dogovor da sledećeg jutra zajedno vozom krenu za Beograd, nikada nije uvršteno u policijske spise. Dobrila je izjavila da su ih u blizini mesta gde se tragičan događaj zbio, presreli ljudi sumnjivog izgleda, koji su Branka odvukli sa sobom, dok je ona jedva uspela da pobegne. Izjave hrvatskih književnika Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan koji su takođe iznosili sumnje da je Miljković ubijen su uklonjene. Brankovi roditelji kažu da su dok su ga oblačili za pogreb videli da mu je telo bilo svo u modricama i krvavim podlivima.
Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti
Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.
Poslednji put izmenio Ana dana Pon Dec 05, 2011 4:18 am, izmenio ukupno 8 puta
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 2:19 am
Brankovo pismo prijatelju:
"Dragi prijatelju, Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: �Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik�. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P. S.
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.
Zbirke pesama
Uzalud je budim (1957) Smrću protiv smrti (1959), sa Blažom Šćepanovićem Poreklo nade (1960) Vatra i ništa (1960) Krv koja svetli (1961)
Poslednji put izmenio Ana dana Pon Dec 05, 2011 4:20 am, izmenio ukupno 3 puta
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 2:30 am
Uzalud je budim (Branko Miljković)
Budim je
zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima....
Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi...
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde...
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reči trgova Budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom!
Moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe
zbog drugih...
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim...
Uzalud uzalud uzalud...
Uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim jer njena usta neće moći da je kažu uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa........
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen!
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 2:35 am
POEZIJU ĆE SVI PISATI
San je davna i zaboravljena istina koju više niko ne ume da proveri sada tuđina peva ko more i zabrinutost istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa oni koji odbijaju da prežive ljubav i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednog dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći poeziju će svi pisati istina će prisustvovati u svim rečima na mestima gde je pesma najlepša onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugima ja prihvatam veliku misao budućih poetika: jedan srećan čovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju ali: hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj!
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 2:51 am
Izgubljena za one koji žive
Izgubljena za one koji žive na drugim rekama. Kada nema sunca slična je suncu. U zaborav sliva ovu vodu koja zvezde bunca. Bezuspešan joj trud da bude ptica nad prazninom i svud; samo je vodo-pad dok ptice padaju u svoju pesmu koju ne shvataju.
Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode.
Znam je mada me tada nije bilo. Videh neizrecive silaske svetlosti u njene vode i u moje kosti. Dan nam je uzrok noći, padu krila. Cvet umesto lampe unosim joj u noć prostor po meri moga srca i moć reči koja zadrzavajući razdaljinu ostade u podsvesti gde bol svaki minu.
Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 2:58 am
Pesma o cvetu
Jedan maleni cvet Još ni progovorio nije A već je znao sve tajne sunca I sve što zemlja krije.
Jedan maleni cvet Još nije ni prohodao A već je umeo sam da se hrani Svetlošću vazduhom i vodom.
Jedan maleni cvet Ne zna da čita i piše Al zna šta je život, šta je svet I miriše, miriše.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:08 am
Zamorena pesma
Oni koji imaju svet Neka misle što će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj neimaštini Utješno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše opevane šume Pesnik peva uprkos poeziji Bez srca bez nasilja i bez žara Kao reč koja je prebolela muziku Sloboda je zastarela Moje pravo ime čeka da umrem Ptico iza sunca usred rečenice Kojom nasilnicki ljubimo budućnost Sve izgori; to je praznik Poslušni pepeo Brašno ništavila Pretvara se Iza mojih leđa u šugavog psa Ispred mene u žar pticu Govori mi istinu iza leđa Grlice Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Načini zoru od našeg umora Miris je vreme koje je posedovao cvet Al nereč kaže kasno je Necvet kaže noć je Neptica kaže plam je A je kaže nije Na to ptica opsuje Cvet kaže to je pakao Prava reč se još rodila nije
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:11 am
Zajednička pesma
Odveć smo mladi pa nam peva znanje Odveć zaljubljeni da bismo živeti znali Odveć maštoviti za svetlosti danje Jedemo sve što leti nismo pali Sve smo bogatiji što imamo manje
Nepravda ima pesničkoga dara Istina je lepa al dok ne ostari Pesme nam nemaju pameti al imaju žara Ptica ko dosetka nad njima krstari Pogrešno uzeta reč jedna čuda stvara Nečitak svet
Pevamo ne brinući za smisao i red Bolest našu leče poređenja smela I tako pobeđujemo gorčinu i jed Dok smešan cvet i neoprezna pčela Pretvaraju vreme u opori med
Ne trebaju nam misli da život ublaže Ko plivač niz stravu verni smo neveri Od pravog puta lutanje nam draže Ne merimo jer noć zakida na meri I jasnost više nema šta da kaže Nečitak je svet
Mi pevamo da se postide roboti Tupoglavci dovršeni za nameru svesnu Protiv svega smo što hoće da kroti I mada više voli borbu nego pesmu Naše nas srce još ne osramoti.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:14 am
Kap mastila
šta sve može da stane u kapi mastila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica jedan nenacrtani cvet i još će ostati toliko da se napiše epitaf:
dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su
Ravijojla
''...tužna vila nije sjena puka'' Tin
Tvoje je srce uzrok dana i noći Vreme slično suncu dubokom i prazni Zabranjeni slavuji slavni al bez moći Tvoje je srce uzrok dana i noći Da sve što prođe vrati se po kazni Tužna posestrimo čemera ibune Pelen je jedini lek i gorka nega Srcu još gorčem što se tobom kune Tužna posestrimo čemera i bune Jetkih mudraca s izmišljena brega Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš I tvoja ih praznina sve više očarava Oproštena im oporost dosneva Tvoje je srce u drugima dok pevaš O iskri iskrenoj koja očajava U taštom predelu kome odolevaš.
Beda poezije
Reci mi nesto što je šuma Reci mi nešto što je more Ko zna šta je to što treba reći Bos i gorak potucaš se od reči do reči
Vatra gorča od dima Pod čelom ti gori Ona će ti pribaviti mnoge počasti Ako ne sagoriš pre vremena
Ali ako budeš hteo Da učiniš stvarnim tuđe reči Da pohvališ tuđe srce Onda ćeš zažaliti što si pesnik
Jer pesma se ne piše ona se živi Pesma nije pesma ako nije radosna Ko nikad nije pohvalio tuđe srce Taj se predao na milost i nemilost rečima
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:26 am
Raspored reči
Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip
Javu kad zbuni pesnik i mag Krije početak tajnu i mig Od jezera dublja stoji kap
Poverene boli dostojan stih Marljivim zaboravom izmenjen lik Veni u gromu kasna za lek Prognane šume gde nogom stah
Lauda
Najlepše pevaju zablude. O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi. Dan je u sebi noć, a sunce pali.
Izgubi put ako putovanju smeta. Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta! Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta Lekoviti rečnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je. Al ako je u oči poljubiš nek ti je prozračan poljubac ko prazni kristali.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:29 am
PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN
Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati !
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao !
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:34 am
Prva posveta
Sigurno je jedno: o ovu se pticu otimaju šume. Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu koji goru s gorom pomeša. Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme nadiranje sveta u prazno, dan iznutra.
Pohvala vatri
I
Ona nema nikoga osim sunca i mene
II
Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom ukazuje se zaljubljenom
Ništa nije izgubljeno u vatri samo je sažeto
III
Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle niti se nečim drugim odlikuju traju u tuđem vremenu
Ptica koja sama čini jato iz nje izleće
Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:35 am
Propovedanje ljubavi
Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. Dovršava se an u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti. U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce u mrtvo vreme me zovi, Minula čežnjo, da se svet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um, Pa mi je prazan dan koji još došao nije, Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum Neka me nedostojnog vetar obavije.
Poslednji izmenio Ana dana Sre Jan 04, 2012 11:09 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Pon Dec 05, 2011 3:37 am
Sunce iskorišćeno kao epitaf
Uzeh zmiju i uđoh u vrt Leševi se raspadaju od posmrtne nežnosti Trave iza smrti i mokraća Imitiraju jarost žutih pasa
Zelena boja uma i plava slovenska nežnost Nagrizaju pluća bubreg i jetru Crna milovanja umesto uralskih snegova Opominju nas da je leto na izmaku
Zaluđeni vatrom očarani alhemijom Precenjujemo pesmu potcenjujemo čast Bolesti pevaju iz vazduha Preklinjem da me vežu za jarbol
Ako si postao pesnik tako ti i treba Sad poštuj nasleđeno blago Budi tuđa pesma tuđa sreća Budi grom zarđao u moru
Onima koji svode svet Na prvu reč nedovoljno odgojenu I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru Prepustimo sav rizik poezije
Podelimo ovaj mrak između sebe Spava svet al biju smutljivci Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika
Ne, mi ćemo se zaustaviti Pred njihovom pišljivom ružom Mi ćemo postavljati teška pitanja njihovom suncu Ili će odgovoriti ili pasti
Jedna noć drugoj noći put Dodirnut ciljem svetlosti Mrak cveta u vrtu - kada naučite Da govorite biće kraj pesmi
Pohvala svetu
Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto
Ne povredite zemlju Ne dirajte vazduh Ne učinite nikakvo zlo vodi Ne posvađajte me sa vatrom pustite me da koračam Prema sebi kao prema svome cilju
Pustite me da govorim vodi Da govorim zemlji I ptici koja živi od vazduha Glas moj ispružen kao živac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni Možda ćemo jednom moći Da to što kažemo dodirnemo rukama
Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto
Jugoslavija
Evo kako je počela u dan svoje nužnosti Sve što nema vatre u sebi sagori što sagori postaje noć što ne izgori rađa dan Treba zapaliti sve što može da gori Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno Treba u svemu i posle svega pronaći nadu Revolucijo ono što ostane je čovek Ono što prođe je prošlost Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost Svaka stvar i svaki čovek je detalj tvoje nade Eto tako je počela u dan svoje nužnosti Obala jednome Moru Zvezda na poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena beskrajem Savetuje plodovima ljubav i razum U fabrikama ljudi konzerviraju sunce Koje se javlja na najrazličitije načine U plodu i kamenu podjednako Prvi put slatko drugi put vrelo Sada ima sve što je njeno Na jugu More na severu oblake Na istoku trešnje na zapadu maslinjake I sazvežđe nad Fruškom zvezdane strofe najlepše U kamenu i na vodi: Grozd je uspomena na njihov raspored Ima svoju budućnost i njenu prošlost Ima svoj put i njegovu istinu Savetuje plodovima ljubav i razum Obala jednom Moru Zvezde na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičen beskrajem Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju A ona bez milosti prema onome što je stvarno Ali ne i istinito ne prestaje da se bori Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu Koji venčava Šumadiju i Zagorje Međusobno i sa budnošću Istraživači pod zemljom u smrti vojnici i rudari Istraživači u vazduhu pevači i ikari Istraživači pod vodom pesnici nesvesnoga Tražite nađite pretražite sva blaga Sve mogućnosti i sva imena svom Jugu Koji savetuje plodovima ljubav i razum.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 10:52 am
ДИС
O моје сунчано порекло та потонула крв Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од воде проденута кроз уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама зелени пси ме траже Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице вире Руко испружена према другој обали клони Ако смо пали били смо паду склони Овде је ноћ што се животу опире
ТИН
С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца
Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца
О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли
Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла
МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ
Уместо звезде славуј из неког зида што се од ње разликује тек обликом и маштом. Предео коме сам се приволео, плаштом чува своју провидност за оне који виде.
Нека музика чудна нечујна изнад горја размешта предмете у простору и стаје кад запљусне тајна мраморја сред морја: дозивано недозвано шта је?
О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место. Тишино у светој сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити то тело уклето, које настањујем последњи и први заточеник одбегле тајне и своје крви.
ГОРАН
Ноћ сувише велика за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим
Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним степеништем Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема сан мој иза брда где мртав себе иштем
Овде доле свако своју таму има Мој мрак је сенка птице. О неима пута којим би до мене могли доћи
Ко пролеће које заборави да цвета сад лежим мртав на северу света Смрти љубоморна највећа моја ноћи!
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 10:53 am
СОНЕТ Ти простори ме ужасавају ПАСКАЛ
Простор који ничим не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе, ничему вичан, вечити почетак ужасан, без потребе.
Простор језиком трајања препричан и претворен у вечност која ником не треба, вечност за проклетство, које будно вреба под свежом хумком плен свој непомичан.
Заборавимо мрачно поверење себе са собом, у страшно подозрење простори се руше и црна наилази плима.
У шкртости тишине без себе и иметка ми смо последњи заточници почетка под каменом што име има.
ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ
I
На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени челик био, горки сам укус твога одсуства осетио у устима. Још ми смрт у ушима зуји
Ноћ с ове стране месеца често огрезне у непотребне истине и одушевљена клања. О, испод коже млаз крви моје чезне ноћ с оне стране месеца, ноћ вишања.
Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва.
Горка суза у срцу. На кужном ветру сам. Никад да се заврши тај камени сан Пробудити те морам Еуридико мртва.
II
На дно слепог предела где ме нема, језовити где су призори, с оне стране крви где воће отровно расте, сиђох, тамо где ускоро ноћ ће покрасти сазвежђе суза које ће у оку ми зрити.
О, у слепоочнице се своје настанити. Ево ме без одбране испред страшне самоће. Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити.
Црвене птице певају у моме месу. Црне птице облећу око моје главе. Нека ми чело буде начето у лесу
губом и каменом испод летње траве, ако изгубим твоје дивно лице на овој горкој обали од мрака и грознице.
III
Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица. Између две горке дубине једна птица. И рт добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве. Смрт своју у глави носим ја путник без пртљага и лица.
Изгубио сам те у ноћи подземној далеку ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен са неистином, непомирљиви спавач уочен од судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку.
Где си осим у мојој песми дивна Еуридико? Презрела си сваки облик појављивања о слико мога црнога града и изгубљенога циља.
Свуда у свету ужасна љубав влада. На хоризонту се указују као последња нада Облаци пуни птица и будућег биља.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 10:55 am
ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ М. П.
Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва. Птице гњију високо над твојом главом док бескрајна патња зри у погледу и отровне кише лију.
Звездама рањен у сну луташ. Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију
Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје прогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста свет ко вечита завера и тужан заокрет.
СЛЕПИ ПЕСНИК Филипу Вишњићу
O чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не може. О чело моје од сна и ветра мапо!
Одајем се мртав сунцу после мене јер несрећа и после смрти траје. Слепи јасно виде судбину пред којом шене предели небесни сатворени од издаје. Одајем се мртав сунцу после мене.
То је све што је остало од мога гласа, тај одјек у коме су заточени сви дани. Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним. И то је све што је остало од мога гласа.
У тихом се цвету неке ватре пале. Изгубљене у свету варке ми око снују. О тужне ноћи преко сна мог пале! Нек небо усни огањ и олују! У тихом се цвету неке ватре пале.
О чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не може. О чело моје о моја слепа мапо!
ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ
Станиславу Винаверу
Зимска музика свира Особино праха и кремена Опроштај сна иза темена Када ме покојем дирала
То време узме и остави Ту горку шуму да се плави Усред вечности на домаку Нестварности птици и облаку
Прахптицо сунчевог урока Скок од пепела и лет Нек буду једини путоказ
За напор смисла и раст Суштине у врлет Када јој освану глас
РАСПОРЕД РЕЧИ
Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и харфом пробуђен слап Исцељен заблудом претворен у кип
Јаву кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и миг Од језера дубља стоји кап
Поверене боли достојан стих Марљивим заборавом измењен лик Вени у грому касна за лек Прогнане шуме где ногом стах
РОНДЕА
М. Д.
Слепи ход да те од простора склони, посусталог, од ноћи осветљене позајмљеним звездама, и ту да заборавиш, заборавиш сваког дана по мало, ако је име узрок томе сну.
Не виђај људе са опасним рукама у дну где је пепео сведок крви и све поспало. Заборави, заборави сваког дана по мало. Једно је име узрок томе сну.
Руке које употребљавају камен и време стало на померљивој линији између два времена, где мру
два гласна камена и отворен је пут, нека узму пустињу за сведока ил сунце пало, да је једно име узрок томе сну.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 10:57 am
СОНЕТ О ПТИЦИ
Испили се из баченог камена и буде зеница неба ослепелог, мало живота збиља полетелог с наших бескрилних погнутих рамена. О чудна птица чија намена да буде лет земље и песма опустелог неба, која се чује ал не схвата. О, бело удварање ветра тој птици од пламена. Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче. О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним.
СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ
Нема је овде, све је више губим У часном кругу ког заборав руби. Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива.
Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим.
Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу. Она је део предела што спава. Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају.
УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА
Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају, али не веруј мору које нас вреба и мами. Просторе где невидљива снага сања којој се сунцокрети клањају видиш ли окренута заборављеним данима у тами?
Тебе три света воле три те ватре прже. А ми идемо испред наде коју лутајуће пустиње прогањају. Они смо што су све измислили и остали сами, жено од светог мермера бела утехо којој се приклањају.
На звучним обалама где древно завршава море каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо. Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг. Ал лудо не веруј томе мору које нас вреба и мами. Кристална језера сањај у тами
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 10:59 am
И ПОЧЕТАК СНА
Нека ме недостојног ветар обавије Куло с врхом ван времена на коју дишем Тесно је небу у птици птици још више Моје издвојено око ван главе бдије.
Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.
Чистом ватром гоњен о шта ћу са оним Што сам видео и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале, Жалбо црних птица и тужне похвале?
II КУЛА ЛОБАЊА
Жалбо црних птица и тужне похвале Празно име иза смрти и обијен вид То није љубав то је патња и стид Кад одјеци померају места и обале.
Подземни ветар успава заспале Улаз чувају две тишине и хрид То није љубав то је патња и зид Од лобања где труну звезде што су сјале.
Нестајем бдијем постајем глас и време Цвет већи од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале Којима замених вид и име свога правца Лађо пуна заборава и ветра без прамца Некога света тешке сене пале.
III ОДБАЦИВАЊЕ СУМЊЕ
Некога света тешке сене пале Робе напорног брега и злих вести Доцкан је да посумњамо у оно што је у нашој свести Целога живота речи су нас крале.
Неуспела љубави ока и варке уздрхтале У један крај много приснији ме смести Где реч има вредност судбине и подсвести Где су величанствене сенке а ствари мале.
Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије.
Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце измишљене ватре поклањам злодуху Шта је то што се у дну песме крије?
IV ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА
Шта је то што се у дну песме крије Кад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира? О даљино сна где југ влашиће свира Скриј ме од слепог камена који у небу бдије.
То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира. Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије.
Црно једро мог ветра пловидбо ослепљена Мојој охолости море до колена Над мојом главом опасност симетрије Светова поређаних умом у привид. С чиме да те здружим кад ти изгубих вид Лепи мој дане с душом елегије!
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 11:02 am
V ПОЧЕТАК ТРАГАЊА ЗА БИЋЕМ
Лепи мој дане с душом елегије Кад од Бића сенка бива пределима Лутам у сузама страх ме обузима Звездани утицај нада мном — ко да их сузбије (!)
Неиздвојен појавом још нико није Открио себе, свете, у твојим призорима Врати ми дан ако га негде још има Земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије.
Поређане главе у заборављеном времену Са узалудним мислима и последњим речима Слуте свој лик у мутноме камену.
Тражим те у ветру ако те још има Изговорена речи за светове пале Тражим почетак сјај и сате стале.
VI ПОИСТОВЕЋИВАЊЕ БИЋА И РЕЧИ
Tражим почетак сјај и сате стале Да живе мој живот и да га васкрсну Из остатака збиље прерушене у сну Кад ушав у пустињу затаји поспале.
Понављам речи које су ми дале Тај цвет тај камен птицу што искрсну Из ничега, сунце које се распрсну Над светом који су саме одабрале.
Ослушкујем пун наде стране света. Залази за месец време. Непокретна Реч је над светом за речи остале.
Дан слепе љубави мину полустваран. Не пође памтећи свет балзамом зачаран Кад су ти две тужне птице вечност дале.
VII ИСПАШТАЊЕ СНА
Kад су ти две тужне птице вечност дале Стрпљивост простора и свој лик по казни, Главо низ црне стубе у непролазни Дан патње, какве се ватре распламсале?
У дну је сунце и време је ватра. Ждрале, Где му је одјек у срцу ил смрти? Поразни Сведоци мора и промена испразних Уснуше мир и скаменише вале.
Свет претворен у време отет зломе змају Мировањем ватре и болне нејасности. Граде Нема осуђених ноћас сви сањају У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде Нема, али нема ни страха од змије Пред вратима иза којих простор гњије.
VIII СЕВАЊЕ НА ПОКОЈНИКА
Пред вратима иза којих простор гњије Он је збуњени златник и двосмислени раст Мутне речи све дубље која чека на нас Да нам срж клијањем кроз кору пробије.
У распеваном пламену ко да га открије Трава расте из његовог имена и спас Једини је будан а само је глас Чули су га ал га нико видо није.
Простор и време између свега што бива Безгрешним говором превазиђе у светлости Кад горе градови у самоодбрани.
Он је звезда над празнином говор који открива Здробљено сунце подземља као живу у кости. Ту изгубљено сећање пустињу храни.
IX ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА
Tу изгубљено сећање пустињу храни Пред малим жбуном ватре тицом убијеном у лету Ту је живо што живи а нема га у свету Што траје почетак у крају а прошли су давно дани.
Ту је све име или реч. У времену порани Сунца и других звезда и сунцокрета. Ноћ ће изаћи из мора и пробудиће се у срцу. Комету Прорече мраку сну росу лек рани.
Занет окретањем неба што меље наше кости Док мудраци протурају лажи о будућности Видиш ли оно чега нема то да браниш?
А нема љубави, доказ је ова обала и ова вода. Труну остаци уклетога брода Крај ватре којом не хране се дани.
Х ИЗМИШЉАЊЕ СВЕТА
Kрај ватре којом не хране се дани Изобличени облици од жестоког раствора Сна и празнине. Истино говора Све је замењено речју па нејасан пој мами.
Свет са ветром испод сваког листа у тами Који се завршава звездама изнад назначених Гора
И наказом у пољупцу која се родити мора Својим доласком измислили смо сами.
Ал вребају нас висине где ствари смисао губе, Где је суштина округла и облик себи сличан, и од целе јаве остале су тек речи. А боје? А звукови и мирис? Могу и да се љубе Ал не постоји љубав. Догађај препричан, Закопани лелек и ненађено благо стоје.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 11:04 am
XI ЗАЧАРАВАЊЕ
Закопани лелек и ненађено благо стоји О звонка росо ту где смо ми пали У чаролије касне које нисмо знали Кад воде не теку, јер ништа не постоји Ако престало није. Пределе раздвоји Одјек те речи. Часови су стали И нали укроћени над понором. Да ли Стварност се привиђа ил шум прогоњен доји Одбегла свест мутним излазом у н и г д е? О пустињо најсличнија сунцу има ли игде Финијег песка успаваног срцем и бескрајем! И која страна света поклон бива Кад бдиш једина звездо над измишљеним крајем, Љубави моја мртва а ипак жива?
XII ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ
Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива.
О златни талог времена простори Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори.
Како се зове пре него се родимо Спремни у туђој нади и безболном огњу све то? Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо, Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива. Под земљом ће се наставити трајање започето. О све што прође вечност једна бива.
XIII КРАЈ ПУТОВАЊА
O све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива.
Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи ал нуди Зло да нас спасе и истину открива.
То чему се молите је Жалосни Славуј. Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.
XIV ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ
Нема мене ал има љубави моје; Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости. Довршава се дан у њеној захвалности Слично музици слично празнини, спокојем.
Она ће сачувати намере моје и твоје И васкрснуће мртве рођендане по милости. У подножју ветра немерљива сен охолости Нестаће у пепелу оних што више не постоје.
У пусто срце у мртво време ме зови, Минула чежњо, да се свет понови. Ако не сазнах љубав и успавах свој ум, Па ми је празан дан који још дошао није, Ко грану која се издужује у узалудан шум Нека ме недостојног ветар обавије.
XV МАГИСТРАЛЕ
Нека ме недостојног ветар обавије Жалбо црних птица и тужне похвале Некога света тешке сене пале Шта је то што се у дну песме крије?
Лепи мој дане с душом елегије Тражим почетак сјај и сате стале Кад су ти две тужне птице вечност дале Пред вратима иза којих простор гњије.
Ту изгубљено сећање пустињу храни. И крај ватре којом не хране се дани Закопани лелек и ненађено благо стоје.
Љубави моја мртва а ипак жива О све што прође вечност једна бива И нема мене ал има љубави моје.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 11:04 am
ПОСВЕТА ЕЛЕГИЈА
Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш? Свет замењен оком над реком зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао. Пашће сунце тамо где сам ја клечао.
Проговорите сени слутим ли превару мутнога потиљка. О тужни северу тела небо од четири ветра претвори у пару над широм отвореном водом која је разнела таму ока по целоме телу. Жару невесели када песме у мени пронађу мрачно обиље што ме мори глађу.
Све што имам то су наше речи над водама што слуте тајни сплет токова кад открије врх бол у мени где клечи пред мојом сржи што сања безболни цвет. То што реку из земље изгони нека нас лечи кад хлеб нам у камен претвори свет кад огледало бива њено мртво лице за птице крилатице изнад зле литице.
Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш? Свет замењен оком над реком зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао. Пашће сунце тамо где сам ја клечао.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 11:05 am
ЦРНИ ЈАМБ СНА Ја после великог сна подузех пут тужан МАЛАРМЕ
U уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами. У свакој има једна шума. Гле што више говоримо све смо више сами.
О ветар с црном кичмом тамни рој и пакао разноси светом, мења ток онесвешћеној реци. Онда мој залута међу звезде крвоток.
У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима у топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
II У сну то стојим испод запаљеног дрвећа пред чудним знацима и више немам руке у простор прогнан и у време. Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док остали су мртви уснух. Јој ваздух вене умиру сви облици! О милости за оно што сам био у сну. То паклена ми љубав у недоумици. Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло. Под земљом мрачни предели се мешају. Померају се мора ужаси се премештају са једног места на друго место зло. О страшни преображај мој у срцу сна где васиона почиње ми птицама, с два ока варница да л ће да зна да пут ми нађе летом или клицама.
III Сам у сну своме — ко ће да ме спаси! од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама.
Крв моја има име једног цвета; да узберем то име у слеђеној крви хоћу за њу што кроз моје ужасе мирно шета, кад звери беже зле у наше речи ноћу.
Те звезде — с њима ко и без њих ноћ. О куло снаге где је плави дан ствар свака када има лековиту моћ и кад се рађа смисао умире ми сан
у ваздуху кад се путеви продуже за мирисе и анђеле да прођу! Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже.
IV Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи. Ја после сна тог не знам куда сад.
Ти, сну мој, моје тамно подне, сен зар сведок предела нестварних ја за свет од топле глине умешен! Куда да одем после овог сна.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 11:06 am
ДАКТИЛ СНА
Стоје измишљени брегова од злата где звезда сјала је. Ту смрти нема. Ветрови у небо се враћају. Пала је
лобања низ црне гребене. У мрачне дубине носи ли то што сам чуо. Ледене обале сенком роси ли
језиве воде за заклетве од жеље страшне смрзнуте. На путу остале су клетве и звезде споре омрзнуте.
О нема шумо на обали ноћ где бесвесна почиње да л снага ме слатка обали или ме сан мој опчиње.
Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају. СОНЕТ
Tо су речи увек исте које касне горку љубав и свет. Оне су успешни престанак јаве, ал не сан кад се изјасне сунца за ноћ, већ нешто треће, неутешни због чега јесмо. Извод из чудесне басне сна. Горке обале на којима неумешни стојимо окренути своме почетку грешни због губитка вида када светлост згасне.
У сну смо они чије заљубљене усне траже речи без циља, без измишљених предела. Ох те речи како могу да ублаже ако су од сна. Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце. СУНЦЕ
Oво ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу. Мајушно подне се руга у камену, варница што ће осветлити
звездани систем мога крвотока. А дотле све што буде нек је због песме. Друга утеха нам не треба. То трајање се руга претњи црног и отровног неког сока.
Не, неће се отровом то путовање завршити. Неки ће свемир поново да нас створи. Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори. У камену спава мало сунце што ће нас осветлити.
Чујеш ли звездани систем мога крвотока! Понављам: неки ће свемир поново да нас створи макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори над претњом црног и отровног неког сока.
Ana Admin
Broj poruka : 569 Datum upisa : 05.12.2011 Godina : 42 Lokacija : Niš
Naslov: Re: Branko Miljković Sre Jan 04, 2012 11:07 am
ХРОНИКА
Првога дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и шкргута Петога дана шума је скупљала крај реке обезглављене лешеве Шестога дана мало ватре заљубљено налик на сунце Седмога дана не запеваше анђели Осмога дана у понедељак први пут запева птица од пепела. и зид проговори.
ОДБРАНА ЗЕМЉЕ
У срцу љубав јача од смрти У глави мисао већа од главе И то је одбрана земље
Страшни су ратници под земљом, војници одбране, Залиха снаге спремна ако живи клону И то је одбрана земље
Велика реч ни из срца ни из главе Већ из земље ко биљка ил цвет Расте, и то је одбрана земље
Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана земље
Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље
REQUIEM
I Моја је крв мој пут до тебе
прелудијум Tо је земља авај понекад често понекад исувише, баштина ветрова и оних што имају мање него ништа велика урна са пепелом једне и заједничке смрти која се понавља али не прегорева са временом никад земља на коју ћете пасти челом ви и ја и моје чело мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати скамењене лобање за кишу лица и неба за врата од песка и црне ће руже процветати дуж путева отворених за све ветрове којим долазе нерођени по своју смрт
II Гледали смо како умиру стојећи они које волимо сада видимо мрак који не виде слепи склопите очи да видите оне који су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада никада се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви
poѕt ѕcrіptum Црвене птице пиће нам с усана видети их нећемо вриштаће траве у облацима кржљавим чути нећемо
III Крв откуцава кораке и смрт и једне вечери после живота крв престане да буде птица постане змија у трави па свуноћ деца плачу мртви су на левој страни узалуд упаљене ватре чекају њихов повратак њихова ноћ са нашим даном меша се не заборавите да то деци кажете
успаванка То више дан није нити ноћ сном треба дочекати разбојнике птице су небо на југ однеле спавај они неће доћи њихови кораци су тешки спавај љубав иде градом на штакама спавај ал им глас не сањај
IV Ноћ је пуна мрачних анђела уклета лађа носи терет изгубљеног времена и наше мртве пријатеље у шуму без птица
требало је прећи море време и простор који су се помешали сада су за једну смрт далеко од сваке обале
светлост и сенка играју на води игру живота и смрти далеко протиче река вечита и узалудна птице лете за ветром и жене плачу на обали
човек пада на своју сенку они су без сенке сишли у дубину и без имена
за историју: од слепог лица бродолома у њиховим последњим очима створена је историја
поука за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено
V Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас нашли збогом граде где се прекида моје сећање сада сте мртви и ваше је тело неопипљиво сећање и топла прегршт земље прегршт Србије и нас
рефрен: Уста су била испуњена песком и сви су ћутали збогом граде где се прекида моје сећање здраво чудна реко спаса
VI Звездо црвена рано облака марамицо крви у ноћи закључаној црним кључевима где су мртваци сахрањени једни другима под челом смрти помножена са хиљаду гробова јој на кордуну облаци су узели цвет ватре из њихових руку које су последњим покретом поделиле предео на две тишине где плачу птице од пепела
poѕt ѕcrіptum У земљи где се поштују сунцокрети пали су лицем према истоку чини ми се да сам и ја пао с њима различит од онога што ћу рећи
VII Зеленгоро хоћу да изговорим твоје име зеленгоро зачета у трбуху ветра зелена горо неба и звездо моје крви стране света су се отимале за њихову смрт која је била почетак а не крај путеви су их тражили по целом свету нема их профил њиховог одсуства чува ноћ зеленгоре њихове су смрти најдивнија сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове зеленгоре
VIII За оне који су искористили смело могућност умирања за оне који су прекорачили преко свога леша за њихову смрт тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела а два и два су један кад падне последња ноћ за оне који су се утопили у водама вечитог сна као што умре сунце удну далеких пејзажа закопано за оне чије су речи никле из земље ко лек и буна нека погну главе далеки сунцокрети