Miroslav Mika Antić

Romansa na zavrsetku

To je zalosna prica:

jedna bogorodica sa oreolom od cica
rodila me je,
kazu,
na poklon ovom svetu.

A ja sam odbio da budem bog
i ostao sam najobicnija ptica
i to:
ptica u vecnom pubertetu.

Da,
to je vrlo zalosna prica.
Majku sam sramno degradirao.
A neprijatno je svima kad bogovi promase,
jer kazu:
retko se rode.

Ja sam umesto svega
rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao
i kad je bilo najsmesnije
morao sam da odem.

Imao sam nekoliko zelja
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je samo od nerava
da li cu ih na vreme odvrnuti
ili cu namerno kasniti.

I pretio sam javno
kako nameravam
da odrzim jedan veliki proces
na kojem cu sve objasniti.

Imao sam nekoliko zelja
zbog kojih sam mnogo stosta izgubio
i nisam urlao ni slinio u rukav
sto sam u njima na kraju nasao samo smece.

Lupao sam se od obale do obale,
pa nista,
- bar sam se do krvi naljubio
pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada
moje zivotno preduzece.

Odacu vam tajnu:
secam se male neprijatnosti o martu.
Vetrovi su se poslednje noci
lepljivo parili medju granjem.

A zvezde su bile matore neudate vrane
zgranute i crvene od stida
skamenjene u letu.

Hajde,
prilozite suzu i novcic
za spomenike onima
koji se nisu razumeli u geografsku kartu
i verovali u ko zna cije suludo obecanje
da ce jednoga dana biti daleko vise sunca
u blatu nego u suncokretu.

Hajde,
svako od vas ko ne ume da prasta,
svako ko nosi eksere secanja
u tabanima do smrti,
neka se skupi, pa potkovani prodjite zajedno
preko grobova i basta
rame uz rame
poduprti,

i pronadjite reku priglupu od dobrote
koja je iscasila svoj tok
i popljuvala penom obale stare i krastave.

Dosta ste trpeli midere
za ispravljanje kicmenog stuba.

Hajde vec jednom pogresite korak
kad sviraju nase i vase marseve,

i rasirite okrvavljene carsave i zastave
i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti
sa epoletima zuba.

Otisao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali zeleni san
natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva.

Bio sam cadjavo inje
iznad proklijalih oranica
i samo sam se u zelje sareno razumeo.

Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice
sacuvao sam dva oka -
cas dve vrtoglave blistave ravnice,

cas dva papirica neba
ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva.

Drukcije nisam umeo.
I izvinite, molim vas sto nisam umeo.

Bolest

Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proći će proleće kao san razbarušen i čudan
što liči crvenoj ptici.

Doleteće i odleteti danas sva cvetanja
bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti.
Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti ?

Proći će proleća ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.

Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.

Mir radi budućih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleću ...

Gospođica Mašta

Često nisam uspevao da je dozovem.

Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.

Mašta je čarolija.

Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.

Probaš i uspeš...

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

Porodilište

Kako je otužan ovaj dvodnevni brak,
bez dece,
u hotelskoj sobi
gde sve podseća na rastanke.

Hoceš li da se igramo žmurke
ili školice,
od kreveta do stolice?

Ili da ljuljamo ovu flašu vina,
umesto sina,
niz nedelje,
niz mesece?

Hoceš li da budem za tebe,
u svim tim jalovim noćima,
najbudalastiji pajac
sa tužnim, filcanim ocima
pa da se cerekam kroz suze
i vrištim kroz uspavanke?

Evo,
dve moje pesnice -
- dve gologlave kvrgave bebe.
Evo im,
od jodoform gaze najskupocenije pelene.

Čitave noći spavaće site i okupane
na tvojim malecnim grudima.

I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe.

Sve će na tebe ličiti:
i svetiljke za oknom,
i kiše od lišća zelene,
i dvorci kuća u magli,
livrejisani izlozi,
i sve potresne bajke još nerođene među ljudima.

Eno:
oslušni!
U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše!

Guše se nerođeni.
Rastu.
Sanjaju drvorede i trube.

Eno:
oslušni.

Na peškiru se suše.
Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše.
Dobijaju svoje prve zube.

Hajde da budu ružni.
Da budu filmski glumci.
Da budu admirali.
I tužni.
I grbavi.
I najlepši.

Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti,
iste ovakve svađe,
ovakve zvezdane časove
i pokradene ljubavi.

Pa da ih damo nekim dobrim aprilima.
Nekim krilima.
Nekim svilama.

Pa da ih damo nekim suludim gradovima.
Nekim padovima.
Nekim gadovima.

Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak
u hotelskoj sobi
između četiri prazna zida.

Ja,
izrešetan kao stari oluci,
turoban kao mrak,
izbezumljen od golotinje i stida.

Ti,
s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci
i ustima otrovnim kao mak.
Ti,
koja ništa na svetu i ne znaš,
sem da se skidaš,
da se skidaš,
da se skidaš...

Kako ceš mi gledati u oči sutra,
kad svane?

Kako ćeš moći da žvaćeš?
Da citaš novine?
Da kupuješ karte za operu?

Kako ćeš sa tom utrobom,
okrečenom sapunicom,
uopšte moći da veruješ u neke obične dane?

Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš
dok sobarice presvlače za nama postelju
i nose ovaj gladni plač da operu?!

Ostani tako.
Stavi mi ruku u kosu.
I ja plačem.

Ostani sa očima ogromnim kao fleke.
Kao puževi.
Kao parčad kolača.

Ti si najlepša majka.

Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače.
U bedrima ti avionska karta za Afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.

Ti si najveća majka!

Molim te,
zato,
neka ostane noćas u tebi onaj sin
kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali.

Ali da bude kao ti.
Isti takav.
Sa tim šuštavim glasom
i sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje.

Zar ćeš, inače,
zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane?

Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo?
I zar ćeš umeti da se nasmeješ?

https://2img.net/r/ihimizer/img216/4159/310532lgev4.jpg

Ljubim ruke,
gospođice devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
vama,
neželjenim i željenim,
izbrisanim čaršafom ili potkošuljom
iz matične knjige vaših vršnjaka.

Evo, jedan pogrešni tata večeras
plače nad vama zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.

Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka,
u ovom trenutku kad me je čudna,
neka samrtna nežnost dotakla.

Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,
tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla.

Ovo nije novogodišnja čestitka,
ni rođendanski poklon,
zacelo,

nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.

Želim da vam svako vaše umrlo jutro,
lepi moji,
bude strahovito belo
i da ostane tako belo.

Želim da vam umrlo nebo od zemlje,
lepi moji,
bude u korenju široko,
i da ostane tako široko.

Želim da svi vi,
siroti kauboji sa maminim šeširima,
siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom,
želim da svi vi,
lepooke tatine maze,
svi neroeni, redom,
da svi vi tamo u klijanju,
u budućim suncokretima nekim
i žitnim poljima zrelim,
imate pod zemljom srce
kao lampion beli
pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači.

Ja,
eto,
samo toliko svakome od vas želim.

Možda naizgled mnogo,
ali ipak
- malo znači.

Najzad,
ovo i nije novogodišnja ccestitka,
nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan,
nego obična,
sasvim obična uspavanka
kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo
i odgega se u san.

Ljubim vam ruke,
vi nerođeni,
evo se nešto u oku kao samoća oplelo.

Tiho...
Hajdemo sada tiho na prstima
da se ne probude vaše umorne
hotelske mame.

Iskradimo se vi i ja
da malo šetamo sami
kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu.

Da se nagutamo belih kokica kiše
i da nam nešto prelepo,
prvi i poslednji put,
teče niz dušu i niz odelo.

I jata bakarnog lišća
da nam dolete na ramena.

Ljubim vam ruke,
vi,
moji progutani krici.

Ljubim vam ruke,
vi,
moje nerođene igračke,
utopljenici i spomenici.

Najdivniji grad

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.

A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.

Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.

Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.

Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

Pećine

Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim
se ka moru.
Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim
slikama okeanskih dubina.
Neko je dole pronašao novu vrstu života.

U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah
prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje.
U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke što
rije usnama sprudove. U blagom dahtanju šljunka i
otkucaju srca neke bube na dlanu.

Kasnije, mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo
otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokažu.

Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari je
potrebna ogromna mudrost očiju.

Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo
hemije.
Ti zagonetni sistemi života, što se ne otvara iz sunca i iz
svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana
što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog
zagrljaja.

Džinovski cevasti crvi, koji umesto očiju imaju purpurne
kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj.
Šta će boje u tami, u dubinama mora, razmišljaju dečaci u
petnaestoj godini, dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja.
I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge
sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara?

Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo.
Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti.

Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode, za koju ne bih ni
saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije, išao
sam ka moru kao ka zvuku iz sna.
Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati,
ali ne planinskim stazama, već iznutra, kroz stene.

Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni
nekako pomereno, i da mi raspršuje razum kao severni vetar
oreole maslačka, odlučio sam da ćutim, da posmatram sa
strane i pravim se ravnodušan.
Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga.

Tim pre, što je i dečak. I ima moje oči. I moje crte lica.
I ima moje godine i moju tihu upornost.
Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost?

Znao sam: neće izdržati. Pojaviće se iz kamena.

Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. Čitavu milju preda
mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru.
Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi
iz nedara pregršt nezrelih narova. Pružio mi je pola.
"Na čudan način stižete", rekoh umesto pozdrava.

On je lomio plodove i neko vreme ćutao. Na licu mu je treperio
zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca što se po nama
grušalo.
Nabacujući granje, reče: "Pridjite vatri."

Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na
sneg.
U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Zato sam ležaj prostro
uz samu obalu potoka.
On reče: "Budite spokojni. Paziću na Vas dok spavate."

Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamučne napade
kašlja.
Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu
tišinu.

Sunce je odavno zašlo. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam
ulovio u viru ispod kamena.
Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. Jedan cvet - bela
kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog
užarenog uha.

Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči, ja sam Vas ipak posmatrao
zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim, čestiti
prijatelju, je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete,
ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz
tvrdo?"

Seo sam levo od njega, niže za čitavu glavu, odajući mu tako
dostojno poštovanje.

On reče: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas
teraju. Od koje ste Vi vrste?"

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I
kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega
i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da
svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,
neće moći završiti.

Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne
mogu saznati samo očima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha,
metala, ikre, semenja...

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To
beskraj po meni hoda.

Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima.
Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem.
Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane,
neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice
prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik.
Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica
realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u
tačku i produžetka u nedogled.

Dečak je i dalje ćutao.

Ovako sam mu rekao:

"Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam
u jedno: nemam pamet od magle.
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga
otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke
uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam
živeo u onom što još ne poznajem.
I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici.

Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se
smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom
prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?"

I ovako sam mu rekao:

"Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz
mene, već lice moga naličja.
Tu negde ispod kože, tu negde bliže kičmi, gde rskavica okoštava,
množi se novost već poznatog.

Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Šta bih ja, da se
uobličim u krošnju svoga konačnog?
Šta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u
premorenom vazduhu medju pepelnim senkama?

Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se
igram. Vidite kako to umem.
Igra je neobičan i nepogrešiv život.

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem."

Od koje sam ja vrste?

Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivo
zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti.
Eto od koje sam vrste.
Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni
ožiljci, ni starenje.

Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva
tkanja poznaju kao ćilimu.
Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje i
blaži nesklad boja.

Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili po
meni tišina.
Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju.

Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Ja samo uplićem
smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku, mokru od
sopstvene svetlosti.

"Verujte", reče mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe
tako aljkavo preobučen.
Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres, šumski
požar, poplavu ili smrt.
Ali to nije dovoljno.

Mučite se da mislite dalje od odmišljenog.

Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li se
okean muči dok brsti stenovite obale?
Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi
muče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo?

Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam:
najteže je razumeti ono što je razumljivo.
I najteže je čuti ono što vam prećutim. Za takve stvari je
potrebna ogromna mudrost ušiju."

Sedeli smo do svitanja. On reče da u kamenu nema nevidljivih
hodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se
prodje kroz tvrdo.
Jednostavno se bira prvi, najpreči put, i to je čitava pamet.

Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našoj
nemoći.
Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, a
preziru?

Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negde
naučiti.
Treba zadržati dah, zažmuriti, i zatim, zagnjuriti se u
planinu.

Poneko nikad ne primeti, ushićen lepotom svog vida, da zagledan
u neobično, smeta njegovoj običnosti.

Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak kroz
stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh".
On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Teže mi je kroz vazduh.
Mučim se da ga savladam.
Vazduh je dosta žilav, neposlušan i razmažen. I uvlači se u
čoveka."

"O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije čarolija, i
ako svako može da se kreće kroz tvrdo, znači: i ja bih mogao.
Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi."

"Ćutanjem", reče on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno,
isuviše ste brbljivi.
Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus reči.

Ja, i kad najviše žurim, žurim vrlo polako. To nazivam
razmišljanjem."

I ovako je rekao:

"Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi Vam od
svega ostalo tek nekoliko reči, oljuštenih i čistih,
lišenih nepotrebnog.
Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. Velika je to smelost
i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i čudovišan jad, usuditi
se kazivati.

Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišća i oblaka. Čvrstina i grč
planine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama.
Miris sunca u semenju.
Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno
slušam, a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima.

Govor je opasna umetnost."

A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči?

"Da ih u sebi nosimo, prostodušne i smirene, kao čestitu opremu
protiv lukavstva i zablude."

A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni
život?

"Deset. Možda čak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest reči, uspeće
da odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale.
Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor."

A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč?

"Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. To je jedini ključ
kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu."

Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video kako polako gricka
poslednje zrno nara.
U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo.

Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo, prevazilazi
dokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora.
Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u nečujnom. Ko ume tako
da odluči, taj ima oslonac u nevidljivom.

Bio sam sanjiv i umoran, sav nešto nežno ošamućen. Umalo da
mu priznam, ni učtivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem.
Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgra
načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni
plač od straha i lepote.
Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo?

Duboko se poklonio. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da
budem manje umišljen. Zahvaljuje mi na tome.
Više se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen.

Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudeći se da
izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su
neukaljane.
Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka.

Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti, odlučih da
je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe.

Da je nikad više ne upotrebim uzalud.

Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu
liticu.
Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka.

Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otečene i rovite.

Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te
reči.
I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost, odlučih da ih
progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi.
Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.

Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao
licem ka zemlji sa punim ustima vatre.
Govorio sam žar, i desni su mi bile u plikovima i ranama.

Izabrah još neke reči. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorim
meso i da govorim dim. I videh da govorim kišu i da govorim
korenje.

Skoro sam se udavio.

I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor,
ma bila i najobičnija.
Reč: ptica. I rel: hleb. I sreća. I ljubav. I istina.

Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego mome značenju.

Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde počinje osmeh.
Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo, bar u svoj neuki
um?

Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka,
sloboda ili život.
Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, već da ih živim u sebi,
žureći polako i oprezno.

Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.

Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi
nezrele plodove kiše, ljuštim se, ali se provlačim kroz
okočtali vazduh i rskavicu nevidljivog.
Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje
prepreka?

Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca drži na plećima
brodove natovarene nebom, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u
prazno, možda ću to razumeti.
Kad budem ravan vetru, koji bez kičme i kostiju nosi težinu
ptica, možda ću to razumeti.

Kad budem ravan sebi, možda ću to razumeti. Vreme je da
odrastem bar do sopstvenog temena.

Čitanje iz latica

Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izaiđu u sumrak
mirisavim glasom:

“Da li živis ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?

Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”

Što je bilo uvračano
to više ne važi.

Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.

Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.

I ja sanjam da sam cveće
Od postanka sveta
I kad god se probudim
vidim da sam opet čovek.

Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke
Jedan veliki san o bilju
Između dva čoveka.

Prozivnik

Kada bi se trenucima davala
imena kao malisanima
a minutima kao vetru,
kao svetlosti,
kao travi,
meni bi se svi sati
u ovim decackim danima
jednako zvali:
kao neko sa viticama plavim.

Kad bi se danima u nedelji
davala imena kao deci,
i nedeljama,
recimo,
kao da su cvetovi,
ili vode i trave, i listovi
za mene bi se,
redom,
svih dvanaest meseci,
jednako zvali:
kao neko
sa nosom prcastim
i pegavim.

I godisnja bi se doba
Tako nekako zvala.
Bucmasto.
Trsavo.
Divno.

I godine.
Sav zivot.
Sve sto se namigivalo
Ili sakrivalo.

Sve bi se isto zvalo.

Jednim imenom.
Zenskim.
Srneci.
I naivno.

Jedino bi se muski
i mangupski prezivalo.

Susreti

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

***

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Posmrtni marš klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

Druga strana vetra (Neverovatna morska pesma)

Uvod

Poznajem neke kapetančine
-sve same surove morske vučine.
Nose bradurine.
Puštaju brčine.
Puštaju obrve.

Sto čuda načine.
Na sve bi načine da su muškarčine.
Sve bi da učine da su mangupčine,
da su mornarčine,
da su junačine.
Al’ sve su ove kapetančine
za mene obične trice i učine.


***

Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i prečih stvari.
Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.

I može od te polovine
komotno još malo da se skine.

Ti misliš: more je samo voda.
More je ogromna muška sloboda.


***

Mornari znaju: more se plavi
samo u sećanju,
samo u glavi,
samo na slici - na razglednici.

Ti misliš: more su samo lađe
i samo daleka putovanja.

More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju
Svaki put čudnije…neverovatnije…

Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.


***

Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
I miluju mu kovrdže zelene
i u svetlost ga umotavaju,
I menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepšeg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj šlingeraja
od algi zelenih i bele pene.


***

Oblaci što se nad njim roje
Nad kolevkom mu kroz večnost stoje.

Mlekom ga od munje i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
šlagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…

Sve su to znaci da su rođaci
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…

Sve su to znaci da su rođaci
more i ogromna vasiona.


***

Možda i ne znaš:
Svi na svet dođu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju prođu
na drugu stranu ogledala.

I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj večnosti,
u čudu nekom
blistavom,
ogromnom
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.


***

Šta čekaš ?
Šta gnjaviš ?
Šta metiljaviš ?

Prodaj šta imaš i kupi vreću.
Natrpaj u nju svu svoju sreću.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
-pravo na more.

Isprazni džepove.
Sve živo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Šta čekaš ?
Idi u mornare.


***

Idi i vidi što su mornari
divna dečurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrči poneku psovku slanu.
Istuširaj se u orkanu.

Postaćeš luđi od svake bure.
Postaćeš mlađi od svakog proleća.
Doživećeš za deset godina
što neko ne može za tri stoleća.

Mornari i zvezde čudesno znaju
Da večno namiguju
i večno traju.


***

Kad ljudi ostare - odu u penziju,
a mornar - u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu čežnjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku čaroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nešto slobodnije od slobode.


***

Njemu ne objasne,
njega ne uče
kako kroz svetlost da se provuče.

I niko ne može da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to čudno ume,
kako to čini u tišini.

Duša mu pitomo zamiriše
ko maslinjaci posle kiše.

I misliš: gotovo !
Nema ga više.

A on i dalje u vetru diše.


***

Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znaš šta je more.
I mornari.

Možda bih njihove tajne prećutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam šašav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plaštom.
Naučio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom maštom.

Kad vidiš mornara,
-ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i - kad god hoće
stvori parčence divne samoće.


***

O, more surovo !
O, nebo plavo !
O, moja čvornovata mornarska glavo !
Mnogo me puta vetar šljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio !

Sad i sam shvatam kako se hoće,
kako se želi,
kako se može
i u samoću i van samoće:
dalje od svoje tesne kože.

Sad i sam umem da se pružim.
Da sebe učinim za osmeh dužim.
Da sebe učinim za pamet dužim.
da srce svoje van sebe držim.

Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga daš svima.


Prvi deo

O tome kako sam prestigao brzinu

Znao sam jednog kapetana
iz onih mojih mornarskih dana.
Pleća mu kao vrata ormana.
Šake mu kao dva buzdovana.
A duša pileća,
duša meka
kao od hleba i od mleka.

Blesne mu ponekad iz tamnog oka
nekakva mudrost drevna,
duboka,
a kad je besan i kad psuje
to se čak preko mora čuje
i odjekuje…
odjekuje…

Čim sam ga sreo - sav sam se spleo.


***

Taj je kapetan bio jak.
staviš mu, recimo, na leđa džak
- on odmah doda dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i šest mornara, jakih momaka.

Pa kad sve lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
dok kažeš britva,
dok kažeš keks,
popije bure mleka na eks
i smaže za užinu dva para volova
i još pokupi mrve sa stolova.

Odmah sam video da mi se svideo.


***

Rekoh mu: čuj me, vučino stara,
bi li me primio za mornara ?

Naučio sam šta je to more,
šta su prostranstva
i šta skitanja.
Naučio sam sve odgovore.
Sad bih da naučim samo pitanja.

Šta vredi da živiš i da se diviš
i da preteruješ dok svemu veruješ,
pa su ti samo oči bogatije,
a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je.

Šta vrede sva ta putovanja
ako su prazna i bezvezna ?
Naučio sam hiljadu znanja.
Sad moram da naučim to što se ne zna.


***

Na brodu odjednom nastade muk.
Ko ima brk - uvrće brk.
Ko nema brk - uvrće žvrk.

Stoje mornari silni i moćni
kao balavci bespomoćni.
Kapetan protrlja na čelu bore.
Pogleda dole.
Pogleda gore.
Pripali lulu.
Pljune u more.
I reče: pre svega - dobro veče !
Skidaj tu kapu i daj mi šapu.

Da čujem, poštovani stvore,
Kakva te morska pitanja more.


***

Gledam te, rekoh, pa mi je žao
na kakve si mornare spao.
Mnogo su tupavi.
Mnogo glupavi.
Po licu im se razvlači dosada.
Oči krmeljive.
Musavi.
Čupavi.
Zar su to vukovi ?
Zar je to posada ?

Ti nisi neki levi kapetan.
Ti nisi neki desni kapetan.
Ti si pametan.
Ti si spretan.
Okretan. Pokretan. I brzometan.

Daj se za bure ruma potrudi
i sedi da pričamo kao ljudi.


***

On reče: neka te nosi đavo,
bezobrazan si,
al imaš pravo.
Ja nisam običan kapetan lađe.
Ja morem plovim sebe da nađem.
Ja morem plovim i sebe lovim

Posada voljno !
Bukvar u ruke !
Svako da nauči do prve luke
kako se piše sa obe ruke:

“Nije mi dosadno.
Ja sam radoznao
da doznam, sve što nisam doznao.”

Odgegaše se morski junaci
da sriču bukvar kao prvaci.


***

Šta sam sve učio kod tog čoveka
- svi će da mi se dive doveka.
Šta sam sve učio kod te lude
- svi da mi zavide i da se čude.

Bio sam pre toga buba lenja.
Vrućina…more…okolo ništa…
Samo se noć sa danom menja
od pristaništa do pristaništa.
Ploviš i spavaš,
zevaš i živiš,
a ništa, u stvari, ne doživiš.

U luci dva dana voljno dobiješ.
Obavezno se sa nekim pobiješ.
Samo se biješ i piješ…
piješ…

Celoj ulici piće platiš
i na lađu se još gluplji vratiš.


***

Rekoh:
moj kapetane sedi,
ovako zaista više ne vredi.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad pa se bojim:
koračam,
a ko da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?


***

On reče:
sedi drvo na drvo
i širom otvori to gluvo uvo.

Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si,
moraš pod palubu, vrag da te nosi !
Pogledaj kakva ti je kosa.
Pale ti šiške preko nosa.
Pospremi krevet.
Oribaj pod.
Nije to hotel ! Ovo je brod !
Operi uši i nokte skrati.
Onda se trkom ovamo vrati.

Naučiću te da se setiš
kako da brže od metka letiš.
Da krila sebi u glavu dodaš…

Al’ prvo moraš da znaš da hodaš.


***

Probaš da korakneš, pa se sapleteš.
O, ljudi moji !
O, beli svete !
Šta si ti: mornar ili dete ?

Da ne gnjavimo: biću kratak !
Prvi i poslednji zadatak:
ne gegaj mi se kao patak !

O, ljudi moji,
o, dajte vina !
Šta si ti: mornar il’ balerina ?

Prvi se u zoru probudi.
Dobićeš jedan ljubak dubak.
Do večeri se muški potrudi
da znaš da koračaš ko drugi ljudi.


***

U tom sam dupku hodao, eto,
da vas ne lažem - čitavo leto.

Kapetan gleda s komandnog mosta
i stalno poručuje: još nije dosta !
Pušta me da se ko stoka mučim
i sam od sebe sve da učim.

Pita me: kako je, moj golube ?
Ja samo ćutim i stiskam zube.
Onda on priđe i, kao drugu,
čvrgne mi jednu poveću čvrgu
i kaže:
upamti, luckasti sine,
ko hoće u nepovrat da se vine
i bude brži od brzine
i sazna šta je večna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda.

Inače, marš sa moga broda !


***

Pet godina sam kod njega učio.
Kao puž sam se u duši skvrčio.
Neverovatne sam stvari umeo,
a ništa od svega nisam razumeo.

I posada se čudom čudi.
Zvirkaju u mene kao ludi.

Miljama okolo - sve sama voda.
Ja siđem i šetam oko broda.
Zarežim kao četiri tigra.
Malo se mazim.
Malo igram.
I u rukama ajkule nosim.
i odozdo im svima prkosim.

Pitaju: čime hodaš ?
Kako ?
Ja lažem.
Kažem: ja to - onako.


***

A nije prosto.
Nije lako.
Časnu reč, nije to tek onako.

Svašta sam radio.
Svašta sam smeo.
Jedino sam se dva puta spleo.

Prvi put kad sam na kita seo.
Drugi put: kad more beše rovito,
od bure džombasto,
strašno brdovito.

Da se za vetar nisam uhvatio,
u nebo bih se sunovratio.
Od zvezda bih se sav pozlatio.
Nikad se ovamo ne bih vratio.


***

Al’ nije bio kraj mojim mukama.
Naredio mi kapetan grubi
da učim kako se hoda na rukama
i da na trepavicama dubim.

Opasno se na mene okomio.
Nokte sam lomio.
Prste sam lomio.
Bio sam trapav kao slonovi.
Na dlanu mi izrasli đonovi.

Stanem, pa gledam:
mogu da biram
- rukama konzerve da šutiram
ili da čizme pendžetiram.

Stvarno se nisam tome nadao.
Ali sam junački sve savladao.
Sve mi je krenulo od ruke,
al’ ne od talenta, nego od muke


***

Kapetan reče:
dobar si đak.
Marljiv si, uporan, spretan i jak.
Došlo je vreme da se setiš
čime bi mogao da proletiš
bar jedan metar,
bar pola metra
na onu stranu munje i vetra.

Mornari samo misle da plove.
U stvari:
ne mogu da se sete
da dublje zavire u svoje snove.

Mornari ne plove.
Mornari lete.

U maštu sam se sasvim zagnjurio
i odjednom sam strašno pojurio
pravo sa ove stare planete
negde ka zvezdama poput rakete.


***

Posle se znalo:
u svakoj luci
skupe se oko nas morski vuci.
Trepću i mrmljaju poluglasno.
Kako to lebdim ?
Nije im jasno.

O, kapetani svetla lica !
O, velikani kopna i broda.
Ja sam vam poslednja neznalica.
I sam se pitam:
šta je to voda ?

Šta je to vazduh ?
Šta je to tvrdo ?
Šta nije čudo ?
I šta je čudo ?


***

Probaću tajnu da vam odam:

Ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kašiku.
Ni trunku više.
Pa onda zinem i vetar dišem.

Daljinu dišem.
Blizinu dišem.

Onda sam slobodan.
I hodam…
Hodam…

Sanjajte !
To je divno i lako !
Sanjajte !
To bar može svako.


***

Onda pokazujem kako sam jak.
Stavim na leđa jedrenjak.
Stavim u zube pola kita.
I sto šampita.
I sto krempita.
I povrh svega još - parče brega.

Malo se žurim.
Malo zažmurim.
Raširim ruke, pa se vinem.
Visoko se u nebo sjurim.
Poneku pticu usput uštinem.
Po neku zvezdu usput skinem.
Poneku sunčanu nit prekinem.

Svi oni zaneme i samo zinu.
Ne mogu da shvate takvu brzinu.


***

Prelećem polja.
Prelećem bregove.
Dlanom dodirujem šume i snegove.

Dodirujem stenu: iz nje procveta
dva cveta…
tri cveta…
četiri cveta…

Raznesem proleće širom sveta.

Nadletim tako sva mora duga.
I mnogobrojna mora treća.
I mnogobrojna mora peta.


Drugi deo
O tome kako sam uzjahao i samo vreme

O, nebo plavo !
O, moja prazna mornarska glavo !
Sve što sam probao
- odmah sam umeo,
pa ipak: ništa ja nisam razumeo.

Stvarno je bilo lepo kad letim,
al’ ja sam hteo da se setim
kako ja letim,
čime ja letim,
zašto ja letim,
kuda ja letim.

Svega sam mogao da se setim.
Toga nisam mogao da se setim.

Dođe mi da od muke puknem.
Da kukam.
Da promuknem.
Pa da crknem.


***

Rastu iz mene kao strela
ogromna krila,
čudesna,
bela…

Rastu iz ramena, meka i duga.
Rastu sva prozirna kao duga.

Rastu do juga.
Dalje od juga.
i oko zemlje dva - tri kruga.

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.

Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
čime sam sebi ta krila tkao.

Odkud mi svila za takva krila ?


***

Onda se opet nađem na obali.

Mnogi su mornari to isto probali.
I mnogi ćurani kapetani.
I kapetani velikani.
I kapetani lepotani.

Strašne su žuljeve na srcu dobili.
Strašne su žuljeve u mozgu dobili.

Umalo nisu pošašavili
i umalo se nisu podavili.

Nikad se više nisu pojavili.


***

Razmišljao sam hiljadu dana:
odkuda vetru druga strana ?
Odkuda naličje svemu što znamo ?
Možda ga i mi sami imamo ?

Možda još negde isti postojim,
sa mojom dušom i likom mojim ?

Zar nismo sa iste zvezde sišli ?
Zar nismo sa iste svetlosti došli ?
Zbog čega smo se mimoišli ?

Oj, kapetane, ljudino jaka,
što si me uzeo za đaka
kad imam mozak ko zrno maka ?

Oj, kapetane, kako da znamo
jesmo li ovde ili smo tamo ?


***

Al’ nema više mog kapetana.
Godinama je sve bleđi bio.
Tako je,
bleđi,
jednoga dana
nekuda potpuno izvetrio.

Mornari nisu ni “a” izustili.
Brzo su čamac u more spustili
i do poslednjeg brod napustili.

Zbunio ih je taj kapetan.
Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ?
Kako da izvetri kao para ?
Kakve su ovo strašne čarolije ?

Nisu to vradžbine.
Nisu čuda.
Taj kapetan je divna luda.
Lepo se snašao i - sebe našao.


***

Jednom, kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih drukčije brzinu stizao ?
Zašto se ne bih unatrag vratio ?

U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao luđi od svih aprila.
Bio sam jedini među mornarima
kome su iz glave izrasla krila.

Šta vredi da neko snove plete ?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete ?


***

Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.


***

Docnije,
u igri,
jednog dana,
kad bejah dečak među dečacima
prepoznao sam svog kapetana.
Javio mi se tajnim znacima.

Klopave uši.
Čupava kosa.
I iste pege oko nosa.

Ipak su to samo naše stvari
to - da smo nekad bili stari,
to - da smo nekad bili mornari
i probisveti
i drugari.

Neka to ostane za nas samo.
Dosta je da pamtimo.
I sve znamo.


***

Sad skupa rastemo,
a mira nemamo,
jer potajno se na more spremamo.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog čega bi se ponovo rodio
i zbog čega bi ponovo živeo ?

Samo mornari i zvezde znaju
da večno namiguju i večno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.

Parafraze

Parafraza I

Predeli, predeli, predeli
vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli
bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli
u mestu sedeli, sedeli…

Predeli, predeli, predeli
u sedenju osedeli.


Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.


Parafraza III

Čuvati, čuvati, čuvati,
u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.
Još snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti
i čelom o smrt lupiti.

Čuvati, čuvati, čuvati.
a vetrovi će oduvati.


Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
usnama život obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
a ipak se izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
i ljubeći se ubiti.


Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,
pa dobro, treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,
ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,
sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,
to će me možda pozlatiti.


Parafraza VI

Ćutati, ćutati, ćutati,
u sebe duboko odlutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
niz vetar samo šaputati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
zoru sa usana srkutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
i ceo život progutati.


Parafraza VII

Proteći, proteći, proteći,
sa nekom nadom o sreći.

Proteći, proteći, proteći,
i sve životu reći.

Proteći, proteći, proteći,
u sebe duboko leći.

Proteći, proteći, proteći,
i iz sebe isteći.


Parafraza VIII

Rukama, rukama, rukama
mukama, mukama, mukama.

A bure, bure, te bure,
ne čekaju me već žure.

A juga kipe duga.
A maestrali stali.

Mukama, mukama, mukama,
mukama, mukama, mukama.


Parafraza IX

Išao, išao, išao
i sebe uvek obišao.

Išao, išao, išao
i svakom prišao, prišao.

Išao, išao, išao
pa se utišao, stišao.

Išao, išao, išao
pa mirno sa duge sišao.


Parafraza X

Svitanja, svitanja, svitanja.
Hitanja, kuda ta hitanja.

Svitanja, svitanja, svitanja
i samo pitanja…pitanja…

Svitanja, svitanja, svitanja
skitanja, skitanja, skitanja.

U meni stalno sviće.
Da l’ će me biti?
Da l’ biće?


Parafraza XI

Popiti, popiti, popiti,
i život popiti, popiti…

Popiti, popiti, popiti
i u sve se uklopiti.

Popiti. Ruke sklopiti.
pa se u svet utopiti.

Popiti. Potajno popiti,
pa se od zvezda opiti.


Parafraza XII

Kidati, kidati, kidati,
sa već gotovog skidati.

Kidati, kidati, kidati,
pa onda ponovo zidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Vidati. Vidati. Vidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Ridati. Ridati. Ridati.


Parafraza XIII

Čekaću, čekaću, čekaću
i biti jeka.

Jeka ću biti.
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz reka ću.
Al’ volim te. I čekaću, čekaću.


Parafraza XV

Ogromno, domno, ogromno.
Uvis, a vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Ogromno. Ogromno.
Pa vikni. Ustani. Šikni.


Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.
Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.
Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.
Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.
Al’ ćuti, molim te, ćuti.


Parafraza XVII

Jeseni, jeseni, jeseni…
A mi iz breza doneseni.

I s lišćem polako padali,
a još se uporno nadali.

Al’ ako se već vene?
koji će da nas smene?

Da li ću ikada pristati?
Ko će za mene olistati?


Parafraza XVIII

Veje, veje, veje…
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje…
To me mećava greje.

Bos gazim sneg a sve je:
aleje srebra! Aleje…

Veje, veje, veje…
Tražim joj stope. Gde je?


Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.
Sve u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati.
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.


Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?

Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.

Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.

I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.


Parafraza XXI

Žubore, žubore zore.
Zemlja je negde gore.

Bole me zvezde, bole.
Nebo je negde dole.

Planine gmižu, gmižu.
Mora se uvis dižu.

Žubore, žubore zore.
Sve bolje mi je, a gore.


Parafraza XXII

Svanulo, svanulo, svanulo.
U oko mi je kanulo.

Serenade bez nade.
Neko mi noći krade.

Nek rade tambure, rade.
Neko mi dušu krade.

Videćeš opet: bićemo.
Iz sebe u zoru svićemo.


Parafraza XXIII

Proleće, proleće, proleće.
Voleću. I ona voleće.

Ne znam da na?em gde mi je.
A sve mi je. A sve mi.

Čujem joj hod kroz gorki um.
Koji da noćas biram drum.

Proleće, proleće, proleće.
Tražim je čitavo proleće.


Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižeš iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine. Violine.


Parafraza XXV

Otvoriti, otvoriti, otvoriti.
Sa samim sobom se boriti.

Pretvoriti u sunce vrhunce.
Ne gurati se. Dogurati.

Otvoriti, otvoriti, otvoriti
a strašno se umoriti.

Ne uzaludan. Već čudan.
Otvoriti, pa se zatvoriti.

Kad sam bio garav

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.