Branislav Petrović

Branislav Petrović (7. april 1937. - 26. septembar 2002.) je bio srpski pesnik i novinar.Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša koje se pripada opštini Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i srpski jezik.

Radio kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“, urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“.

Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi "Kvadratura kruga".

Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.

Zbirke pesama

* Moć govora
* Gradilište
* O prokleta da si ulico Rige od Fere
* Predosećanje budućnosti
* Tragom prah
* Sve samlji
* Pesme
* Da vidiš čuda
* Žeževasion

Jeste dođu meni

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!

Poslanica pesniku


Predvideo sam u svojim zapisima
da će te zateći na Delu ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života

Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaći log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
ko međ gubavcima što dočekan je bog

Govorio sam i javno rečima punim joda
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski pesnik od svoga naroda
može doživeti samo udarce i kletve

Pa i bez toga se sve moglo desiti
bez rodnih palica knute i vešala
mogli su te Japanci 1905. obesiti
kako bi tek onda tvoja majka zaplakala

Jer rod si onima kojima ne pomažu trave
jer drug onima što piju zmijski otrov ko vodu
jer brat si onima što tek iza brave
dožive istinsku slobodu

Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prljave a još više u ruke čiste
više u velike ljubavi nego u mali blud.

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila ti brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat


Predvideo sam u tvojim zapisima
da će te zateći nad pesmom ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života

Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaci log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
kao što je gubave dočekao bog

Govorio sam i javno rečima od čelika
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski narod od svojih pesnika
može dočekati samo plač i kletve.

Starac zvani ostrvo


Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.

Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.

Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! � biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.

Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.

Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.

Balada o džambasu i krčmarici


U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
pada kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu selapored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tako na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Čistilište


O prokleta da si ulico rige od fere
i proklet da je čas ljubavi nagle
posle kog te milicajci kao zvere
uginulo
odnose iz gradskog blata
kroz užasne
svetske magle

Milicajci umnoj patnji nestasali
sve brđani kršni orni da pretuku
nas koji smo niz ulice popadali
i sve koji
sustanuli
ko psa
srce svoje vuku

Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja
škljocne brava kao iza džeparoša ludog brata
pa u duši zleduha se javne želja
nikad da se ne otvore
teška
vrata

Glava puna dimničara polenovog praha slave
na pesnicu uvežbanu pade klonu
sa usana po betonu popadaše ljubičice plave
svi trepeti
u tom trenu
utihnuše
sve
potonu

Pred sudiju izvode te dan kad svane
pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek na svlači se na pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi svetlost
juga

Budi višnja kad procveta budi šuma posle kiše
i puževi rogove kad puste nežne
budi krčag vrućeg mleka pa da dečja zamiriše
soba
budi ptica što doleće
iz daklele zemlje
snežne
sve budi pre
groba

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
imao si lakih krila pune štale
pa zaboga ljubio si jednu stvarno lepu ženu grešnu
i sad moraš
niz potoke
niz orlove
niz
kristale.

Jutro


Ispregoh konja,
upregoh
magarca,
u svoje srce,
taljige teretne!
Džilitnu se sivi!
Srce,
okupani smo jutros
noćnim užasima
i srećni što smo živi!

Konj u polju


Šta se zbilo, vranče, sa tvojim vrelim nozdrvama?
U koje predele puste tvoj topli jezik ode?
Il si u snažnom galopu jurno za mrtvim kobilama,
il te žednog crne odmamile vode?

Milujem lešinu tvoju, neprihvatljivi prizor sveta,
dodirujem oči, čelo, mudre rane,
i ja ću tako, u polju, slavan, bez pokreta,
večera dobra biti za šakale i gavrane.


***

Krvlju pojim smrt u svome srcu
pustog sveta gorku lastavicu


***
Lako je otkriti vatru u pepelu -
JA PRVI OTKRIH DA CVET MRZI PČELU!

Ja sam pomoću tajnih elektroda
Prvi ustanovio o čemu razmišlja voda!

O ČEMU SIJA SUNCE - to svi zemljoradnici znaju:

JA SAM PRONAŠAO KRAJ U BESKRAJU!

JA SAM SAZNAO JEDNOG DAVNOG MAJA,
DA BESKRAJ BOLUJE OD KRAJA!

I više od toga:
JA SAM UZ ŠOLJU ČAJA,
OTKRIO DAKRAJ PATI OD BESKRAJA!

Prijatelj, divan, iz ponornog čela,
prosipa zvedze na banatska sela!
I više od toga:

JA SAM U BANATU
SVOJU LUDU GLAVU NAŠAO U BLATU.

Zlatna pesma


Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč - Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca - taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.

Ringišpil


Zaboravu dželatu padoše šaka
subote moje lepe
umivene neumivene
petkovi moji namršteni
svi moji dani
kad sme da se umre a ne sme da se plače
stooki staklenac vremena
poluludog polulud
gle
ovog mi trena pršte u paramparče

još danas u mojoj samoći gostuje poneka reč
ringišpil razroki igrač u svemir gradove mami
vrte se livade planine stogovi slame
vrte se pozorišta klanice prenoćišta
vozika prosijak dobročinstva dobrih ljudi
o jedan starac izveo moć svoju da se probudi
POZOR LJUDI
gle
u vazduh se sprema žena
bože ima li te pokaži se sad
učini da bezuspešno bude
navlačenje haljine na kolena

u vazduhu se izvija vidra moje samoće
za sunce suncu bliža
lepota mora da odleti
brodom srcem čime god hoće
hvatam za grlo belog Praznila
o
lepojka se visoko uznela
nije me spazila!

Zemljani!
Još danas dok ova putasta nedelja cveta
gostuje naša vatra u vašem zelenom ledu
ustaće mrtvi u podne da love jagnje leta
pa da ga u svoju tišinu odvedu:
mukom će svojim da ga zakolju
na žaru života da ga ispeku
oni tamo
najzad će da ga pojedu!

Neko uzleće sam neko ima svoju grlicu
neko zvezdari ljubavno pismo neko sećanje
neko se ne vozi jer mu se ne vozi
neko se ne vozi jer kosti mir mu ištu
neko se ne vozi jer nema para
neko pak više voli slatkiše
tek:

roditelji mladunčad pogubiše
žene muževe
ljušture puževe
dan sunce mesec klupe u parku
pop mantiju
milicioner anarhiju
vrata izgubiše kvaku
Još danas još danas još danas
ko se vrti ne boji se smrti!

Panta Rhei


Evo me igram fudbal sa bandom okorelih mališana
pomalo nalik njima pomalo svojoj zlobi
šutiram penal gol jedan nula
jedan nula
al ono istinsko tek počinje
O kako mrzim ove nasmejane dečake
ove kovrdžave kose gradove na svetlom vetru
o kakobih tukao te lepe detinje oči
ta srca u galopu taj bakar
kako bih pojeo taj pljesak mome pogotku

tu bujicu to more to bravo brane
o kako bih zaratio sa svim tim glupim sjajem
što mi se podsmeva ptičijim letom
što se ceri ružno sa svakoga krova

Al
igra teče dalje
Gle TEČE
stanite četiri slova
stanite T
stanite E
stanite Č
stanite E
TEČE
Heraklite ti si zaista hulja
Pa ovo i nije pesma
al utakmica teče dalje
teče čovek teče reka teče groblje
teče moje namršteno čelo
već smo poveli sa dva nula
od radosti je život iz mene kroz rebra iskočio
ležim srećan na zemlji slep za veštine maga
za njegovo zvučno drveće sa požarom umesto mračne smrti
ne vidim oblak koji prosipa zlatnu kišu
(a to je jedan od njegovih strašnih trikova)
ne vidim grumen reke iznad igrališta
ni vetar u kamenjaru što kuće zida
al utakmica se ne prekida

Jurišaju moji plavokosi koji kudravi
nadiru moji mrtvaci
more im golova treba dati
(grob mi za podzemlje cipele obuva)
oči im treba rasticati
glave im treba pokidati
evo me srećan na zemlji
grob mi već ruku ljubi
(živ bio veliki porasto)
pobedili smo
pobedili smo
Heraklite crkni pukni.

Pesma o Aninom povratku sa letovanja


Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica
baš me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila
sad je važno da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pričaj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mlađeg brata je li more protiv rata
voli li more bure svežeg piva ume li more da pliva
kako ljube francuzi cigančice moja ljubljena moja ženo?

Kako Ana dijalektički traje u meni


Ana je bila cvet
ana je bila divlja krava
ana je uvek pozivana kad treba
neko carstvo da spašava

Ana je učestvovala u osvajačkom pohodu dece
na grobove očeva
ana uveče zalazi
ana izjutra izgreva
ana obično plače
kad mene pojede medved u velikom gradu

to su čuli mladići
iz susednih bratskih zemalja
pa mi je svake noći
četrdeset puta ukradu.

KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?

Prva pesma čovekova


Miroslavu Egeriću


Ovih dana ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo

ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi zi ničega iz ničega
joj iz ničega
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastican što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši
ženo moja
još iz tebe svetlost dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude;
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav

ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina

Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi
otima se ona
al
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvari telo
u njemu
joj
al moram priznati da je to posao nekog velikog boga
počinje avantura čoveka još jednoga.

A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata.

Iz davnih predela leta


Gde si mi
sad
narandžo
leta
u šumi
na grančicama?
(jao boli!)
I ja te prenosim
i nastavljamo u travi!
Baka tvoja bela!
Bakica tvoja bela!
Princeza bela!
U kući beloj
zapršku meša
i razmišlja
brižno:

BOŽE, ČIME LI SE TAJ BAVI?
SELJAK NIJE... ODELO MU JE NOVO...
A NI GOSPODIN NIJE... POKRETI SU MU NEKAKO...
GRUBI...
TJA...
MORA DA JE NEKI ĐAVO ČIM GA MOJA LUTKICA...

Bako, bela fantastična, najlepša bako!
Tvoja lutkica bela ima plikove na koži!
Pssst... o mladežima ni reči - nije to za baku -
razgovor o najmedenijem medu
više bi zanimao dedu!
Deda
neobrijan
čvornovat
sed:

U ALBANIJI DEVESTO PETNAESTE
JELI SMO LED
PA TE TRKE
KAD VIDESMO PRVI PUT GRKE!
FIJUČE METAK KROZ BEZNAĐE BELO -
DA Ne bi PROPAO METAK VOJNIK PODMETNE ČELO.
A JEDAN IZ NAŠE ČETE NEKI CVETOZAR ROĐEN U BANATU
PODMETNU' TRBU' POD GRANATU...

Dosta deda! Znaš da se baki gadi...
znamo,
znamo i to da si pojeo generala
da ne bi umro od gladi...
Znamo
dođavola
sve o ratu
sve o leševima
Sve o stravi! -
pričaj ti nama
dedice,
pričaj ti nama,
pričaj ti nama o.. ljubavi!!!

Na vreme nismo obratili pažnju.
Počinje kiša.
Kiša, šta to beše kiša?
Ti se oblačiš
češljaš
skidaš mi travke s leđa
uvuci košulju kažeš
vidi šta si uradio kažeš
poznaje li mi se pitaš,
-oh!-
strašno nevreme preti,
zemlja od neba beži! -
žao mi je što nisam pesnik
pa da svaki tvoj pokret
i svaku reč
i sve detalje
u večnost
ubeležim!

Sad kao mala deca trčimo prema domu
jer ko zna šta može pasti na pamet nekom gromu.
Pred samom kapijom tebi je misao pukla:
JAO...
JA SAM ZABORAVILA...
NISAM OBUKLA...

E pa ako i nisi
šta ja tu mogu!
Neka to bude od nas dvoje
poklon velikom Bogu!

Uzletesmo u bakin dvorac
kao cvetovi kao komete
baš kad je bakica pomislila
GDE LI JE TAJ
PO OVOM NEVREMENU
ODVEDE DETE?

I držeći se za ruke
i trčeći kroz kišu
putnici
zvezdanog
puta
doživeli smo čitav život
za tih nekoliko minuta.

ŽENA

Živu zvezdu u utrobi imaš prijateljice moja
crkvu davno porušenu novu školu
krotitelja lavova sa licem nevine devojčice
ispod samog srca nosiš prijateljice moja

Osluhni njegovo ispod svoga bila
u dubinama praiskona prijateljice moja
u dubinama neba u ponorima sveta u maloj
poljskoj kućici na japanskom ostrvu u doba trešanja
ljubavi moja

Živo čudo ispunjava te tvoriteljko moja
neka je blagoslovena pravlaga životodajna
ja blagosiljam spoj Ženstva sa Strancima
koji nove Strance iz pramraka izvodi
u opasnu svetlost sveta
ženo

Kako se stiže do tvoga carstva do prasveta u tebi
prijateljice moja
može li se smrću do vlažnog sna u tebi do spokoja
može li padom kroz čeljusti zveri kroz cveće
može li se
ponovo u tvoju utrobu može li zauvek u čas začeća

Kako izbeći progon iz tvog toplog tela
kako ostati večno ispod tvoje sise jao kako
spasiteljice moja
mogu li se nagoditi sa Ubicom u tebi sa zvezdom
zrakolomnom
mogu li daj da uđem i večno da ostanem

Mogu li sa čajem sa voćem koje ti prinose muževi
mogu li mi tu pčele pomoći brzi konji
mogu li patnjom poniženjem teškim robijaškim radom

kao Tantal i Sizif istovremeno
mogu li ikako u staru postojbinu
mogu li
tvoriteljko moja?

Hod po mukama

Oslepeće me tvorac, samo da proveri
slep šta ću ispevati.
Posebnu zmiju gaji u zmijarniku svom -
mojom je krvlju napaja.
Zver, njegova ljubimica, posebno obučena
da me što duže raskida, ne odvaja se
od čizme njegove.
I ljubav je tvorac izmislio
da me liši nade i spokoja.
Trave je otrovne zasejao po poljima
za moju ubogu trpezu.
Kakva sve čudesa nije izmislio
da me pokori!

NOĆNA PESMA

Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.

IMA JEDNA ZVEZDA

Ima jedna zvezda
lukava lepa nevidljiva drska i zla
krije se kao da je nekog opljačkala
kao da je nekom kuću zatrla

Šta sve ne čine astronomi
šta sve ti šašavci u svom fanatizmu
pentraju se po sazvežđima zaviruju u pakao
ali te zvezde nigde nema

Zapostavili porodice
i danju i noću zure u nebesa
žene ih varaju sa trgovcima
žene na zemlji i nebesima

Nabavili najskuplje instrumente
konsultuju proroke jurodive na smrt osuđene
zmijama se pod jezike zavlače
evo već hiljadama godina pa ništa

Ekipe hemičara i fizičara
najpoznatiji svetski stručnjaci i nobelovci
iznose neverovatne dokaze i argumente
ali zvezde nema pa nema

Ni ciganke nisu pomogle
ni čuveni starci proslavljeni na lomačama
ni vlasnik svinje sa glavom pantera
ni svinja ni panter nisu pomogli

Ni muzičari nisu pomogli
još manje sobarice u novim hotelima
ako iko policija bi ukazala na neki trag
ali ni policija nije mogla

Ima jedna zvezda
ne samo u pesmama ne samo u snu
mađije i čini na nas je bacila
i daleko nas mlade odvela.

PROLEĆNA STRADALSTVA

Divna prilika da se plače
zbog lepe veštice sa lomače

Il da se u tajnoj krčmi do smrti pije
zbog buduće pogibije

Pa otići na groblje i s pravim mudracima
provesti sat-dva kao učitelj s đacima

Postati izvor žuboriti pevati
postanuti tica odleteti nestati

Sve ponore uma sve podvige srca
kuka divna tica kukavica

Što ne može ljubav što ne mogu reči
moj dragi brate smrt će da izleči.

***

Kaći


Voz iz Kragujevca za tren nas osvetli,
spojene sa svetom u vanvremen val!
Sa neba kuriču zemaljski petli,
ljubavi ali ljubavi.

Ljubeći mene ljubiš tvorca sveta.
Lešina svemira gadno zaudara.
Da uklonim svemir ako ti smeta,
ljubavi ali ljubavi.

Idućeg proleća našu carevinu
posetiće Kuga i Kugin sin -
gledaćemo kako ljudi ginu,
ko u staro vreme, ljubavi.

A tako malo trajemo ko ljudi.
A tako dugo živimo ko zemlja.
Jesen je zaposela oči i grudi,
jesen si ti izmislila, ljubavi.

Hoćeš li leto, za grob, il' proleće?
Il' bi da budeš ravnica snežna?
Hoćeš li donositi cveće
na groblje gde ja počivam, ženo.

Ljubim te, na zemlji, diveći se sebi
kako te tako savršenu stvorih:
za besmrtnost te menjao ne bih
besmrtnosti moja ljubavi.

Koža ti topla ko ždral kad poleti
u zelene vode, šume i sjaj.
Vo vjeki vjekov da su prokleti
koji te ne ljube, ljubavi.

***

Ne umem da živim a živi mi se
kad umrem rodiću se čini mi se

O bože bože šta učini tvoj sin
ti mu dade liru on je okači o klin

I jauknu strašno ko niko pre njega
odričući se i pesme i sebe i svega

Srbija je zemlja u kojoj za pića
pesnike tuku za nova otkrića

Kad postignem cilj i dospem u tminu
nek se zna da nisam im'o otadžbinu

Vreme je svemoćno ono zvezde melje
da se zna da nisam im'o roditelje

Pa i majku svoju najsvetiju zoru
sam sam izmislio kao metaforu

Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi
dugo sam molio da me živog rodi

I rodila me živog ko žarulju
al me bez oružja pustila u rulju

I budući da sam prvi put van tmine
ne umedoh da se branim od svetine

I dotle je došlo o majko oprosti
vraćam se natrag u Tebe kroz kosti

Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju.

...Isto tako kad je sebar Luka
za Dušana reko da je pseto –
sedam novih izmisliše muka
i mučiše Luku celo leto.

Prebiše mu i noge i ruke –
Dušan lično pi njegove krvi –
sada Dušan leži pored Luke –
davno su ih izmirili crvi

Jutro pod lipama

Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi
i srce
gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,

po podrumima
mrtvačnicama
i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama.

Postati spomenik na trgu - o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!

Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju
pomokri
na tvojoj
humci.

PRILOG ZA EVROPSKU ISTORIJU


(Iz dnevnika)


Orijentisali smo se prema zvezdama
vodile nas trube i ključevi tamnica
osluškivali savete onih ispod zemlje
nismo se zaustavljali

Prvo smo otkrili kožu jedne žene
finu negovanu od mladih zmija izatkanu
zatim smo pronašli krila anđela
koja je neki vojnik izgubio

Naišli smo na selo napušteno
prepoznavali stvari iz detinjstva
dočekao nas je samo jedan starac
koji nije uspeo da umakne

Hteli smo se snabdeti pijaćom vodom
ali su bunari bili zagađeni
do vrha puni ljudi uginulih
i njihovih vernih životinja

Pa smo naišli na crkvu razvaljenu
tu smo se pomokrili
pa smo produžili sve do prve škole
koju smo zapalili da se ogrejemo

Probudio nas je školski poslužitelj
krikom neopisivim
izgazili smo ga čizmama
i bacili u pepeo

Naišao je učitelj sa đacima
zaprepašćenje ih je odalo
učitelja smo kao i poslužitelja
đake smo silovali

Ugledali smo zelenu livadu
tu smo zastali da predahnemo
klali smo se malo među sobom
ćaskali prebirali po sećanju

Onda smo krenuli dalje
za zvezdom koja nas je vodila
imali smo zadatak da nas po zlu zapamte
narodi koje posetimo

Naišli smo na čoveka bez obe ruke
i bez noge na raskršću
zahtevali smo da propisno salutira
kad nije mogao streljali smo ga

Prolazili smo kroz velike gradove
činili se nevešti
ostavljali konzerve sa epidemijama
i odlazili dalje

Naišli smo na ženu udovicu
sa troje dece u naručju
decu smo ponovo u majku vratili
a majku bacili našim psima

Pa smo krenuli dalje
ispred leleka koji nas je pratio
tako smo stigli do jednog izvora
gde smo se umili

Naišao je vlasnik izvora
i nazvao nas poganim psima
videlo se da je naš čovek
poveli smo ga s nama

Da ga proverimo
našli smo dete s jagnjetom u naručju
zubima ih je oboje zaklao
stekao je naše puno poverenje

Imali smo jednog osteljivog mladića
bez prestanka je plakao
postepeno smo ga čeličili
stvarali od njega čoveka

Sve je zadatke izvršavao
kao najbolji među nama
ali kad je svešteniku jezik čupao
urlikao je on a ne sveštenik

Davali smo mu lakše zadatke
da strelja đake po školskim dvorištima
ni to ga nije ispunjavalo radošću
oduzeli smo mu činove i ispljuvali ga

Naiđosmo na groblje zabačeno
u grobove ubacismo bombe sa suzavcem
mrtvaci su iz grobova iskakali
mi smo ih ponovo ubijali

Za nama nerazuman lelek nedostojnih
ispred nas ciljevei uzvišeni
iznad Zver koja nas vodi
putevima Gospodnjim

Naiđosmo na ženu bremenitu
koja drsko ličaše na Bogorodicu
dete iščupasmo da ga gajimo
a nju nedostojnu štakorima

Naiđosmo na ljudsko oko
oslobođeno od očne duplje čovekove
umismo se njegovim pogledima
i kretosmo dalje

Naiđosmo na ljudsku ruku
oslobođenu od nedostojnog
ta ruka nas je ko sestra milovala
i mahala nam pri polasku

Naiđosmo na mozak čovekov
izvađen iz lobanje
spoznasmo čistu misao
i upamtismo je

Naiđosmo na jedno srce
nismo znali čije je
bacakalo se oko naših nogu
htelo je u naše grudi

Bacismo bombu na to srce
isekosmo ga noževima
ali ono ne odustade
skakalo je za nama

Uhvatismo ga i vezasmo
polismo sumporom i zapalismo
ali ono je bivalo sve snažnije
žilavo neko srce

Ponudismo grudi štakora
pa zatim grudi psa
ali ono nije htelo
htelo je samo u naše grudi

Dadosmo mu grudi mladića
koga smo raščinili i ispljuvali
sa takvim srcem
mogao je sa nama

Naiđosmo na dojku dojilje
koju su odsekle naše prethodnice
klekosmo i napismo se mleka ponuđenog
i nastavismo okrepljeni

I još smo dugo putovali
iza nas lelek i štakori
ispred nas čista misao
i poruka narodima

Nepredviđeno zađosmo u neka brda
u brdima naiđosmo na bistru vodu
ugledasmo u bistroj vodi naša lica
i iznenada briznusmo u plač.


Iz knjige


MOĆ I PRAH,
Dnevnik, Novi Sad, 1992.

PREDOSEĆANJE BUDUĆNOSTI


Njihove su noći surove i dolge
jao
gde su sada burlaci sa Volge
U Serbiji sebri
svuda
ista tuga
istorijo strašna
bolna i preduga
Proleće je opet!
Kiša poljubaca!
Ljubeći me ljubiš budućeg
mrtvaca.

O reci mi reci
Da li si u stanju
Da zamisliš moju
Glavu ko lobanju?
U pustome polju
Prazno
I duboko
I mrava što živi gde je
Bilo oko�
I poljskoga miša
Što potajno
Želi
Da istera mrava
Pa da se useli�
I pčelu!
Što sleti
Kada vetar duva
Na cvet što je niko
Iz bivšega uva!
Budućnosti strašna
Sudbo nevesela
Kad bih bar mogao
Da budem ta pčela...

Kad gori čovek
Ceo svet se
Greje -
Kad izgori
Čovek
Tad
Pepeo sve je.

IDE ČOVEK PORED REKE

Ide čovek majko moja najstarija država
ide crkva porušena ide lađa bez posade
ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac

Večnost mu se iza čela pritajila gospo blaga
iza čela u tvrđavi u tamnici sunčevoj
srce mu je puno smrti milostiva puno očaja
ide čovek pored reke pevač beskrajni

Ide čovek gospo moja sve nogu pred nogu
ide čovek pored reke kroz beskraj zeleni.