Vasko Popa

Visoki put


Digni tu svoju nozzurdu
Na misao si nam stao.

Ne mogu kroz vashe korake
Na rukama da pronesem.

Skloni se misao ce ti
Ujesti zvezde s tabana.

Ne mogu da zzrtvujem put
Kroz vashe me glave vodi.


KROMPIR

Zagonetno mrko
Lice zemlje

Ponoćnim prstima
Jezik večnog podneva
Govori

U zimnici uspomena
Iznenadnim svitanjima
Proklija

Sve to zato
Što mu u srcu
Sunce spava


ZVEZDOZNANČEVA SMRT

Morao je kažu da umre
Zvezde su mu bile bliže
Nego sami ljudi

Pojeli ga kažu mravi
Uobrazio je da zvezde
Rađaju mrave a mravi zvezde
Pa je kuću mravima napunio

Došle mu glave kažu
Njegove nebeske pokvarenice
I smešne su glasine o bodežu
Sa ostacima ljudskih prstiju

Našao se prosto van sveta kažu
Pošao je da nađe suncokret
U kome se stiču putevi
Svakog srca i svake zvezde

Morao je kažu da umre


ZVEZDOZNANČEVA OSTAVŠTINA


Ostale su za njim njegove reči
Lepše nego svet
Niko ne sme u njih da se zagleda

Čekaju na okukama vremena
Veće nego ljudi
Ko može da ih izgovori

Leže na mutavoj zemlji
Teže nego kosti života
Smrti nije pošlo za rukom
U miraz da ih odnese

Niko ne može da ih podigne
Niko da ih obori

Zvezde padalice glave sklanjaju
U senke njegovih reči

SLOBODAN LET


Pusti nas da odletimo
Iz tvog dvora bez temelja

U zvezde sam vas kovao
Pod svodom svoje lobanje
Odletite ko vam brani

Pusti nas da propadnemo
Svaki nas let u dvor vraća

Tu sam vas ptice čekao
Odrežite sebi krila
Slobodan da vam bude let


PESMA MLADE ISTINE


Pevala istina u mraku
Na vrhu lipe nasred srca

Sunce će kaže sazreti
Na vrhu lipe nasred srca
Ako ga oči obasjaju

Ismejali smo pesmu
Uhvatili i vezali istinu
I tu je pod lipom preklali

Oči su bile zaposlene
Napolju u drugome mraku
I ništa nisu videle

Što se srebrne ribe tiče
Ni mačke je ne bi jele
Grdno smo se prevarili

Mračno nam je sad u duši



RAZGOVOR

Zašto se propinješ
I obale nežne napuštaš
Zašto krvi moja

Kuda da te pustim
Na sunce

Ti misliš poljubac sunca
Ti pojma o tome nemaš
Ponornice moja

Boliš me
Odnosiš mi drvlje i kamenje
Šta ti je vrteško moja

Razvalićeš mi beskrajni krug
Koji još dozidali nismo
Crveni zmaju moj

Teci samo dalje
Da stopala te ne raznesu
Što dalje možeš teci krvi moja

VERENIK SMRTI


Moj zemljak starčić od Tuluzine
Čami po ceo dan
Prikovan za naslonjaču

Ne skida oči s vrata
Dok mi se šapatom obraća

Nisam se ja ni života plašio
A kamoli nje
Čekam je iz noći u noć

Ne mogu više da urlam
I zovem u pomoć

Ležim budan u postelji
S kuhinjskim nožem na grudima
I rukama prekrštenim na sečivu





POSLEDNJA IGRA


Sahranjujem majku
Na starom prenaseljenom
Novom groblju u Beogradu

Sanduk se s mukom spušta
U usku plitku raku
I leže na očev

Nestaje brzo ispod prvih grudvi

Dva mlada gologlava grobara
Skaču po nevidljivom sanduku
I nabijaju zemlju

Na podignutim njihovim lopatama
Sijaju dva popodnevna sunca

Vesela moja majka
Sa ushićenjem bi gledala
Ovu igru u njenu čast



NEODLOŽNI POVRATAK


U ćeliji Bečkerečkog zatvora
Provodim dan s crvenoarmejcem
Odbeglim iz zarobljeničkog logora

Čekam da se svaki čas otvore vrata
Pa da ga izvedu
I streljaju u dvorištu

On me moli da mu pokažem
Kako će najbrže stići
Do Moskve

Ja mu zidam na podu
Usputne gradove od hlebnih kuglica

On meri palcem rastojanja
Tapše me ručerdom po plećima
I trese glasinom ceo zatvor

Lepotica nije daleko

U Osmehu


U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova.

Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine.


1951.

Naš dan je zelena jabuka na dvoje presečena
gledam te, ti me ne vidiš
izmedju nas je slepo sunce
Na stepenicama zagrljaj naš rastrgnut,
zoveš me, ja te ne čujem
izmedju nas je gluvi vazduh
Po izlozima usne moje traže tvoj osmeh,
na raskrsnici poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao, ti je ne osećaš
praznina te je zagrlila
Po trgovima suza moja traži tvoje oči,
uveče se dan moj mrtav
s mrtvim danom tvojim sastane
Samo u snu istim predelima hodamo....

Majstor senki

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag

Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja

Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju

U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu

Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš


~~~~~~~~~~~~~~~

Zvezdani puž

Izmileo si posle kiše
Posle zvezdane kiše

Zvezde ti od svojih kostiju
Same kućicu sagradile
Kuda je na peškiru nosiš

Za tobom ide hromo vreme
Da te stigne da te pregazi
Pusti pužu rogove

Miliš po golemom obrazu
Koji nikad enćes sagledati
PRavo u ralje ništariji

Skreni na crtu života
NA mome sanjanom dlanu
Dok ne bude prekasno

I ostavi mi u nasledstvo
Od srebra peškir čudotvorni

~~~~~~~~~~~~~~~

Zvezde izbeglice

Pogledale ste se zvezde
Krišom da nebo ne vidi
Mislile ste dobro

Razumele se naopako

Osvanule ste hladne
Daleko od ognjišta
Daleko od kapije neba

Pogledajte mene zvezde
Krišom da zemlja ne vidi
Dajte mi znakove tajne
Daću vam višnjev štap

i putanju jednu moju boru
I vodilju jednu trešavicu
KUći da vas vrate


(1962 - 1968 )

Zemaljsko sazvežđe


Pred osvetljenom prodavnicom
U Guduričkoj ulici u Vršcu
Tri stara radnika ispijaju
Večernje svoje pivo iz flaše

Limeni zapušači su stvorili
Sazvežđe na traci zemlje
Izmedju pločnika i kolovoza

Svetluca ono u polumraku
I čeka svog zvezdoznanca

Pošao sam da kupim cigarete
Tražim i flašu piva
Da nađem mesto i svojoj zvezdi ....

Poznanstvo


Ne zavodi me modri svode
Ne igram
Ti si svod žednih nepaca
Nad mojom glavom

Trako prostranstva
Ne obavijaj mi se oko nogu
Ne zanosi me
Ti si budan jezik
Sedmokraki jezik
Pod mojim stopalima
Ne idem

Disanje moje bezazleno
Disanje moje zadihano
Ne opijaj me
Slutim dah zverke
Ne igram

Čujem poznati pseci udar
Udar zuba u zube
Osecam mrak čeljusti
Koji mi oči otvara
Vidim

Vidim ne sanjam!

DORUČAK U VELEGRADU

Doručkujem u svome stanu s rođakom
Vukom iz zelenog Peska

On liže med s gole britve
I otkriva mi
Sjajnu azbuku svojih zuba

Vi se ovde vrtite bez glave
S nogama u džepu
I rukama u kesi



Pretesterisali vas spratovi

Ne znate za tavan
I nebo nad sobom
Nemate pod sobom
Ni podruma ni zemlje

Vi ste ovde balvani u vazduhu

PROLAZNIK I TOPOLA

Proširuju ulicu
Preopterećenu saobraćajem
Seku topole

Buldožeri uzimaju zalet
I jednim jedinim udarcem
Obaraju drveće

Jedna se topola samo zatresla
Odolela je gvožđu

Buldožer se od nje odmiče
Bučno unatraške
Priprema se za poslednji juriš

Među okupljenim prolaznicima
Stoji i jedan postariji čovek

Skida šešir pred topolom
Maše joj kišobranom
I viče iz sveg grla

Ne daj se dušo

Vasko Popa - stihove govori autor:

Из збирке "Усправна земља"


ХОДОЧАШЋА

Hодам са очевим штапом у руци
Са упаљеним срцем на штапу

Стопала ми сричу слова
Која ми свети пут исписује

Цртам их штапом по песку
Пред спавање
На сваком коначишту

Да ми се из сећања не избришу

Далеко сам још од тога
Да их одгонетнем
За сада ми на вучје сазвежђе личе

Имаћу чиме да испуним ноћи
Ако се жив и здрав кући вратим

ЖИЧА

Cрвена госпођо Жичо
Из мога срца излазиш

Корачаш седмовратна
У пратњи свог женика сунца
По зрелим таласима жита

И стојиш на самом врху
Изабраног троугла у пламену

Пркосиш и сунцосеку
И житоскврнитељу
Из два царска угла под тобом

Корачаш у правцу своје висине
И високе љубави
У једино могућем правцу

Корачај љубим ти кораке
Црвена госпођо Жичо



СЕНТАНДРЕЈА

Bежала си до краја вечности
Учинила још седам корака
Према северу

Извадила из рајске реке
Лобању свог имењака свеца
И на темену јој саградила
Седам сунцомоља

Запалила си испод кубета
Седам стараца храстова
И прелила их вином

Ослободила из жара седам гугутки
Отпојала са њима седам вечерњи

Помирисала си цвет перунике
Затворила се у небеску круницу
И заћутала
(1950—1971)

САВИН ИЗВОР

Бистро око у камену
Отворено засвагда
Четвороструким пољупцем штапа

Сањивим зеленим трепавицама
Трава и скрива и открива
Студену провидну истину

На дну ове воде
Сија биљурна вучја глава
Са дугом у чељустима

Умивање овом водом
Лечи од сваке смртобоље
Гутљај ове воде
Од сваке животобоље

Бистро око у камену
Отворено за свакога
Ко црну своју сузу овде напусти

ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ

Гладан и жедан светости
Напустио је земљу
И своје и себе

Ступио је у службу
Крилате господе

Чувао им златоруне облаке
И тимарио громове и муње
Сапете у књижуринама

Потрошио је све своје године
Зарадио змијоглави штап

Узјахао је штап
Вратио се на земљу
И ту нашао и своје и себе

Живи без година без смрти
Окружен својим вуковима

СВЕТИ САВА

Oко његове главе лете пчеле
И граде му живи златокруг

У риђој му бради
Засутој липовим цветом
Громови с муњама играју жмурке

О врату му вериге висе
И трзају се у гвозденом сну

На рамену петао му пламти
У руци штап премудри пева
Песму укрштених путева

Лево од њега тече време
Десно од њега тече време

Он корача по сувом
У пратњи својих вукова

ПАСТИРСТВО СВЕТОГА САВЕ

Чува бело камено стадо
На зеленом обронку

Помаже сваком камену
У наслеђеној црвеној пећини
Да се породи

Куд год крене
Стадо за њим иде
Тутње брда од камених корака

Застане на пропланку
Жутом без прилаза
Камен по камен музе

Поји жедне вукове
Густим каменим млеком
Што се у седам дугиних боја прелива

Јаки зуби и тајна крила
Од каменог млека расту

КОВАЧНИЦА СВЕТОГА САВЕ

Из опседнутих брда
Дозивају га вукови
Са кичмом у пламену

Пружа им змијоглави штап
Да му допузе
Спокојни до ногу

Купа их у врелој крви
Светог очинског олова
И риђом брадом брише

Кује им нову кичму
Од младога гвожђа
И шаље их натраг у брда

Бескрајним урликом
Поздрављају га вукови
Са врхова очишћених брда

ШКОЛА СВЕТОГА САВЕ

Седи на врху крушке
И нешто себи у браду говори

Слуша
Како се медоусто лишће
Његовим речима моли

Гледа
Како по брдима ветар ватроносац
Његовим речима псује

Смешка се
И полако једе
Књигу господара света

И дозива гладне вукове

Са врха крушке баца им листове
Пуне црвених дуговратих слова
И белих јагањаца

ПУТОВАЊЕ СВЕТОГА САВЕ

Путује по мрачној земљи

Штапом пред собом
Мрак на четверо сече

Хитне дебеле рукавице
Претворене у мачкетине
На сиву војску мишева

Одвеже вериге сред олује
И земљу од старе храстовине
За стајаће звезде везује

Пере шапе својим вуковима
Да трагови мрачне земље
На њима не преживе

Путује без пута
И пут се за њим рађа

СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ

Гледа у камену
Своје треће око

Види у непристрасној води
Свој похарани ћивот
Препун зрелих сисатих крушака

Види своју вучју главу
И на челу исписан знак
Новог обећаног сазвежђа

Види свој процветали штап
И своју срећно оплођену земљу
У зајапуреним пупољцима

Два ока затвара
Трећим оком у камену гледа

(1958—1971)

КОСОВО ПОЉЕ

Поље као свако
Длан и по зеленила

Млад месец коси
Пшеницу селицу
Два укрштена сунчева зрака
Слажу је у крстине

Кос наглас чита
Тајна слова расута по пољу

Божури стасали до неба
Служе четири црна ветра
Сједињеном крвљу бојовника

Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо

ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ

Сви седе провидни за столом
И виде један другоме звезду у срцу

Венцоносац им ломи и дели
Њихову златну прошлост
И они је једу

Сипа им у путире белих божура
Њихову рујну будућност
И они је пију

На коленима под столом
Мачеви им тихо реже

У чанцима на столу
Огледа се вечерње небо
И на небу крај сутрашњег боја

На десну руку венцоносца
Слеће кос и зачиње песму

КОСОВА ПЕСМА


Jа кос
Црноризац међу птицама
Склапам и расклапам крила

Чинодејствујем насред свога поља
Претварам у кљуну
Кап росе и зрно земље у песму

Ти боју сутра буди леп
Што ће рећи праведан

Ти зелена царице траво
Ти једина победи

Ти победо усрећи царичине слуге
Који је црвеним млеком хране

Усрећи и њене слушкиње звезде
Које је уживо сребро облаче
Певам

И палим једно перо из левог крила
Да ми песма буде примљена

БОЈ НА КОСОВУ ПОЉУ

Jашемо певајући пољем
У сусрет оклопљеним змајевима

Наш прелепи вучји пастир
С процветалим штапом у руци
На белцу небом лети

Побеснело жедно оружје
Сâмо се насред поља уједа

Из смртно рањенога гвожђа
Река наше крви извире
Тече увис и увире у сунце

Поље се под нама усправља

Сустижемо небеског коњаника
И своје звезде веренице
И летимо заједно кроз плавет

Одоздо нас прати
Опроштајна песма коса

ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА

Држи на длану своју одсечену главу
Светлозарну своју задужбину
И сунчеву намесницу
У свеопштем мраку

Стоји пресрећан на облаку
Бос у подераној кошуљи
Опасан репом убијеног змаја

У путиру препуном крви
На пресеченом врату
Парчад се његовог мача претварају
У дробни хлеб

Света мајка Субота
По други пут га рађа

Жив је у црвеној капи росе
Игра у запаљеном колу божура
Пева у песми коса на овом пољу

БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА ПОЉА

Овде где смо
Загосподарили смо плавим пољима
И рудогорјима без подножја
И венчали се
Сваки са својом звездом имењакињом

Овде у царству које смо стекли
Скрштених руку на грудима
Настављамо бој

Настављамо га унатраг

Још нисмо децо стигли
И бог зна хоћемо ли икада стићи
До почетка боја

Одавде чујемо
Негде високо над нама
Зелену песму коса

КОСОВО ПОСЛАНСТВО

Кос крила орошена крвљу суши
На ватри црвених божура

Пред њим се шири поље
Исписано врелим људским гвожђем
Претопљеним у честито злато

Трава царује међу словима
И њихове редове
По својој вољи престројава

Кос отима своје поље
Из руку четири црна ветра
И савија га од поднева до поноћи

У поноћ небо прелеће
И односи у кљуну некуд он зна куда
Свој зелени свитак

(1958—1971)

ЋЕЛЕ-КУЛА
Kула смрти

На чеоним костима се пресијава
Страховито памћење

Из очних дупљи
Гледа до на крај света
Црна видовитост

Између крезубих вилица
Заглавила се
Голема последња псовка

Око смрти зазидане у кули
Лобање у месту играју
Завршно звездано коло

Кула смрти
У њој господарица уплашена
Од себе саме

ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА

Oн још не зна
Ко је он

Носи на рамену ћивот
Свог светог краља
Из гроба у гроб

Храстовина цвили
И на уво му тумачи
Језик звезда водила

Он слуша мрштећи се

Премешта ћивот
С једног рамена на друго
И левом руком се крсти

Он будући краљ голаћа

ЦРНИ БОРБЕ

Глава ме већ с коца гледа
Ионако ме нема и нема вас
Појмите ли

По души их по жижи слаткој
По рогатом месецу на челу
По шарци у оку
Не би ли нас било

За цветним кључем постојања
На дно мора пасје крви
Без освртања безбудућни за мном
Можете ли

На нож земаљско им и небеско
Смрт је нас одавно сита
На нож курјаци моји мезимци непребола

Главе вам се већ са коца кезе
Ионако вас нема и нема мене
Хоћете ли

ЗАПЕВКА

Водама вас расплетеним нису дали
Хумкама вас гологлавим одбили
У крви вам кости мијем
У очне вас капке повијам

Лице орем ништа више немам

Прекорачили сте праг небеса
Уснама босим следим вам булке
Пусто месо луди на мени
Напушта ме напуштам га

Груди разбијам шта ће ми више

Води ме живи траг ваших зуба
Од стене до стене од звезде до звезде
Води ме из круга у круг

СМРТ ЦРНОГА БОРБА

На спавању му одсекли главу
Однели је у град цара пса
И бацили је пашчади

Када се пробуди поћи ће по њу
Са црном марамом у левој
И црном ружом у десној руци

У сусрет ће му изићи
Курјаци његови на црним коњима
Са црним заставама

Носиће му главу
На укрштеним црним фрулама
Везаним црном косом удовица

Глава ће му сијати
Крунисана црним зрацима
Црнога сунца

Када се пробуди

ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ
Светозару Бркићу

Заменило си нам окати сунцокрет
Слепим каменом нелицем својим
И шта сад чудо

Изједначило си нас са собом
С празнином у свом празном зубу тровачу
С кусом својом вечношћу
Је ли то сва твоја тајна

Зашто нам сад у очне дупље бежиш
Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш
Зар је то све што умеш

Не цвокоћемо ми ветар то
Беспослени на вашару сунца
Кезимо ти се кезимо до неба
Можеш ли нам шта

Расцветавају нам се лобање од смеха
Гледај нас нагледај се себе
Чикамо те чудо

(1954—1971)