Branislav Petrović

SRCE

O srcetu najviše znam.
Kad god poželim mogu da osetim njegovo kucanje, u grudima, na levoj strani.
Srce je uvek levo.
Imao sam ga i u detinjstvu.
Srce je pumpa.
Ali i Mozak lično ima da zahvali toj pumpi za sve svoje nestašluke. Toj pumpi koja radi radi. Slavna radilica beskraja!
Od kako sam se rodio srce mi nikada nije stalo. To je zadivljujući podatak iz moje biografije. Važniji od godine rođenja, objavljenih knjiga, pročitanih ljubavi, gradova u kojima sam gladovao, bitaka u kojima sam junački poginuo.
Kad kažemo osobi koju volimo TI SI MOJE SRCE nismo je mogli ni sa čim toplijim uporediti. Jer reći nekome TI SI MOJE SUNCE zaista je preterivanje. Još nije utvrđeno da li je Sunce Mozak ili Srce sveta. Ili i jedno i drugo.
Meni je sve jasno u vezi sa Srcem sem jednog malog maleckog ovolickog pitanja: ŠTA JE TO ŠTO NJEGA GONI NA PRAĆAKANJE BEZ ODMORA KAKVA TO SILA KOMANDUJE NJEGOVIM RITMIČKIM POKRETIMA TIKA TAKA TIKA TAKA NIJE LI TO NEKA NJEGOVA VLASTITA SVEST NEKI NJEGOV VLASTITI CILJ KOJI JE ZAVEŠTAN NEGDE DUBOKO DUBOKO MNOGO DUBLJE OD ČOVEKA?
Istraživati u tom pravcu.

Ovo je bila istrgnuta stranica iz beležaka od pre desetak godina kada sam, jedne nerazumne jeseni, pokušao da odgonetnem ono što nije uspelo učenjacima kroz vekove. To je bio period koji se u mom skromnom revolucionarnom i reformatorskom životu mirne duše može nazvati SRCE. Ispitivao sam Mozak, Jetru, Bubrege, Oči, Uši, Ruke. Pa ipak, bilo je to razdoblje SRCA.
Mozak, čarobnjak iza čela, taj šašavko, neuporedivi šarlatan, obasipa nas novim i novim čudima - čovek je već nemoćan pred sopstvenim moćima.
Ali postoje večna čuda, neshvatljiva, nepojmljiva divna i neponovljiva, tu, u nama, u našem trošnom organizmu, u našim krhkim životinjama.
Pitanja navode na prapočetke, na lukavstvo Sunca, na razum dalekih sazvežđa, na mudrost Magline i Pustarstva, pitanja kroz divne predele rasuđivanja vode u tamu očaja, nespoznaje, mraka.
Rodio si se i majka stavlja ruku na tvoje grudi - guče mala golubica u tebi, nemirno trčkara mali tigar u kavezu grudi.
I živiš sto godina, a mali lavić ne otpočine nikada.
U mesarskoj radionici vidiš srce bića bliskog krave konja žirafe ovce svinje i pitaš se to li je to. I skoro da jekneš: Zar je moguće!
Pre desetak godina ni slutio nisam da će moj period SRCE postati obeležje veka. Zaista, prijatelji, šta će naš vek značiti u ponorima budućih vekova ako ne SRCE.
Ovo je pravi vek, ovo je vek SRCA.
Čovek na mesecu, naš brat, i to je podvig po kome smo slavni zauvek, kao Stari Grci, ali srce jednog čoveka u grudima drugog - može li se i pronalazak vatre meriti s tim?
Moje srce u tvojim grudima, brate.
Tvoje u mojim!
Oslušni moje srce u tvojim grudima... tika taka tika taka.
Moj mali tigar, moje putasto magare!
Tvoja golubica u mom snu!
Lavić tvoje majke.
Srce sestre brata tvoje srce!
Pesnici odavno rekoše POKLONIĆU TI SVOJE SRCE, ali čak ni pesnici, ti večni maloletni prestupnici, nisu mogli naslutiti: POKLONIĆU TI SVOJE SRCE postaje stvarnost bukvalna bolna jezovita i iznad svega - divna.
Tragika je neminovna: kad zakuca moje srce u tvojim grudima, druškane, ja ću biti daleko od tebe, u nekim pustim zvezdarama, i ti nećeš moći sa mnom da podeliš radost zbog novog antilopčeta u tvojim grudima.
Ja ću biti odsutan.
Zato ti brate čuvaj moje srce.
Čuvajući moje srce ti mene spasavaš od ništavila, ti mene braniš od glupe smrti, ti tegliš prema besmrtnosti. Tegliš za obojicu.
Nemoj se plašiti moga srca u tvojim grudima. Dobro je to moje srce. Neće ono tebi ništa. Ono samo malo tuguje za mnom. Ali i to će proći. Ti poštuj njegovu tugu za mnom. Ipak je to, kroz tolike doživljaje, ustanke, revolucije, poplave i zemljotrese, bilo moje srce. Ni jedan ustanak nije podignut bez srca, ni jedna revolucija nije uspela ako nije bilo srca. Sloboda bez srca nije sloboda. Čak i dželati imaju srce.
Čuvaj moje srce.
A kad i tebi kucne čas predaj ga sledećem. Neka bar srce bude besmrtno.
Skeptici su požurili: lov na srca, hajke na mladiće po zabačenim pokrajinama sveta. Spasavanje izmišljenih veličina, bankara, trgovaca, zlih vođa.
Ne tuguj srce moje!
Šta je izmislio čovek, a da od toga nije stradao. Ti to najbolje znaš, srce moje.
Ali MOJE SRCE U TVOJIM GRUDIMA eto, to je naš vek.
Po tome će nas pamtiti u ponorima vekova.
Već čujem učitelja istorije: BILO JE TO, DECO, U VEKU SRCA...