Branko Miljković

СВЕСТ О ПЕСМИ
АЛЕНУ БОСКЕУ

Мене ничега више није стид.
Клону сунце преко свега. Жељен плод
пун је ноћи. Глас, што себе сања, зид
откри у даљини где зазидан ми брод.

У том зиду чувам своју гордост, певам
из те зазиданости лепше но на слободи.
Откуд та моћ да себи одолевам,
а не одолеше виногради родни!

Је ли то чудна жеља да се живи
без себе? Жеља за песмом без песника?
Од прошлости и заборава време што се диви
издајству мога заустављеног лика?

Да ли то значи рећи промени: нећу!
И оставити песму да се сама мења?
Поклонити себе животињама и цвећу
и снагу своју дати глади црног корења?

У овој ноћи мене није стид
што певам из зида лепше но на слободи.
Сунце ми у пети бриди. Блешти зид
на крају пута што никуд не води.
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника н његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.
Верујем, да бих могао да говорим
да изађем из себе с надом на повратак,
макар кроз пустињу до места где горим,
макар кроз смрт до истинских врата.

У погрешном распореду речи утешно време
можда ћу наћи. Или ћу открити
како је бесциљно љубим ко киша, као време,
ко онај што мења речи а не свет скровити.

Верујем, мада без наде ући мора
у ноћ, у заборав кроз који се простирем,
та песма без завичаја, та птица без гора,
да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Онај ко пева не зна је ли то љубав
или смрт. Када мирис помери цвет,
где је цвет, да л тамо где мирише са руба
света пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

Свака је песма празна и звездана,
Ни бол ни љубав не може да је замени.
Она је све што ми оста од неповратног дана,
Празнина што пева и мир мој румени.

Песмо празна и звездана, тамо,
твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета,
ако га уберем оставља ме самог,
ако га напустим за леђима ми цвета.

1957.

АРИЉСКИ АНЂЕО

О АНЂEЛУ НА ЗИДУ
I
Заузме своје место између седам звезда када престаје ватра и збивање и почиње чиста кристализација подарена у смиривању. Анђео усамљен на зиду, можда он стварно постоји у зиду, али када није на зиду, он је сен. У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким стварима. Тада почиње лутање, осетим да се мења структура мојих чула и да уместо чела имам једну једину мисао. Не постоји тријумф изван несреће. Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе. Тако смо стварно претворили у мит, да доцније посумњамо у њега. Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу. Онда он стварно постоји између елемената и односа који поравнавају свет, постоји у чистој могућности као чудо и верност силама које су иза зида.
II
То могу да објасне само воде које не теку, тај мирни лик када престаје ватра и збивање и почиње кристализација. И мада је супстанција тих звезда око главе нематеријална, оне припадају човековом простору. Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице. У срцу се пали светлост која обећава да ће све бити виђено и сагледано у сећању и будућности и у себи самом. Дотле треба сачувати своје очи које гледају са некога зида и чувати се ослепљења и заслепљења. Нисам први који се плашим да не ослепим забринут за дубину свога ока кад гледам у језеро или у простор. А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида. И највише нам при том недостаје празнина где не струји крв и где бисмо сместили своје представе о евентуалном божанству. Ипак ништа није изгубљено, јер празнина је то чега нема. Али има нешто око његове главе што је чиста лепота и непревазиђена врлина, а слично је празнини.
III
Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би: ово је предео који продужује љубав.
1957.

АРИЉСКИ АНЂЕО

Aнђеле горки празнине и снаге,
Кад указа се сунце какав није
Свет, где невољан јаче ћу волети драге,
Док плод посејан у паклу на небу не сазрије
Ако намере добре срце воћу
Подари, каквом ватром вођени иду,
Док пчела ставља жаоку у слаткоћу
За смисао лета на искусном зиду.

О, опија ме ватра тако трезна
Око твоје главе ко пролеће!
Ко тебе није видео тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуда стићи, јер бескрајан је пут.
Гле месец блиски изнад рујног цвета
Доби облик српа: лепота је смрт
Где врлина откри могућност узлета.

Непомичан си, зато те не могу стићи;
Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више
Звезда на коју треба се тек навићи.
Дивно празноверје што измишљаш крила
Ослепљеном ваздуху у тој сажетости,
Твоја је младост пре свих младости била
И остала на зиду ко слика милости.

О сретна младост која проћи неће!
Да би био разумљив срцу оста
Млад у издвојеном дану који поста
Светлост што ме мири са вечним пролећем.












Прах ружама такнут до мириса се вину
На звезданој промаји где ми дан одшкрину
Ватру, ватру, слепо то обожавање
Елемената, које сагоре сопствену
Будућност и сунце претвори у сену
Небескога биља пред мрачно свитање.

Ти ме згушњаваш на месту где падох,
Иза последње мисли последња надо!
Твоја чула себе ослушкују, своју
Нестварност, своју бескрајну успомену;
Твоја празнина свет и звезде крену
У чудно поимање твог духа у Броју.

Сричем фосил твога имена у суши
Вере и лажног раста лажној души,
Јер и да те нема, празнина у којој
Замишљасмо те, ипак, никад не би
Престала да нас опија, у себи
Увек друга превареној сржи мојој.

Да ниси анђео кога страх мој кроти
Чудовиште би био у својој лепоти
Чије порекло у мојој је жељи
Да уништен будем тамо где постаје
Моја немоћ моја снага која даје
Истину речима у лажној повељи.

Због твоје надмоћи остах пуст и сам,
Што сних заборавих, па ме проже плам,
Док на крају твог имена букти баршун
Птице што прелете свет уназад варав
До мириса руже у камену. Бар шум
Насликане гране да помери нарав

Биља! Како да те сачувам од туђих
Мисли у мени, док бивам све луђи,
За вредну горчину, шупље двојство лика,
Чији је раст одјек будућности празне,
Што податно тражи начине пролазне
Да бујалост своју непролазно слика.

Још мало и заћутаћу пред тобом,
Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом,
Анђеле пред неумољивом лепотом краја
Где је мир и зрелост песму заменила,
И мрамор где мрмор вечне воде спаја
Са каменом коме израстају крила.

Све што постоји тежи нејасности,
Галеб опонаша литице плахости,
Што вртлог одрази само вртлог бива;
Има ли доказа лепоте померене
Чулом у небиће које заодене
Обликом бекства стварност што се скрива?

Ох наше срце ког достојни нисмо
Ни онда када најмудрији ми смо,
Док будни пред оним што нас сном превлада
Не завапимо: милости! То пелуд
Некорисног пада на невиност белу
Цвета трезног чије име поста нада.

О анђеле благи упркос својој моћи,
Ил управо због ње, ватро са својом ноћи,
Како се зби дивно да биће ти избегне
Место које би изван тебе било,
Јер забуном све се збило што се збило
А сјај који касни најдубље досегне.

Наше име неће бербу доживети
Свега што може себе да сети.
Појединачно нас, јој, унеразуми;
Опште нас заслепи. Забуна је сличност.
Моје лице тоне у чудну безличност
Која мермером своје очи уми.

Ах, надо коју врисак зна изрећи,
Тескоба и грижа, пре но мир у срећи,
Слаби смо и ломни као лист лискуна
И не усуђујемо се да будемо друкчији.
Преселили смо цвеће под реп змији,
А ипак нам је душа наде пуна.

Дај лобању празну за преживеле лажи;
Неизбежни додир сна и праха тражи
Имена посна троструких одраза.
Властито ме срце порази. О, крах,
Кад крв своју бури подмећем, и плах
Пењем се на врх пресахнулог млаза.

Вратиће те време. Клечаће и влати
Ко у Матјечи, на гори што пати,
Док те у дубини преуређују звезде,
Које не видиш, ал видиш звезданост
Пресвислу у води без чари што занос
Твог срца троши за хридине трезне.

Моја те љубав претвори у нешто
Што се не може волети. Ал вешто
Твој костур празно препозна сазвежђе.
Ко ће преживети Плод, ако га буде,
Сићушан испод дрвета, ког луде
Покушаше трести у зоре све блеђе.

Ту врста тла проговори са гране
Заведена од сунца у непојамне дане,
Када знам шта ми окружава вид,
Ал не знам сунце што га испуњава
На уласку у земљу која спава
Сањајући труле лобање и зид.









Празно је дубље. Јао, време, где те
Пламен пресеца. Оспорени свете!
Није ли страшан лет који је доказ
Празнине у стварима. Цвет уместо ока
Исто сунце виде. Слепо слепим само
Видети можеш. Залеђени плам
Огледало поста ономе што сања.
Облик је врлине стрела угледања
Што светлост раскопча орлу испод грла:
Запамћена зимо бит је неумрла.
Јао, време, устах, ал се не пробудих;
Шта то видех, шта то сањах, па сад лудим,
Аскетска ружо, сени оплођена
Цветом, крв ти зајмим, а сам бивам сена.
Ту нема сунца, јер све собом зрачи
Место узалуд покушано. Јачи
Постаје који своју слабост спозна,
Цвет шупљом руком откинут. О грозна
Свирало која пресађујеш влати
Из питоме долине на литицу што пламти!
Глув да чује немоћ како вешто свира
Шупљину фруле изнутра и пепео додира
Слух сажет звездом успомену згусну
Преприча росу и неверицу усну
Мамећи сене из свирале празне
Ишчезлим даном. Јао, речи разне
Исто значе. Никад цвет не могу рећи
Ако не мирисах нецвет много већи.
Најближи дан је који прође давно,
Смиреност сени примакнута славно.
Јао, време стрмо израсло иза лажног
Сусрета чула у уму. Неважно
Спрема у свему виђеном поразе
Оку и уху док сазвежђа силазе
Кроз левак цвета у земљу, престрого
Штиво корењу. Ту сам изнемого.
И вишак ватре поста сунце злобе,
Златни почетак отрова и тескобе.










Све је нестварно док траје и дише;
Стваран је цвет чија одсутност мирише
И цвета, а цвета већ одавно нема:
Беспућем до наде песму ми припрема,
Кад издан још волим ону која спава.
Успомено златни праже заборава!
Из пресађеног отрова дан расте и спрема
Почетак лепоте, а лепоте још нема:
У прекомерности и изобиљу се губи.
Лепо је мањкање у себи што љуби
Празнину и место још неопорављено
Од одласка анђела, свисло биље. Сено
На трагу одлуталог цвета чије име
Мирише изван врта и води ме
До чистих места, нестварних без наде,
Ружо померена најслађи мој јаде,
О како дивно трајеш измерена
Својом одсутношћу, одважно мислена.
Ватро безболна, о жестино даха
Оног чега нема, примедбо мог праха,
Што приста на себе, али наде пун,
Због које је сваки свршетак непотпун,
Одсевом циља непрозирност смири,
Увреду глине сунцу, сјај рашири.
Зид мутни што се под фреском отрезни
И ојача празни занос неопрезни,
Нек лепше од звука слути ми суштину,
Губљење вида и пут у долину.
Јер и пад је лет док се не падне
У себе; а тамо — нема нас, већ гадне
Кљују нас птице и ругло смо свима;
Ко нема више срца тај га има.
И пакао је љубав кад дозревање ока
Ружу у слику претвори, дубока
Расањаност да јој луди мирис кроти
И одузме срце ведрини и лепоти,
Јер ако крајности исто сунце доји
Сувишно је срце где песма постоји.
Провидност лепоту опседну да плане
Кад презиром казни све излишне дане
Где досада је врлина без наде
Пепео одблеска који упознаде
Испражњен југ и посвећене руке
Сјајем нове звезде за прастаре муке
Кад пакао је љубав и исти огањ гори
У злочиначком срцу и на гори.


Биљко, помешаност смешну земље и воде
Кажњену блатом, благо презри цветом.
Ал пристани на свет који звезде воде
Изласку мутном с безбожним полетом.

Срце роди поноћ главе, ал избави
Себе анђелом када време стаде.
И оплођен прахом мутни цвет објави
Померање порекла, дан већи од наде.

Биљка те мисли; мој ум се исели
Смело у цвет који иронично гледа
Лобању празну. Ко птицом исцели
Понор пролећу безазленост преда.

Ружом погрешно и нежније казана ватро,
Пролеће прође и нико се не стиди
Да преостале дане као будућност види,
Коју прелетају гмизавци с птичјом маштом.

Препорађањем испирај сјај свету
И звезди која поноре затаји;
Нека се трулеж отрезни у цвету
Непознат несвесној ружи која сјаји.
Држиш у руци ватру као да је
То нешто стварно, анђеле са зида,
На уласку у завичај који даје
Лобању трулу за злато мог вида.

Прими и цвет кога презиру љиљани
Запамћене мудрости у сусрет мом праху.
Истинске су речи тужне; прави дани
Празни. У прашини траг нађи уздаху!

Као они што се ослободише љубави
Љубећи силно, сићи ћу једном празан
у свет полутаме, где заборав плâви
Поља, а звезде тамани зараза.

Трешњо неверице без облика срца
Људског, звездане падавице вруће,
У пољупцу се ништавност копрца,
А пут је само упознато беспуће.

Из срца ми славује измами гора,
Па празан клечим пред оним што паде,
Сред непокретних ветрова и мора
Празних: пакао — предео без наде!

Шумор без шуме и цвркут без птице,
Празно што траје; не чује се што јесте.
Док с мртвог оца скидам наслеђено лице
Ватром се звери и звезде причесте.

Чиста реч која каже себе маном
Избеже твом бићу, али упозна зору;
Доврши ти небо у неисказаном,
Да ти име чезну острва у мору.

Да уместо мене пати, песме ето!
Испражњено срце још је увек живо.
За велико сунце у камену сажето
Кристал истури прозирност ко сечиво.

Камен је потчињен говору и зими.
О речи које речено поткупи!
Звездо, мој пакао и моје срце прими
Угашеном руком што бескрај исцрпи.

Ослепљеном росом у надање и вече
Вара ме азур поклоном теби сличним
И страх стварнији од оних што клече
У страху од промена пред злом непомичним.

Оговарају воде одражено
И дан пропаћен пре него што сине;
Почетак света виде поражено
Име светлости која светом мине.

А твоја милост путеве одводи
У ружичњаке јасне, сестро крина,
Измењена звездама одсутним у води
Над којом лебди њезина дубина.

Пјан од удараца срца још тетурам
На Југу без Мора што препливах га ипак,
Јер нестварност је јача и најжешћа је бура
На мору ког нема, а хучи и ђипа.

Звонке руке пружам граду који спава
Пометених језика, са сунцем у бари,
Узиданих мајки у зид мушких глава,
С анђелом у воћу и оку што стражари

Лукавство позајмљених догађаја,
Неизрециво а научено ко време,
Варко, у теби удес и случај спаја,
Где прерасте слику и сјај успомене.

Нек ти име чезну острва у плими,
Анђеле, и песма која место мене
Пати, јер пакао и моје срце прими,
Да бела изнутра црним трагом крене.

Померање порекла дан већи од наде
У калемљеном плоду речи слутим,
Понор у руци анђела што стаде
С ватром на уласку у завичај мутни,

Да дан пронађе пре него што сине,
У оку и воћу тамни обрис раја,
Нестварност пуну воље и жестине
Која у нама коб и случај спаја.

Главо све даља од срца мом праху
Трулеж у цвету отрезни и целу
Ноћ кроз пределе без наде, у страху,
Празно и земљано вапи звезду белу.

1958.

УТВА ЗЛАТОКРИЛА
(1959)

ФРУЛА

Грознице нежне поремећеног цвета
Слутиш. Гле, биљу клањаш се опет.
Трагом пјаног југа и ишчезлог лета
Пожури, опевај пре празника свет.
Понови дан због незахвалног тела
Што сунцу узвраћа сенком и песму квари.
Врати човеку усамљеном птицу:
Под празним небом плачу соколари.
Дозови утве с гора у предање.
Састави чула песмом да не вену
У ноћи тела. Нек буде све мање
Видљивог да оствариш успомену.
Празниш ми колено и узимаш срце
Жури, круг опевај, несрећу превари
Смедерево отвори, птици се додвори
Под празним небом плачу соколари.

ГОЈКОВИЦА

И тако будућност мрачној нади поста
Сужањ и талац зло животу верно.
Грлицу опева камење што оста
У пределу који расте лаковерно.
Јеси ли живи стуб града ил мртва
Бели бедем дојиш превару све већу?
Празно име наде и прелепа жртва
У зиду без звезда праведно се срећу.
Тела чистијег од изгубљених речи гори
Дан после времена којег се сви боје,
Ноћ низ Бојану отиче у твоје
Срце продано несигурној зори.
Трговци часни што купују ватром
Из твојих руку истинито благо
На твоме телу град цртају јатом
Жртвених ждралова умиљатом снагом.

ЗОВА

Из зове која се собом забавља
Пределом слепим погубан је пој.
Издајство и брука ко песма се јавља;
Успомена траје у намери злој.
Цвеће нас оговара; шума се прикрада
Нашој наказној самоћи. Нема тајне.
Свирала се руга. Ругоба и чежња
Изједначише се пред крај лета. Сјајне
Заблуде ватре ништа не савлада,
Интриге сунца у плодовима гласним.
Сирене биљне пустолове маме
И чине свет смешним и опасним.
Речи су издајство; труљење сунца вајну
Сласт плода кукавичлуком означи.
Муљ и прогонство звезда које тајну
Казаше понору безвучно помрачи.

БОЛАНИ ДОЈЧИН

Jе ли истинито оно што је стварно
Ил само влада? Победници беже.
Празан је празник биће је утварно
Док достојни шетње кроз врт мртви леже.
Сунце је болест и слабост је стрела
У сну одвојени водом док се мрзну.
У висини ватре хладно је без тела.
Ко поједе своје срце тај се дрзну
Да песник буде пределу без памћења,
Цвет недовршен кад пролеће већ прође.
Свет ће спознати онај ко га мења.
Слаби су позвани да постану вође.
Дозивај пепео без страха јер нема
Пепела већ само пламен који спава
У камену мутном што потајно спрема
Излазак сунца изнад мртвих глава.

СЛУГА МИЛУТИН

Последњу светлост сабласти прате и биље...
Употребљив само у сну, свет нас вара!
Варницом нежном низ црно ковиље
Дожељен предео обузе превара.
Што је дубоко нит лети нит тоне,
Нит варкањем варке богојавно плане,
Да ноћ која их наизуст зна троне
Поткупљивим сребром мудрости преране.
Горка причест слуха у себи вас крије,
Чемерни лабуди излишности бритке.
Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије
Свако у свом мраку изгубљене битке.
А кад зид лобања све време опчини
Нико неће знати је л рано ил касно
За љубав за пут ил смрт док сунце јасно
Кува одбеглу горчину у висини.

УТВА

Дај несаницу гране с које слете
Звучно у дане последње и тужне
Златокрила које не могу да се сете
Црне шуме иза главобоље ружне.
У тврду земљу да л одлете шупља
Од неба, празна као све што траје?
Ватра која те види биће скупља
Од злата које себе не познаје.
Оста само име: доста да се роди
Песма у лету сјај далеке зоре.
Сањам те док певаш у скамењеној води
Морем без молитве про непрелет горе.
Одлете трагом издајничке среће,
Од блеска срца руком склањам лице.
Не куни воду изгорети неће,
Удахнуо те камен крилатице.

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Tуђом су песмом очарани. Тешка
Неверства крију у срцу што стрепи:
Славује странпутица. Сунце је грешка
Плаћена виђеним ужасима слепим.
Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,
Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху
И следе видљивост различито људи,
Биљке и звезде подмићене у слуху.
Понор сумња у њих јер их испуњава;
Само су слаби изван опасности.
У злочин је умешан и онај ко спава.
Никога нема да јакима опрости
Што сиђоше у тамни вилајет и злато
Које се не може узети открише.
Што год да чиниш зло чиниш јер блато
Из тог подземља славно је све више.

КОЛО

Ван њега све је бескрај, варка и злоба,
Празнина у ветар претворена ташто.
Само је будност песма, и тескоба,
Бешчулно место преварено маштом.
Измишљање слепог у ковитлац ока,
О саплитање кроз измишљен врт!
Искуство ослобођено памћења
Опчини биље нежности и смрт
Около времена, около костура,
Около данашњег дана опраштање.
Док се срце игра својом прозирношћу
Угасла јасност чека испаштање.
Чикају свет за потиљком. Чуј
Шта закаснела фрула каже свету.
Из пепела ока излеће славуј.
Крилатост клисуре одмени сујету.

ДОДОЛЕ

Kо сат без казаљке светом откуцава
Пронађена празнина дану сагорелом
Што посвађа будно са оним што спава
И лет заустављен с лажи одлетелом.
Па певају: дај нам будућност ко сећање,
Свет више иза нас неголи у нама.
Да би чезнули и певали дај мање
Него што нам треба. Падај кишо тамна!
Ружу нутрине нуде безазлено
Промуклом додиру дана да га свлада.
Између њих и света стрмог, ено,
Као у јаму тешка киша пада.
Жуборику биљно песмом дозивају
И дан иза леђа ко потоњи цвет.
Бела им врана на језику. Знају
Са лажном сликом да помире свет.

РАСКОВНИК

То је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе.
Вук Ст. Караџић

Oтвори кам у ком искра малаксава,
Да лепши од празника обичан дан буде.
Изнеси благо из лажних остава,
Из измишљеног пакла лековит јед руде.
Поклони своју биљну мудрост дану.
Отвори пут у речи, у ризницу гоље.
Око заходи са сунцем, не срце. Освану
Варка, рекавши: хајдемо у поље!
Биљни сезаме отвори обзорје
За све који су се родили прерано;
Нек уђу у туђе срце ако су отворили своје,
Путници врлим ли морем, гором ли саном.
Отвори семенку у којој нежно чами
Заборављено пролеће. Отвори
Камен што прећута звезде својој тами.
Отвори пут птици, човеку и зори.

ПОХВАЛА БИЉУ

I
Дошле су из једног сажетог дана непознате
и познате
Снебивљиве у нашој употреби многобројне
биљке
Чине видљивом линију којом се граничи
измишљено и стварно
Свуда где има минерала и ваздуха воде и
маште
Биљке које нам пробадају тело зрачним
копљима мириса
Које нас заустављају отровом и продужују
беланчевином
Скупљају нас по свету и хране нашу изнемоглост
Из земље закључане пред нашим моћима
Ваде неопходна блага из затворене бразде
Из црне браве за коју нема другог кључа осим
биља
О врло смеле и инвентивне биљке
Све што пронађу несебично покажу
Стоје између нас и празнине као најлепша
ограда
Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух


















II
Изналазе путеве између крајности: између
минерала у коме никада није ноћ, где
сунце не залази, где је симетрија
стална, и нашега срца
Оне расту ван јаве па нам се онда јаве
Чине паралелним прошлост и будућност и старају
се да не буде више мртве стварности
него живе нестварности
Иду до смрти и натраг и чине време потребним
Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове
Припремају љубав











III
Ту све почиње ако у њима заиста има
прилагођене светлости
(Тамо где не посредују између нас и нашега
сунца пустиња је)
Оне стварају свет пре његове очигледности пре
првога дана
Цветају птице на гранама људи од глине отварају
стабла и узимају отуд срце слично ружи
Оне су најмање измишљене
Не мењају недељу за понедељак












IV
Два света је измишљају: подземни и онај чији
је дан имитација невидљивог сунца
Биљка са кореном изван овог света
Отвара ветар и улази у празно не куцајући
Продре кроз материју и такне бескрај њен
наговорени цвет
Њено биљно искуство: пресипање једног света
у други
Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест
Њена безболност додирнута чудесним
Врати зрно у заборав
Ослобађа ме бога њена провидност
Слична птицама које прелетају мора
(Конфузне птице не схватајући простор)
Њена безболност њен цвет без памћења лишише је
бескраја иако је дело два света
Иако експлоатише једну супстанцу нимало
конкретну у дубинама дана.
Биљке!
Измишљам им имена да живе са мном поклањам
им врт
Приближавам их својим навикама и потребама
Користим се њиховим заборавом
V
Ја знам твој корен
Али из којег зрна сенка твоја ниче
Биљна лепото дуго невидљива у семенци
удаљена
Нашла си под земљом моју главу без тела што
сања истински сан
Звезде поређане у махуну
Све што је створено песмом и сунцем
Између моје одсутности и твојих биљних
амбиција ноћ
Која ме чини потребним и када ме нема
Зелени микрофону мога подземног гласа зово
Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под
земљом
О биљко где су твоји анђели слични инсектима
И моја крв што везује кисеоник и време

ПОХВАЛА СВЕТУ

Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто

Не повредите земљу
Не дирајте ваздух
Не учините никакво зло води
Не посвађајте ме са ватром
Пустите ме да корачам
Према себи као према своме циљу

Пустите ме да говорим води
Да говорим земљи
И птици која живи од ваздуха
Глас мој испружен као живац
Пустите ме да говорим
Док има ватре у мени
Можда ћемо једном моћи
Да то што кажемо додирнемо рукама

Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто

ПАРАЛЕЛНА ПЕСМА

Хајдемо просте воде
хајдемо

то је мала шетња до
непознатог и натраг

увежбаним навикама
најобичније речи ми
набављају све што ми
треба и не треба.


то је најлепша куга то су
најређе болести

тако потребне мом
тамном жару

када покушам да
издвојим


мало чистог времена —
песму



ама не
свет онакав какав је
празно у пуном


песма коју сви знају и
да је нико не испева
да се нико не издвоји


да ниједан град не буде
престоница
другим градовима

не, нема разлога да
пишем песме

ако умем да приближим
стварност

ономе што радим
празнини којој се
прилагођавам

шта инспирација
за музичку фотографију
празнине

која се пење
слична празним
водоскоцима
звезди црној ко
склопљено око


хајдемо просте воде
хајдемо
то је мала шетња до
увежбаним навикама

шта њена златна лудост
мисао која се премешта


из једног света у други

кад великим речима
претходи пустиња



непознатог и натраг
које нас изједначише

ПОХВАЛА ВАТРИ

I
Oна нема никога
осим сунца и мене

II
Она се указује луталици
указује се лукавом
указује се заљубљеном

Ништа није изгубљено у ватри
само је сажето

III
На крајевима ватре
предмети који не светле
Нити се нечим другим одликују
трају у туђем времену
Птица која сама чини јато
из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити

ДВА ПРЕЛИДА

I
У заборав зашто рече
Што непогрешном погрешком стече
Кад бљутави свет с дуге стране
Таче те да ти укус згране
Ту птица без птице друго поста
Речи без смисла поклон за госта
Што својом досадом се забавља
Сви смо ми болесни од здравља
Од сунца коме је најближа
Наша рана недостижна


II
О хладна ватро која изгараш
Свуд око мене а дан не ствараш
Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди
Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света
Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни
Да следе реку звезде и птице
и наставе живот криомице

ФЕНИКС (I)

Да л варком чараш по мом челу
О ти у мени одсутност мене
Могућност крила у моме телу
И неке светлости залеђене
И неке светлости залеђене

Јеси ли можда јава позна
Када се касно остварује
Обећање цветова за порозна
Времена којим сјај путује
Времена којим сјај путује

Цвет си што живи у мртвом телу
А не зна име догађају
Који расцвета ружу белу
За потонули пламен у мају
За потонули пламен у мају

Сјај који себе не упозна
Горким стварима благост врати
И пролеће години. Али ко зна
Да л ће та светлост икад сјати
Да л ће та светлост икад сјати

Да л варком чараш по мом челу
Или си можда јава позна
Цвет што живи у мртвом телу
Сјај који себе не упозна
Сјај који себе не упозна

БОЛ И СУНЦЕ

I
Sунце које подгреваш у новом
Свету старе лажи о сељењу праха
Наша је нада очајна и плаха
Наш пакао поче песмом лабудовом.

Ти што нас не разликујеш а осветљаваш
Сликама од јуче, данас ван времена,
У пустињу се претвара свет који спасаваш —
Залуд птице круже око твог имена.

О, стуб сунчев занет бешчулном музиком
Убија нас сном о савршенству, сликом
Пустиње што очисти сунце од времена
И белих светлости чула што нам срце краду.
Хвалите сунце које осветљава без промена
Супротне ствари завађене појаве очајну наду.


II
То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.

Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.

Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
Без онога што сања, свет без сени!

Је ли то љубав што се из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?

НОЋ ЈАЧА ОД СВЕТА

O, које ли је време у космосу
Сазнан од звезда рујни понор цвета
Превазилазиш се маглом преко света
Нема успаванке за срдиту јој росу

Јача од света ноћ тајних преплета
Очара празнину заспалог тела што се осу
Звездама кад сан ти сади у потиљку лозу
И птице слећу у камен са длета

Нек шупља сенка нестанак тела слави
Једно је време у срцу друго у глави
Бујну невидљивост са свих страна чује

Ми знамо да је од прошлости веће
Све чега нема и што бити неће
И да свет овај празно одјекује

СВЕСТ О ЗАБОРАВУ

Нада је луксуз. Вечна ноћ у крви
измишљеном оку слепим зидом прети.
О ватро тамна иза себе, ко први
да љубим тако љубим, не могу да се сетим.

Зар знам што сам знао зар знам што ћу знати:
скелет усамљени изгубљено име
дивно усклађене с празнином што памти
јаловост цвета и јаловост зиме.

Ја сам забринути љубавник тог цвета
што мами из мене сунце и празнину
претвара у славуја, кад различит од света
предео ме таче и претвори у прашину.

Ал заборавом свет сам сачувао и чувам
за сва времена од времена и праха.
О где су та места када ветар дува
и пустош помера? Где звезда моја плаха?

Нискости узалуд чезну песму! Читам
на коленима предео који се отвара
у бићу у камену празном где је скрита
последња звезда чији сјај не вара.

ФЕНИКС (II)

Смрћу измењена камен отвара
Празно поље дозива гласом умири мора
Једина птица што саму себе ствара
Из пепела злих вести и празних договора.

Она је рачунање инспирисано звездама
Сјај који руку срце и ум спаја
Она је цвет што процвета ал утаја
Пределу име. Пева из незнана.

Једина уме да пепео победи
И да из ватре изнесе свој глас
Обећана у одговору на пакао лети
Сама у себи и чека свој час.

ЛАУДА

Најлепше певају заблуде. О, вали,
Римује се море! Тад смо на жал пали.

Мало је имена исписаних на води.
Сви пузе ил лете, ал мало ко броди
Гордијим морем опасној слободи.
Дан је у себи ноћ, а сунце пали.

Изгуби пут ако путовању смета.
Ах што је лепо и опасно: цветрадицвета!
Посвети горкој звезди уврх лета
Лековити речник биља у ували.

Кроз потајне горе горен лек ти је.
Да земљу земљом љубиш век ти је.
Ал ако је у очи пољубиш нек ти је
Прозрачан пољубац ко празни кристали.

БАЛАДА
Охридским трубадурима

Mудрости, неискусно свићу зоре,
На обичне речи више немам право!
Моје се срце гаси, очи горе.
Певајте, дивни старци, док над главом
Распрскавају се звезде као метафоре!
Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.
Птицо, довешћу те до речи. Ал врати
Позајмљени пламен. Пепео не хули.
У туђем смо срцу своје срце чули.
Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.
Савест не уме да пева, јер се боји
Осетљиве празнине. Крадљивци визија,
Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим
Прикован за стену која не постоји.
Звездама смо потписали превару
Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти
Тај пад у живот ко доказ твом жару.
Кад мастило сазре у крв, сви ће знати
Да исто је певати и умирати.

Мудрости, јачи ће први посустати!
Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.
Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати
Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал нико после нас неће имати
Снагу која се славујима удвара
Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.

МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ

Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним
морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л моја ил твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.

ПРОШЛОСТ ВАТРЕ

Oна учи звезде да буду јетке
Спава са својим мраком из загрижености
Спанђала се са временом
Мешајући свој пепео са свежином зоре

Она светли: то светли њена празнина
Њена ће немоћ осветлити наше путеве
Сунце је име њеног насиља
Њена издајства скрива људско срце

Она је признала север
Она под старост благосиља цичу
Птица која себе ствара из своје немаштине
Чита лед из њеног ума

На начин умиљат и страшан
Дани су различити ал светлост зоре је иста
Загађена ватра у глави, бивша реч
Будућу зору учи суровости

БУДУЋНОСТ ВАТРЕ

Сакрићу те у моју зиму
Вечито пролеће залеђена зоро
Сунце је твој непријатељ
У име правде у име пустиње

Сунце се окреће истина мења место
Онима који остају верни остаје само лаж
Ал на истинитом месту је хладно
На истинитом месту нико не диже дом

Ледена птица ватре је једино знање
О камену који жваће свој пепео
О пепелу који уговара нову наду
О нади из које она излеће напуштајући је

Чудни дијалог између ватре и птице
Обећава птицу чаробнију ватру паметнију
Ако пронађу заједнички језик
Птица и ватра могу да спасу свет

ЗЕМЉА И ВАТРА

Дубина је сама свој непријатељ
Моје очи без мене лепшу зору виде
Добровече са звездом у срцу
Добардан са сунцем у руци

Све што лети увећава празнину
То значи далеко од себе водити живот пун
Опасности

У ватри без дима у песми без речи
Изгубити знање част и снагу

Тако ћемо без горчине лепше љубити земљу
И шуму која се не усуђује челу
Ноћи иза леђа цвет сасвим логичан:
Буднима трн, уснулима ружа

Нек свако буде насамо са својом срећом
Ено муње високо изнад досаде и наде
Између блата и ватре ми смо за ватру
Поздрављам те непоткупљива зоро света

ОСЕЋАЊЕ СВЕТА

Проницљива ватро не искушавај ме толико
Док ме не схвате певаћу неометен
У моме срцу сунце и ноћ постају љубавници
Кад сањам у врту испод јоргована

Мирис је згуснута празнина у бићу
Које се удаљава од себе као у молитви
И тако старимо ја и мој пламен
И тако се опијамо својим животом и пепелом

Мирис цвета је мирис његове будуће смрти
То мирише његова сенка његово име
Толико прослављено у ваздуху
Толико тражено у речницима

Тај искрен мирис нежна магла у глави
Каже да је осећање света у језику
Ал непокретна реч брзо исцрпе свој смисао
А цвет уступи свој нежни корен звезди

РАДНИ ЦВЕТ

Tо није цвет испод нуле,
нити цвет ватре,
нити цвет који је спокојно сличан
своме испражњеном имену.

То није земља на столу: цвет за жвакање,
мичуринско обешчашћивање вртова,
али то није ни цвет који одбија
ослепљен у плод да се претвори.

То није напуштен цвет,
али то није ни цвет који се може пресадити,
то је празан цвет
за све који немају храбрости.

То је цвет у испруженој руци,
то је цвет који се приближава.
то је цвет који признаје право
оку и уху да присвоје истину.

То је цвет уха,
бучни цвет,
цвет што расте па наковњу
и на радниковом длану.

То је цвет говора,
цвет речи
мање очигледних, мање неправедних.

То је искрен цвет,
цвет који помера исток
не одвајајући га од сунца.

ОРФИЧКА ПЕСМА

Tело простире своју узалудност.
Велика ноћ
испуњава време до песме
којој слушаоци потребни нису.
Смрт је
подивљало ништа, проходала празнина.
Пун ноћи како да успавам ту реч будног мрака
коју не може уразумити никаква песма
коју не може ни земља упити
ни ватра изменити ни вода однети!

Ја имам своју ноћ, али у каквом
мутном камену ја сам
заменио своје срце за тешку варницу? Зар новим
телом освежити ломну крв? Како се усудити
заменити пут путовањем, биће ватром,
мирис уместо сенке издан изнутра!

Мртва она је изгубила све моје доказе
против ветра, смрти, зиме.
Љубио сам срамно, нежно, часно,
то тело које осветљава себи пут ка својој смрти.
Зар песма? Завера против срца то је!
Пакао је паклен јер није правилно распоређен,
јер има једна реч коју не можеш укротити,
коју не можеш ни издати,
реч сувише будна за наше благо срце.

ПЕСНИК

Oн познаје све путеве и ветрове,
ветрове и њихове вртове,
вртове у којима расту речи
и путеве од речи до наде.

Однесе га пут низ свет,
однесе га ђаво међу речи,
да се удвара својој властитој сенци,
да пева у лажном врту:

трице и кучину своје чаробне месечине,
псећу ружу и своју гадљивост,
да ослепљује предео извађен из туђег ока,
да врати ноћ у име нежности.

БЕДА ПОЕЗИЈЕ

Реци ми нешто што је шума
Реци ми нешто што је море
Ко зна шта је то што треба рећи
Бос и горак потуцаш се од речи до речи

Ватра горча од дима
Под челом ти гори
Она ће ти прибавити многе почасти
Ако не сагориш пре времена

Али ако будеш хтео
Да учиниш стварним туђе речи
Да похвалиш туђе срце
Онда ћеш зажалити што си песник

Јер песма се не пише она се живи
Песма није песма ако није радосна
Ко никад није похвалио туђе срце
Тај се предао на милост и немилост речима

МОРЕ ЗА РАДНИКЕ

Док се у твојим стиховима досађују речи
безнадежне и на смрт осуђене,
ово је море поема која се не устручава.
Њене су метафоре пловне, опасне,
урнебесне и умиљате, сасвим фотогеничне.
Можда би ти украо њихову со и учинио их
бљутавим
али пред морем ти си недостојан.
Море само себе опева, безобразно и слободно
римује се чиме год стигне,
иако невично сродности због своје надарености.
Његове су дубине мудрије
од свих твојих афоризама.
Море воли рибаре који га поткрадају пуни
љубави
и морнаре који користе опасности што им пружа
док не залутају и после.
Море не воли оне који му се удварају
као својој властитој мудрости споро и опрезно.
Море, ако воли, воли раднике на одмору
који три ноћи не спавају док дођу до мора;
а кад дођу, кажу: „лепо наше море“,
пожуре да поцрне и да се врате кућама.

МОРАВСКА ЕЛЕГИЈА

Гледај висока птица горама врхове мами.
Окружена неким вечито будним сјајем зру брда
уоколо.
Дан ће да ме заборави, тајно довршена у себи
кажи се.
Када прелазим из једне тишине у другу под
велику сенку сунца
је ли то дрвеће на твојим обалама окоштали
млаз горкога сока,
водоскоци који се буде изван мога сна?
Дуж тебе каснимо дуж тебе смо издани,
дуж тебе у нашем одласку расту оморике
проказане ваздухом колебљивих ждралова.
То доле је ли мржња? Или ја који својим
пореклом
учествујем у свим призорима?
Ах, каква ужасна светлост
пробуђена први пут над склопљеним очима.
Ето то је оно што се назива
песником: бити лицем у лице свету
преко пута пустиње и неке звезде наопаке
и видети све где други виде само ноћ.
Везо фина између пепела ока и камена чаролије
не препирем се
са сличностима, али један је вај,
и нема друге смрти осим смрти.
То свемири се зачињу у мојој несвести
у раскораку чији је одјек ово видело
са измишљеним временом и сунцем
пола у земљи пола на небу.
О песници свуда и увек
окренути лицем према привиду
са звездом уместо ишчупаног срца пред
непојатним,
када је пред нама само један дан, непомешан,
као цвет који се у сну нашем буди.

НИЗВОДНО

Док лутам пределима свога склопљеног ока
где ни један цвет није узалудан нити измишљен
она ми испере глас и смири га, песма без речи
пошао сам негде а удаљавам се о водо

Ти си глас птице после поноћи времена
анђео с двоструким лицем и потаја
далеко иза светлости далеко иза часова
када је смрт велика маска сунца

Измених се певајући касним те реко
у ноћи засађеној најлепшим баштама
дух ми валовљу сличан ал истрошен на бизарне
цветове
што цветају у нашем оскудном знању

Дан се удваја где се рађа време будуће ноћи
велики водени душе над горама кад гром ми
снујеш

у слуху кад ми просторе помешаш
реко са срцем од ветра када ми све наде збуниш
Можда би требало да певам тако
да се не разликујем од других који силазе по
воду

али поред тебе најбоље сазрева моја подсвест
смештена између сунца и месеца

ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Jа волим срећу која није срећна
Песму која мири завађене речи
Слободу која има своје робове
И усну која се купује за пољубац

Ја волим реч о коју се отимају две слике
И слику нацртану на очном капку изнутра
Цветове који се препиру са временом
У име будућих плодова и пролећне части

Ја волим све што се креће јер све што се креће
Креће се по законима мировања и смрти
Волим све истине које нису обавезне
Јер права истина је стидљива као мирис

Ја волим јучерашње нежности
Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље
Прсте очи слух другачије распоређене
У шуми неголи у телу

КАП МАСТИЛА

Шта све може да стане у капи мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртани цвет
и још ће остати толико
да се напише епитаф:

две су звезде заноћиле
у чијем срцу у чијој ноћи
затим су два цвета никла
из чије крви из чије крви
и две су птице полетеле
из чије главе у чију ноћ
две звезде два цвета две птице
нико не зна чије су
нико не зна одакле су

КРИТИКА МЕТАФОРЕ

Две речи тек да се кажу додирну се
И испаре у непознато значење
Које с њима никакве везе нема
Јер у глави постоји једна једина реч
А песма се пише само зато
Да та реч не би морала да се каже
Тако речи једна другу уче
Тако речи једна другу измишљају
Тако речи једна другу на зло наводе
И песма је низ ослепљених речи
Али је љубав њихова сасвим очигледна
Оне живе на рачун твоје комотности
Све су лепше што си немоћнији
А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш
Људи кажу: богаму какве је тај песме писао
И нико не сумња у реч коју ниси рекао

ПРИПРЕМАЊЕ ПЕСМЕ

Да нема твоје срџбе остарио би свет
Праве реке теку мутне узводно
Хоћеш ли загристи тамни врт
У плоду који те лажном гозбом кињи

(Сат откуцава
Сунце завереницима
Нечитке птице
Твога рукописа)

Речима се завршава пустиња
Слепоћа је бела и округла, супротна ноћи
Пред безбожном гомилом
Мудрост и чедност беже у метафору

(Лажна звона —
Велика звоњава
Ватра сишла с ума
Рачуна на тебе)

Речи које се селе и речи непокретне
Хоће ли се срести у прездравелој реченици
Или ће их усред песме, насред друма,
Усред шуме у туђој глави затећи ноћ

(Нож најежен у срцу
Низ две оштрице лева
Надошле славује насиља
и сунце без сведока)

Реч по реч примораваш себе на песму
Изабрао си пут и путујеш га у себи
Као речи које не изговараш
Као песму коју не умеш да препешачиш

(Птице улећу у кључаонице
Отварају се тешке капије
Потомци имитирају твој крвоток
Згражавање је свеопште)

Још једна слепа реч и песма ће прогледати
На месту где се то најмање очекује
Још један празан дан
И радоваћемо се празнику

ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ

Цео један народ
Измишља речи за песму
Коју ће се усудити да напише
Један човек после сто година
Не бој се речи
Није то ништа
Ал ипак пази
Не љуби прошлост у руку
Певај као да ништа није било
Јуче или пре сто година
Немамо времена за риму
Звезди са севера птици с југа
Не бој се песме
Реци, где ћеш сутра
Замка ти у замци
...варај врата, пише на вратима
Поезија зија у своје глупо п
Песме сме свако да пише
И онај који не зна како се пишу
Велика слова од данас непотребна
Што је више глувих
Песма добија у времену
Покажи своје срце и умри
Нико два пута није био песник
Као лекар заљубљен у болести
Љубави питам те чему си ме научила
Каквим непотребним знањима
Птицама заљубљеним у сонет и ћирилицу
У ватри — ноћ
Изаћи из сна
Ал понети и благо
Кад сањаш ноћ је твоја слушкиња
И говорим ти као што птица лети кроз
лишеност
Ко љуби опасност љуби изгубљено време и
пламен
Случај живи у недостатку страсти
Ја препливавам да и не мора узалудног
Треба љубави моја
Објаснити мирис
Дефинисати ватру
Мало дубље мало височије земља је
некорисна
Време прошло је време стварније
Као прошлогодишња жетва која се вратила
у земљу
Треба све поново и другачије рећи
Живот још није завршен иако је прошао

ЗАМОРЕНА ПЕСМА

Oни који имају свет
Нека мисле шта ће с њим
Ми имамо само речи
И дивно смо се снашли у тој немаштини

Утешно је бити земља
Поносно је бити камен
Премудро је бити ватра
Побожно је бити ништа

Прљав од сувише опеваване шуме
Песник пева упркос поезији
Без срца без насиља и без жара
Као реч која је преболела музику
Слобода је застарела

Моје право име чека да умрем
Птицо иза сунца усред реченице
Којом насилнички љубимо будућност
Све изгоре; то је празник
Послушни пепео
Брашно ништавила

Претвара се
Иза мојих леђа у шугавог пса
Испред мене у жар птицу

Говори ми истину иза леђа
Грлице
Ти си прави нагласак умрле нежности
Начини зору од нашег умора
Мирис је време које је поседовао цвет
Ал нереч каже
касно
је
Нецвет каже
ноћ
је
Нептица каже
плам
је
А је каже није
На то птица опсује
Цвет каже то је пакао
Права реч се још родила није

СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ

Узех змију и уђох у врт
Лешеви се распадају од посмртне нежности
Траве иза смрти и мокраћа
Имитирају јарост жутих паса

Зелена боја ума и плава словенска нежност
Нагризају плућа бубрег и јетру
Црна миловања уместо уралских снегова
Опомињу нас да је лето на измаку

3алуђени ватром очарани алхемијом
Прецењујемо песму потцењујемо част
Болести певају из ваздуха
Преклињем да ме вежу за јарбол

Ако си постао песник тако ти и треба
Сад поштуј наслеђено блато
Буди туђа песма туђа срећа
Буди гром зарђао у мору

Онима који своде свет
На прву реч недовољно одгојену
И птицу која налази своје законе у ветру
Препустимо сав ризик поезије

Поделимо овај мрак између себе
Спава свет ал бдију смутљивци
Својим миром својим златом својом чашћу
Хоћемо ли моћи да платимо ноћ љубавника

Не, ми ћемо се зауставити
Пред њиховом пишљивом ружом
Ми ћемо постављати тешка питања њиховом
Сунцу
Или ће одговорити или пасти

Једна ноћ другој ноћи пут
Додирнут циљем светлости
Мрак цвета у врту — када научите
Да говорите биће крај песми

ЦРНА ВАТРА

Ноћи о ноћи трострука ватро
Једном ватром убијаш
Другом ватром лечиш
Трећом се ватром шалиш

(Трећа ватра је црна)

Глад вари мрак
Природа авај још није створена
Песмо мани се маргина
Пева се одозго надоле

(О радости брзог перја)

Нежност је животињска лењост
прождирања
За време љубави један лудак ждере дугу
И пева, млади чувар зоре, клоаком
славуја
На низбрдици песничких поређења

СУДБИНА ПЕСНИКА

Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за
пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима

Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постаје
велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницима доступне тајне
Биће проглашене својином народа