Vasko Popa

wikipedia:


Vasko Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku, akademik. Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filosofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.
Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama "Kora" (1953) uz "87 pesama" Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: "Nepočin polje" (1956), "Sporedno nebo" (1968), "Uspravna zemlja" (1972), "Vučja so" (1975), "Kuća nasred druma" (1975), "Živo meso" (1975), "Rez" (1981) kao i ciklus pesama "Mala kutija" (1984), deo buduće zbirke "Gvozdeni sad" koju nikad nije dovršio.
Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku "Od zlata jabuka" (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku "Urnebesnik" (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku "Ponoćno Sunce" (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.

Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu "Slobodno lišće". Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu.
Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Krug knjiga

Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije.
Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje:
"Kora" - 1953.
"Nepočin polje" - 1956.
"Sporedno nebo" - 1968.
"Uspravna zemlja" - 1972.
"Vučja so" - 1975.
"Kuća nasred druma" - 1975.
"Živo meso" - 1975.
"Rez" - 1981.
Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama "Gvozdeni sad", zatim nezavršena celina "Lepa varoš V", kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom "Ludi Lala". Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima "Kalem". 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga "Rumunske i druge pesme" gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao.

Nagrade i priznanja

Vasko Popa je prvi dobitnik "Brankove nagrade" za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju "Branko Miljković", 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada "Skender Kulenović".

https://sr-rs.facebook.com/pages/Vasko-Popa/27348856081

Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena, jer njihov lenji duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tokovi poezije, međutim, neumitno su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu "od zlata jabuke" postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja.

Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ali ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije ništa nego Nepočin-polje — arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom:

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje "leksičko bogatstvo i sintaksička strogost" (M. Pavlović). Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare — stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. To su kompozitori vrlo dobro osetili. Dušan Radić je komponovao muziku za tri ciklusa iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina.

Vasko Popa je vrlo plodan pesnik — objavio je osam knjiga pesama: Kora (1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (T972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka — antologija narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik — antologija poetskog humora (1960) i Ponoćno sunce — antologija pesničkih snoviđenja (1962).

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

Očiju tvojih da nije


Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko tvoga praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoċilo

Were It Not For Your Eyes

Were it not for your eyes
There wouldn't be a sky
In our small apartment

Were it not for your laughter
Walls would never
Fade away in your eyes
Were it not for your nightingales
Willows would never
Gently cross your threshold

Were it not for your hands
The sun would never
Spend the night in our dreams

Vrati mi moje krpice


Padni mi samo na pamet

Misli moje obraz da ti izgrebu

Iziđi samo preda me

Oči da mi zalaju na tebe

Samo otvori usta

Ćutanje moje da ti vilice razbije

Seti me samo na sebe

Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa

Dotle je među nama došlo



1



Vrati mi moje krpice

Moje krpice od čistoga sna

Od svilenog osmeha od prugaste slutnje

Od moga čipkastoga tkiva

Moje krpice od tačkaste nade

Od žežene želje od sarenih pogleda

Od kože s moga lica

Vrati mi moje krpice

Vrati kad ti lepo kažem



2



Slušaj ti čudo

Skini tu maramu belu

Znamo se

S tobom se od malih nogu

Iz istog čanka srkalo

U istoj postelji spavalo

S tobom zlooki nožu

Po krivom svetu hodalo

S tobom gujo pod košuljom

Čuješ ti pretvorniče

Skini tu maramu belu

Šta da se lažemo



3



Neću te uprtiti na krkače

Neću te odneti kud mi kažeš

Neću ni zlatom potkovan

Ni u kola vetra na tri točka upregnut

Ni duginom uzdom zauzdan

Nemoj da me kupuješ

Neću ni s nogama u džepu

Ni udenut u iglu ni vezan u čvor

Ni sveden na običan prut

Nemoj da me plašiš

Neću ni pečen ni prepečen

Ni presan posoljen

Neću ni u snu

Nemoj da se zavaravaš

Ništa ne pali neću

4



Napolje iz moga zazidanog beskraja

Iz zvezdanog kola oko moga srca

Iz moga zalogaja sunca

Napolje iz smešnog mora moje krvi

Iz moje plime iz moje oseke

Napolje iz mog ćutanja na suvom

Napolje rekao sam napolje

Napolje iz moje žive provalije

Iz golog očinskog stabla u meni

Napolje dokle ću vikati napolje

Napolje iz moje glave što se rasprskava

Napolje samo napolje



5



Tebi dođu lutke

A ja ih u krvi svojoj kupam

U krpice svoje kože odevam

Ljuljaške im od svoje kose pravim

Kolica od svojih pršljenova

Krilatice od svojih obrva

Stvaram im leptire od svojih osmeha

I divljač od svojih zuba

Da love da vreme ubijaju

Kakva mi je pa to igra



6



Koren ti i krv i krunu

I sve u životu

Žedne ti slike u mozgu

I zar okca na vrhovima prstiju

I svaku svaku stopu

U tri kotla namćor vode

U tri peći znamen vatre

U tri jame bez imena i bez mleka

Hladan ti dah do grla

Do kamena pod levom sisom

Do ptice britve u tom kamenu

U tutu tutinu u leglo praznine

U gladne makaze početka i početka

U nebesku matericu znam li je ja



7



Šta je s mojim krpicama

Nećeš da ih vratiš nećeš

Spaliću ti ja obrve

Nećeš mi dovek biti nevidljiva

Pomešaću ti dan i noć u glavi

Lupićeš ti čelom o moja vratanca

Podrezaću ti raspevane nokte

Da mi ne crtaš školice po mozgu

Napujdaću ti magle iz kostiju

Da ti popiju kukute s jezika

Videćeš ti šta ću da ti radim

Seme ti i sok i sjaj

I tamu i tačku na kraju mog života

I sve na svetu



8



I ti hoćeš da se volimo

Možeš da me praviš od moga pepela

Od krša moga grohota

Od moje preostale dosade

Možeš lepotice

Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava

Da mi grliš noć u praznoj košulji

Da mi ljubiš odjek

Pa ti ne umeš da se voliš



9



Beži čudo

I tragovi nam se ujedaju

Ujedaju za nama u prašini

Nismo mi jedno za drugo

Stamen hladan kroz tebe gledan

Kroz tebe prolazim s kraja na kraj

Ništa nema od igre

Kud smo krpice pomešali

Vrati mi ih šta ćeš s njima

Uludo ti na ramenima blede

Vrati mi ih u nigdinu svoju beži

Beži čudo od čuda

Gde su ti oči

I ovamo je čudo



10



Crn ti jezik crno podne crna nada

Sve ti crno samo jeza moja bela

Moj ti kurjak pod grlo

Oluja ti postelja

Strava moje uzglavlje

Široko ti nepočin-polje

Plameni ti zalogaji a vostani zubi

Pa ti žvaći izelice

Koliko ti drago žvaći

Nem ti vetar nema voda nemo cveće

Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno

Moj ti jastreb na srce

Manje te u majke groze



11



Izbrisao sam ti lice sa svoga lica

Zderao ti senku sa svoje senke

Izravnao bregove u tebi

Ravnice ti u bregove pretvorio

Zavadio ti godišnja doba

Odbio sve strane sveta od tebe

Savio svoj životni put oko tebe

Svoj neprohodni svoj nemogući

Pa ti sad gledaj da me sretneš



12



Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica

Ništa neću da čujem ništa da znam

Dosta dosta svega

Reći ću poslednje dosta

Napuniću usta zemljom

Stisnucu zube

Da presečem ispilobanjo

Da presečem jednom za svagda

Staću onakav kakav sam

Bez korena bez grane bez krune

Staću oslonjen na sebe

Na svoje čvoruge

Biću glogov kolac u tebi

Jedino što u tebi mogu biti

U tebi kvariigro u tebi bezveznice

Ne povratila se



13



Ne šali se čudo

Sakrilo si nož pod maramu

Prekoračilo crtu podmetnulo nogu

Pokvarilo si igru

Nebo da mi se prevrne

Sunce da mi glavu razbije

Krpice da mi se rasture

Ne šali se čudo s čudom

Vrati mi moje krpice

Ja ću tebi tvoje

Kalenić


Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Ruža nad Čegrom

Je li ovo naš svet ili nije

Kraguj nam plameni s lica pada
Vepar divni srce napušta
Noktima se hvatamo za poslednji dah

Za sta da se uhvatimo
Ni oblak da nam pruži ruku
Ni kamen da podmetne rame
Ni vreme u pomoć da pritekne
Ko još smrti zube broji

Niko crna preostala krvi




Ujedi stravu za srce
Ujedi i oblak i kamen i vreme
I otvori crnu ružu u vazduhu

Je li ovo naš svet ili nije

Ljubav Belutka

Zagledao se u lepu
u oblu plavooku
U lakomislenu beskrajnost

U beonjaču se njenu
Sav premetnuo

Jedino ga ona razume
Zgraljaj njen jedini ima
Oblik njegove želje
Mutave i bezdane

Senke je njene sve
U sebi zarobio

Slepo je zaljubljen
I nikakve druge lepote
Osim one koju voli
I koja će mu doći glave
Ne vidi.

U selu praočeva

Neko me grli
Neko me gleda vučjim očima
Neko skida šešir
Da ga bolje vidim

Svako me pita
Znaš li ko sam ti ja

Nepoznati starci i starice
Prisvajaju imena
Mladice i devojaka iz mog sećanja

Pitam i ja jednog od njih
Živi li boga ti još
Georgija Kurja

To sam ja odgovara on
Glasom sa onoga sveta

Pomilujem mu dlanom obraz
I molim ga očima da mi kaže
Živim li još ja

Svinja

Tek kada je čula
Besni nož u grlu
Crvena zavesa
Objasnila joj igru
I bilo joj je zao
Što se istrgla
Iz naručja kaljuge
I što je večerom s polja
Tako radosno jurila
Jurila kapiji žutoj

Poklonjenje hromome vuku

1
Vrati se u svoju jazbinu
Osramoćeni hromi vuče

I tamo spavaj
Dok se ne saledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke Vasko Popa

I dok se svi ne skljokaju
Praznih ruku u sebe
I pregrizu jezik od muke

I silnici psoglavci s nožem za uvom
I hajkači sa polnim udom na ramenu
I lovački zmajevi vukožderi

Četvoronoške puzim pred tobom
I urlam u tvoju slavu
Kao u velika
Zelena tvoja vremena

I molim ti se stari moj hromi bože
Vrati se u svoju jazbinu

Sopoćani

Rumeni mir snage
Zreli mir veličine

Od zlatnih ptica pod zemljom
Do silnog voća na nebu
Sve je na domaku ruke

Divno su klekli oblici
U zenici majstora

(Vreme je ujedalo)

Mlada lepota ponosa
Mesečarska sigurnost

I kapije večnog proleća
I svetlo oružje sreće
Sve samo na mig čeka

U desnici majstora
Damari sveta biju

(Vreme je ujedalo
I zube polomilo)



Manasija

Plavo i zlatno
Poslednji prsten vidika
Poslednja jabuka sunca

Zografe
Dokle tvoj pogled dopire?

Čujes li konjicu noći:
Alah il ilalah

Kičica tvoja ne drhti
Boje tvoje ne plaše se

Bliži se konjica noći?
Alah il ilalah

Zografe
Šta li vidiš na dnu noći?

Zlatno i plavo
Poslednja zvezda u duši
Poslednji beskraj u oku.

Daleko u nama

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu...

Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka.

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje.

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe.

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama...

Posle igre

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja

Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima

Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi

I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama

U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

RUŽOKRADICE


Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu


ODLAZAK


Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu
Neka pregledaju neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jeftinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

S mesta se nisam pomerio
Ali već sam daleko
Teško da ce me stići.

NIŠTARIJA


Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…

PADNI MI SAMO NA PAMET

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu

Izađi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe

Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije

Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa

Dotle je među nama došlo



Odjekivanje

Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu

Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost

Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost

Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram

I odjekujem odjekujem
Odjekujem



PATKA


Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

Idem...
Od jedne ruke do druge.....
Gde si...?
Zagrlio bih te....
Grlim tvoju odsutnost...
Poljubio bih ti glas...
Čujem smeh daljina....
Usne mi lice rastrgle...
Iz presahlih dlanova
blistava mi se pojavi....
Hteo bih da te vidim, pa, oči zaklapam....
Idem....
Od jedne slepoočnice do druge....
Gde si....?

Vučja so


Dok ne zaledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke



I dok se svi ne skljokaju
Praznih ruku u sebe
I pregrizu jezik od muke



I silnici psoglavci s nožem za uvo
I hajkači sa polnim udom na ramenu
I lovački zmajevi vukožderi



Četvoronoške puzim pred tobom
I urlam u tvoju slavu
Kao u velika
Zelena tvoja vremena



I molim te stari moj hromi bože
Vrati se u svoju jazbinu




Oca pravog nisi imala


Majka ti nije bila kod kuce
Kada si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom

Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama

Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skaceš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ

Sagni se gola ako možeš

Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom

Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi

Dopuna: 21 Sep 2006 19:36


VISOKI LJUBAVNICI

Njemu pločnik jede
Sumporno meso
Njoj pije živu iz žila

On uzima nju na ruke
Podiže je na oblak
Visoko iznad tornjeva

Vole se tako sa zanosom
Mladih ukrštenih munja

Ona mu rađa
Sina zelenooki mač
I kćerku riđokosu frulu

Neguju srećni
Svoju nebesku decu
I nastavljaju da se vole

Na zlatožderski pločnik
Nikad više ne silaze.

DALEKO U NAMA


1

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba


2

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova


3

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan


4

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama


5

Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule


6

Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod


7

Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu


8

Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža
Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali


9

Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim


10

Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku


11

Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale


12

Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda


13

Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi


14

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo


15

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi


16

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš


17

U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim


18

Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem


19

Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana


20

Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni


21

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu


22

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo


23

Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari


24

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si


25

Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene


26

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti


27

Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica


28

Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela


29

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama


30

Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu

ZABORAVAN BROJ

Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam

Počeo je da računa sa sobom

Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam

Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu

Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja

Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju

Onako kako se to u mraku već radi

I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše


PEPELA

Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć
sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

RAZGOVOR

Zašto se propinješ
I obale nežne napuštaš
Zašto krvi moja

Kuda da te pustim
Na sunce

Ti misliš poljubac sunca
Ti pojma o tome nemaš
Ponornice moja

Boliš me
Odnosiš mi drvlje i kamenje
Šta ti je vrteško moja

Razvalićeš mi beskrajni krug
Koji još dozidali nismo
Crveni zmaju moj

Teci samo dalje
Da stopala te ne raznesu
Što dalje možeš teci krvi moja

GVOZDENA JABUKA

Gde mi je mir
Neprobojni mir

Gvozdena jabuka
Teme mi je stablom probila
Glođem ga
Vilice sam oglodao

Lišćem me okovala
Brstim ga
Usne sam obrstio

Plodovima me usijanim tovi
Točim ih
Mozak sam rastočio

Gde mi je mir
Gvozdenoj jabuci da bude
Prva rđa i poslednja jesen

Ljubav na prvi pogled



Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Sav sam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

Hilandar
Uspravna zemlja (1972)


Crna majko Trojeručice

Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja

I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim

Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta

Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim

I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice

Izgubljena crvena čizmica


Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda
Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih
Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju
Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku
Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svežim tragovima blata
Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života

SIROTA ODSUTNOST


Oca pravoga nisi imala
Majka ti nije bila kod kuće
Kad si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom

Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama

Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skačeš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ

Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom

Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi

Spomenik kiseoniku
(Kuća nasred druma)


Rujni neki vetar me naneo

U ovu širokogrudu zemlju

Iz čijeg srca je izraslo

Zelenooko drvo života

Diše i tako napaja

Jednu malokrvnu zvezdu

Prestrašili me spomenici lutkanima

Opremljenim hladnim i vatrenim

I drugim nevidljivim oružjem

Nigde me nije obradovao

Spomenik kiseoniku



Naoružanom lišćem

I cvećem i plodovima

I drugim zrelim istinama


Poreklo ljubavi

(Rez)



Čekam sunce na klupi u parku
Preko puta od moga stana



Pratim hod oblaka na nebu
I zagrljenih parova
Na stazi između borova



Čitač novina s drugog kraja klupe
Prati hod mojih pogleda



Ljubav nije oduvek postojala
Nju je znate izmislila sirotinja



Da bez dukata dode
Do slatke ženske brave
I pravog muškog ključa

Nebesko putovanje

(Živo meso)

Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja

Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava

Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama

Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli

Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati

ZEV NAD ZEVOVIMA

Bio jednom jedan zev
Ni pod nepcima ni pod šeširom
Ni u ustima ni u čemu

Bio je veći od svega
Veći od svoje veličine

S vremena na vreme
Tama bi mu tupa tama očajna
Od očaja tu i tamo blesnula
Mislio bi čovek zvezde

Bio jednom jedan zev
Dosadan ko svaki zev
I još izgleda traje

Dan ti bogat u naručju

Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim



Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem



Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem.


Na kraju


Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više

Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe

Gde sam sad

Sad se više ne zna
Ni ko je gde ni ko je ko
Sve je ružan san prašine

Čuješ li me
Čujem i tebe i sebe
Kukuriče iz nas kukurek

Svadbe

Svako svuče svoju kožu
Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni
Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu

(Ova se igra retko igra)


Jurke

Jedni odgrizu drugima
Ruku ili nogu ili bilo šta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
Njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega